Прочитај ми чланак
Ужички ЕПС одлучан је да исече струју потпуно неопокретној и слепој девојци Дорис Бошњаковић! Израчунали су да им са каматама дугују пола милиона динара…
Ужичанка Дорис Бошњаковић (22) потпуно је непокретна. Од рођења је слепа. Услед церебралне парализе болује од тешког облика епилепсије. Дуже од две деценије кревет је њен дом, а свака топла реч самохране мајке Славице њено срце испуни радошћу какву познају само мала деца. Зато се смеје и без трунке сумње каже: Ја сам срећна!
Изненада, са степеништа испред њеног стана допире бат нечијих корака. Преостали живи неурони дивљају, епилептични напад почиње јер је у спољашњем свету неко отворио врата пакла, смрт је на прагу: у ходнику, без трунке милости, радници ЕПС „секу“ јој струју! Она губи свест, језик пада дубоко у грло, зуби га кидају, пена и крв се сливају на белу постељину…
Испред врата стана у ужичком насељу Крчагово, радници ЕПС одлучни да сачувају „енергетску стабилност државе“ комшијама који моле за мало милости показују налог за мрак и неплаћене рачуне. Ређају аргументе: Еј, бре, више од пола милиона динара дугује! Добро, месечно не троше више од 4.000 динара, нема „енормне“ потрошње, али, силне се камате нагомилале!
Праг људскости и разума
Комшије бране праг људскости и разума: Дорис је имала недавно две тешке операције, очекују је још две наредних дана! У њеној соби температура мора увек да буде на 30. подеоку, због болести, ево вам доказа из болнице! Па, децембар је. Где ће са скупим лековима ако фрижидер стане? О Дорис брине самохрана мајка, она уз своје дете мора да буде 24 часа, нема могућност да напушта стан, а камоли да се запосли. Откуд им онда паре? Знате ли да оброке узимају из народне кухиње? Па, људи, они живе од укупно 40.000 динара месечно, од социјалне помоћи и додатка, а само лекови и пелене више коштају… Зар не схватате да је дуг ненаплатив, и да је ово за Дорис крај?
Прошло је десет минута. Дорис се буди, у ходнику је мук, а мајка јој говори како је живот у ствари – леп. Радници ЕПС су отишли, псујући наглас шефове који су их овамо послали. Овог пута нису „исекли“ струју, али знају да ће их шефови већ сутра вратити да посао обаве. Све по закону. Закон, међутим, познаје и крајњу нужду у одбрани живота и здравља: сваког пута када су „секли“, мајка је ишчупане жице враћала на место! Суд крајњу, нужну одбрану – није уважио.
– Чудно је то. Да бих ја још мало поживела, моја мајка је морала да постане криминалац. Ако неко зна шта смо друго и боље могле учинити да се спасемо, преклињем нека нам каже – говори Дорис.
Детету је жао мајке, а мајци детета. Две жене немају никакву заштиту.
Казнили је
Наредних дана ће нам искључити струју, ја ћу поново морати да вратим жице. Како да пустим да ми дете умре? Шта бисте урадили ви? Онда ћу морати на издржавање затворске казне. Заплениће нам ствари, безвредне, па ће на ред убрзо доћи и наш стан. Немогућност да платим дуг, све тужбе које стижу свакодневно и ту безизлазност више не можемо да издржимо – каже Славица, да Дорис не чује. – Ми смо осуђенице на смрт.
(Вечерње Новости)
