Кутија од ципела стоји на катедри учитељице трећег разреда једне београдске основне школе. У њу се пред почетак првог часа стављају мобилни телефони ученика и покоји таблет. Тек када школско звоно означи крај наставе, ђаци у реду, један по један, узимају своје уређаје и одлазе кућама или у продужени боравак.

Ово је само један од начина како се наставници у школама довијају да заведу ред на часовима, али и да онемогуће „поређења“ међу децом према цени телефона.

Друштвена раслојавања и неједнакости међу основцима и средњошколцима из године у године све су веће. У појединим школама у престоници, али и у већим градовима у Србији ђаци бирају друштво према дубини родитељског новчаника. Ретко да се данас може видети другарство у коме један носи најновији модел „најки“ патика, а други је у кинеској обући.

– Друштвена неједнакост је највећа међу средњошколцима – објашњава Милорад Антић, средњошколски професор и председник Форума средњих стручних школа.

– Већа су раслојавања у гимназијама, економским и правним школама, него у рецимо трогодишњим образовним профилима. Ученици се данас мере према вредности телефона у џепу. Многи од њих носе најскупље уређаје попут „самсунг четворке“ који кошта читавих 700 евра! Тако настаје зависност и потчињеност међу децом, а све почиње и завршава се реченицом „Ти имаш, а ја немам“.

Већину из тог горњег слоја, објашњава Антић, родитељи довозе у скупоценим аутомобилима или чак шофери, док обична деца иду градским превозом. У другом полугодишту четвртог разреда, када напуне 18 година, многи почну у школу и сами да долазе колима.

– Јаз између богатих и сиромашних у образовним установама све је већи, а највећи кривци за то су сами родитељи – истиче наш саговорник.

– Свака школа би због тога требало да има своју гардеробу, по којој би се распознавали. А због слушања музике и слања СМС порука на часовима мобилне телефоне би требало потпуно забранити.

У малој варошици на југоистоку Србије, Белој Паланци, ситуација међу школском децом је много другачија. Мали број ученика једине Средње школе „Никета Ремезијански“ може себи да приушти скупу гардеробу и патике.

– У нашој школи многи немају ни за основне потребе – каже директор „Никете Ремезијански“, Драган Крстић. – Дешава се да ми се ујутро јаве родитељи из околних села и кажу да немају пара за аутобус и да дете неће доћи у школу. Око 30 ученика ромске националности су у незавидном материјалном положају, а многе девојчице једва заврше први разред, напуштају школу и спас проналазе у удаји.

Раслојавање је најизраженије, како објашњава директор Крстић, између гимназијалаца из вароши и ученика из околних села. Бољи материјални статус подразумева и изласке по кафићима, журке, док су сеоска деца готово увек ван свих дешавања.

Родитељи Иве Л., која је ученик једне београдске гимназије, лекари су и не могу да јој приуште баш све што пожели. То често доводи до размирица међу њима и она, иако има 15 година, не може да схвати да неко може да има увек најновији модел патика и да се облачи у најскупљим престоничким радњама, а други не.

– Готово половина ђака у мом одељењу носи фирмирано од ципела до качкета – каже Ива.

– Гардероба у којој долазе у школу вреди од 500 евра, па навише. Лоше се осећам када видим колике су разлике међу нама.

Школски психолог Марина Бунчић из београдске ОШ „Милан Ракић“ то објашњава чињеницом да многи родитељи издвајају последњи динар да би удовољили деци, без обзира на то што сутрадан можда неће имати за најосновније потребе.

– То је синдром сиротиње која се труди да достигне статус и престиж уз скупоцену гардеробу

– каже Бунчић. – Основно је питање, међутим, да ли ти нешто носиш зато што ти то користи или да би то само показивао. Више је у данашњем друштву оних који немају, од оних који имају превише.

Дуња П., средњошколка из Ниша, сматра да без добрих ципела и крпица не би могла „у друштво“. Има среће, каже, да родитељи могу да јој приуште све што пожели и већ са 17 година носи штикле и увек је „комплет“ сређена.

– Професори су већ навикли на разлике међу ученицима у одељењу – каже Дуња.

– То што сам ја увек скоцкана не значи да нисам добар ђак. Напротив, и на успеху могу многи да ми позавиде.

Социолог Слободан Цвејић, доцент на Филозофском факутету Универзитета у Београду, објашњава да су основцима и средњошколцима јако битне нове технологије и важан су елемент идентитета младих свуда у свету.

– Више се не поставља питање да ли неко има или не мобилни телефон, него ко има бољи и скупљи уређај – каже Цвејић. – Они су све приступачнији већини, а због друштвених мрежа попут „Фејсбука“, на којима они свакодневно комуницирају, важно је да су им стално при руци. Данас им је приоритет да могу да имају приступ интернету, а не да комуницирају лицем у лице.

Школске униформе

У БЕОГРАДСКОЈ ОШ „Алекса Шантић“ има 1.270 ђака. На иницијативу руководства школе, а уз подршку Савета родитеља, прошле године у октобру уведена је ђачка униформа. Ангажована је фирма која се бави шивењем, узете су мере и сви ђаци су униформисани. Планирано је да следеће године добију и остали, а са њима и наставници.

Ученици Средње медицинске школе у Чачку ће највероватније после вишегодишње паузе поново носити школске блузе. Идеју да се у школу врате униформе покренули су ђаци ИВ 4 разреда , а одлуку су почетком школске године усвојили школски одбор, ђачки парламент и савет родитеља.

У овом граду униформе носе још ученици свега једног одељења у ОШ „Др Драгиша Мишовић“, а одлуку да у школу долазе у радној одећи донели су самоиницијативно.

 

(Вечерње Новости)

Ознаке: Београд, друштвене резлике међу децом, ученици, Школа