Када је Народна скупштина донела одлуку да обустави обавезу служења војног рока, младићи у Србији су одахнули. Овај потез послао је у историју регрутацију, војну обуку, касарне, чизме и опасаче. Танак учинак професионализације оружаних снага, безбедносно окружење, али и основна неспремност младих генерација за одбрану земље, међутим, разлози су због чега се све све чешће говори о поновном оживљавању обавезног служења војног рока.

Војска Србије, која има више од 30.000 припадника у региону, је снага за поштовање. Највећи део људства, међутим, не чине војници, већ запослени у војној администрацији, лекарско и друго стручно особље. Строј професионалних војника, подофицира и официра знатно је краћи и у њему је око 11.000 припадника. Они, заправо, чине борбену моћ и основну снагу одбране државе. 

ТРЕНУТНО СЕ НЕ РАЗМИШЉА

У Министарству одбране кажу да се о оживљавању обавезе служења војног рока тренутно ни не размишља. – Србија је трајно опредељена за професионализацију војске и није планирано преиспитивање одлуке о обустави редовног служења војног рока. Враћање на концепт обавезног служења војног рока искључило би могућност да припадници Војске Србије учествују у евроинтеграцијама и мировним мисијама широм света, где постижу најбоље оцене и подижу углед земље.

Овај, релативно скроман, број војника допринео је да се са нотом носталгије гледа на данас незамисливих 190.000 припадника активног састава колико је све до 2003. имала Војска Југославије. Иако нема дилеме да данашњој Србији није потребна оволика војна сила, сигурно је и јој будућност не гарантује миран сан.

Највећа претња безбедности региона јесте стварање тзв. Војске Косова, на којој албанске власти у покрајини увелико раде. Према најавама из Приштине, нова оружана сила на Балкану имаће 5.000 припадника и 3.000 резервиста. Ове трупе требало би да буду заокружене до 2019. године.

Снажна леђа стварању оружаних снага Косова даје НАТО пакт. Овај савез увелико је већ на нашим границама, а у годинама које предстоје Србија ће се наћи потпуно окружена чланицама овог савеза. Прва на списку за пријем у пакт је Црна Гора, а зелено светло за улазак могла би да добије већ на јесен на Самиту НАТО у Велсу. У реду за бриселску војну позивницу су и БиХ и Македонија, али је готово извесно да ће на пријем морати да сачекају још коју годину.

Да принцип војне и политичке неутралности који је кључни у вођењу спољне, али и одбрамбене политике Србије, не значи и пасиван однос према сопственој војсци сматра генерал у пензији Миливоје Јовашевић. Штавише, он наглашава да би држава морала да пронађе механизам обучавања за одбрану ширих маса становништва, али и ојача везу између народа и војске.

– Декларација о војној неутралности је добар документ, али он предвиђа ослањање на сопствене ресурсе – каже Јовашевић. – Државе које улазе у војне савезе могу да рачунају на сигурну залеђину, помоћ у кадровима и војној опреми, али и на повластице приликом набавке наоружања и сложених система. Неутралне државе ту привилегију немају. 

НЕ ЗНАЈУ КАКО СЕ БРАНИ ЗЕМЉА

Да већ годинама стасавају младићи који због обустављања обавезе служења војног рока у касарнама, немају ни основне вештине за одбрану земље полако увиђају и у Министарству одбране. Због тога је у нацрту измена и допуна Закона о одбрани и војсци предвиђена могућност увођења наставе на којој би старији средњошколци добијали основна знања о систему одбране. За разлику од старе одбране и заштите, будућа војна настава биће прилагођена улози и задацима Војске Србије. Основни разлог за размишљање о повратку предмета налик некадашњој одбрани и заштити у средње школе јесте недостатак чак и основних знања о војној доктрини, улози војске и значају одбране код младих.

Наш саговорник напомиње да је обавезно служење војног рока, уз све своје мане, гарантовало да ће већина становништва бити спремна за одбрану земље. Данас то није случај, јер увелико стасавају генерације младих које су пушку виделе само на телевизији.

Стручаци кажу да је војна обука грађана важан део система одбране. То је разлог због чега у различитим формама на њој инсистирају и државе које имају довољно дубоке касе да плате професионалну војску, какве су Швајцарска, Израел, Норвешка, Аустрија. Осим што тако подижу ниво спремности за одбрану од напада, тако развијају и патриотизам и колективни дух.

Како је код нас ситуација у много чему супротна, пуковник у пензији Драган Крсмановић је још 2008. године затражио уношење у Закон о војној, радној и материјалној обавези одредаба које се тичу начина органзације војне обуке становништва.

– Реформа војске није дала позитивне резултате који су очекивани – образлаже свој предлог пуковник Крсмановић. – И док се уништавање вишка наоружања може разумети као етапа у модернизацији, потпуно урушавање обуке потпуно је неприхватљиво.

Суштина његовог предлога јесте комбинован начин служења војске. Он подразумева комплетан професонални мирнодопски састав, као што је и данас, али са оспособљавањем свих војноспособних грађана у систем одбране.

Упркос темељним променама кроз које је војска прошла у протеклих деценију и по, њена популарност у народу није опала. То најбоље показује интересовање за упис у војне школе, али и популарност добровољног служења војске. За шестомесечни одлазак у касарне Војске Србије већ три године се пријављује и по неколико пута више кандидата него што има места. У последњој генерацији која је задужила униформу, чак шесторо њих је јуришало на једно место у строју. Већина њих хрли у касарне због месечног хонорара од 17.000 динара, али и могућности да остану да службују као професионални војници.

Ситуација је слична и на Војној академији, где због гужве ни најбољи успех у школовању не гарантује упис.

Служење војног рока некада се сматрало као нека врста испита зрелости и овере одрастања. Иако по много чему превазиђен, концепт једногодишњег ношења униформе имао је и низ добрих страна.

На њих подсећа социолог религије Љубиша Деспотовић који сматра да би повратак обавезе служења војног рока, прилагођеног актуелним условима и времену, допринео обнови основних вредности нашег друштва.

– Наше друштво је у тешком стању – вредности су уништене, породоце разорене, ауторитети нестали – набраја Деспотовић. – У том хаосу служење војске помогло би отрежњењу младих, јачању њиховог патриотизма, изградњи културе поштовања старијих, толеранције, спремности на жртву. То је сплет вредности које смо протеклих година изгубили. Историја нуди прегршт примера да једино тако народ и нација могу да опстану.

(Вечерње новости)

Ознаке: борбена моћ, Војска Србије, обавезно служење војног рока