Прочитај ми чланак
Власник медија се не пита да ли је програм квалитетан за народ, већ колико може да заради на њему.
Почело је шесто издање „Фарме” на РТВ Пинк и искористићу прилику да осудим тај програм, као и остали шунд који загађује медијски простор у Србији. Овде се не ради о слободи избора, већ о нечем другом.
У време социјалистичке Југославије није могла да се чује озбиљнија критика система у медијима. Тамо где је дозвољена критика, она није била суштинска. Као неко ко није велики критичар тог времена, јер сматрам да смо распадом Југославије изгубили и много тога позитивног, ипак мислим да су се у то време медији користили за пропагирање неких позитивних вредности. Буди добар, стварај породицу, поштено ради и бићеш збринут у старости. Сви знамо како ће се овај наш живот завршити и у то време су људи у идеалима попут доброте, поштења и вредноће налазили смисао свог живота, па су људи били и срећнији, јер свако може да буде добар, поштен и вредан ако то жели.
О АУТОРУ
Борис Малагурски је српско-канадски филмски режисер, продуцент, сценариста, телевизијски водитељ и активиста, познат по надимку „српски Мајкл Мур.
Са доласком неолибералног поретка и економског система који је у корену неправедан и дискриминише у корист крупног капитала, наметнут је нови идеал – богатство. У нашем систему, међутим, не може свако да буде имућан, као што може да буде добар и поштен радник. Доброта и поштење су, заправо, главне препреке у богаћењу. Чак ни вредноћа, сама по себи, није довољна за финансијски просперитет, јер је игра намешена – попут касина, кућа увек добија. У таквом друштву неминовно цвета апатија и људи све ређе могу да виде срећу у живљењу ван модела који се афирмише путем медија.
Наравно да ће младима бити сјајно и да попију пиво на клупи са добрим пријатељима из краја, али ће већина изабрати могућност да оде из Србије чим се пружи прилика – само да би млади сазнали да систем у Србији није створен овде, већ је настао управо на Западу, где мисле да ће наћи срећу. Нико се не пита да ли куће западњака припадају заиста њима или банкама којима исплаћују кредите, колико је људи на Западу на седативима и разним антидепресивима и колико су многе ствари скупље него у Србији, што драстично умањује куповну моћ западњака без обзира не привидно веће плате, нико не мисли да није баш све као у холивудским филмовима.
Неће људи бити срећнији онда кад се неки спољни потрес деси и донесе им пуно пара. Људи којима новац падне с неба, као, рецимо, на лутрији, махом спискају све што добију, док неки остану и у дуговима или упропасте животе дрогом. Ако желимо систем у којем се доброта, поштење и вредноћа награђују пристојним животом, морамо сами да га створимо. Увођењем принципа либералног капитализма у медије са националном фреквенцијом, који имају највећи утицај на обликовање јавног мњења, створили смо могућност да је финансијски мотив изнад људског.
Власник медија се не пита да ли је програм квалитетан за народ, већ колико може да заради на њему, те се користи манипулацијама и експлоатацијом најнижих људских страсти да добије што већи број хипнотисаних гледалаца и оствари што већи профит. Кад му се звецка могућношћу цензуре шунда, говори о слободи медија (иако је у медијима и данас политичка цензура на делу, по некима још већа него у време Милошевића), али слобода подразумева да се човеку да могућност да себе оствари и постигне своје животне циљеве без препрека, а не да му се то одузима прљавим триковима и психолошком тортуром.
Попут дроге, тешко је оставити ТВ, радио и таблоиде за оне који су навучени, а само неупућена или покварена особа може перфидно да добаци „Увек можете да промените канал”. Наравно да културни програм слабије пролази, као што броколи не може да буде популаран као и чипс, али баш зато у квалитетан програм и држава и медији треба да улажу средства да би био забавнији и привлачнији, док би онај ко жели да гледа шунд требало да се намучи ако жели да дође до њега, односно, да се такви канали додатно наплаћују у кабловској понуди и да се снимање шунда додатно опорезује.
Таква метода је била успешна у кампањама против пушења на Западу – повећањем цена цигарета, забранама у свим затвореним јавним просторима и бројним упозорењима на кутијама и у медијима, смањен је број пушача. Знам да је у Србији непопуларно говорити да би и пушачи требало да мисле о свом здрављу, али попут детета које у почетку плаче што нећете сваки дан да га водите у „Мекдоналдс”, на крају ће вам бити захвално.
Зато позивам РРА да почне да ради нешто потпуно револуционарно – свој посао: Да забрани шунд и постави темеље једног новог медијског простора који ће грађане инспирисати да никад не чине ништа испод својих могућности и који ће прочистити ваздух за будуће генерације да учине наш народ бољим, поштенијим и вреднијим.
Извор: ПОЛИТИКА
