Прочитај ми чланак
(Немања Рајак)
Поред питања да ли ће пројекат Београд на води бити остварен треба поставити и питање за кога се он заправо и остварује.
Избори су готови. Једна политичка странка је убедљиво победила и тиме означила крај једне епохе. Важан део изборне кампање победничке странке био је пројекат Београд на води. Представљен као нешто што ће променити гравитациону тачку Србије. Иако ова реченица звучи помпезно поставља се питање за кога ће у Србији овај пројекат променити гравитацију. Ко ће полетети, а ко ће њиме бити згњечен.
Саме слике онога што Београд на води треба да представља показују један веома богат део града који ће се састојати од тржних центара, хотела, ресторана, апартмана и пословних простора. Најављена је куповина апартмана од стране најпознатијих и најбогатијих људи у свету као и то да ће Београд на води бити једно од најлуксузнијих места за живот у Европи. Можемо се запитати ко ће у тим хотелима и апартманима одседати, ко ће те пословне просторе користити, ко ће у тим ресторанима јести, ко ће у тим тржним центрима куповати и да ли ће на овом пројекту бити места за београђане осим као јефтине радне снаге.
Пошто живимо у свету неолибералне идеологије, где права профита истискују све друге концепције права, лако можемо да уочимо да ће Београд на води представљати један класни феномен између богатих и сиромашних. Страна елита помогнута локалном политичком елитом сматра да полаже право на град на основу количине моћи коју поседује. У вечитој потрази за вишком профита она почиње да контролише процесе урбане трансформације, расчишћавајући урбани простор за своја улагања. Креира се градски простор од елите за елиту.
Град постаје тврђава богатих у коме сегрегација достиже невероватне размере
Град као колективни ентитет полако престаје да функционише како полако улазимо у пост-демократску епоху. Квалитет урбаног живота постаје одређен новцем јер онај ко га има може да живи у изолованим четвртима које пружају све врсте услуга, од ексклузивних школа до приватне полиције, а онај ко не поседује потребан новац опстанак му се своди на свакодневно преживљавање у гетоизираним деловима града. Долази до маригинализације угрожених социјалних група.
Они постају заборављени у граду.Због непостојања било какве етике улагања у град све постаје подређено профиту посебно када се укључи транснационална елита која онда одређене делове града претвара у затворене заједнице намењене искључиво богатима. Те заједнице постају тврђаве унутар града које настоје да одбране свој начин живота. Остатак грађана губи право на град, губи право на свој начин живота осуђен да лута по периферији непрестано бацајући поглед на оно што се дешава иза зидова тврђаве.
Грађани морају бранити своје право на град јер тиме бране и своје право на живот
Све више се социјалне разлике између грађана заоштравају што проузрокује примену све тврђих репресивних мера од стране владајућег апарата. Град престаје да буде стање духа, збир обичаја и традиције и постаје средиште борбе за права обесправљених.
Пројектом Београд на води сам Београд добија свој симбол сегрегације, јавни простор моћи на коме ће се водити један невидљиви грађански рат који итекако може постати видљив наставком погоршања социјалне ситуације.
(Српски академски круг)
