До пре осам година из села Буђева, у сјеничкој општини, листом се одлазило. Што због сурових зима и тешких услова за живот, а највише због немогућности овдашњих младића, иначе добрих домаћина, да се ожене и заснују породицу.

Две деценије на овом делу Пештера није било свадбе, нити дечјег плача, школа је била увелико у корову, преостали житељи живели су од данас до сутра, без наде и перспективе…

И када су многи помислили да ће Буђево, познато по добрим сточарима, брзо бити избрисано „из списка живих“, у село је, као да је сам бог послао, из Скадра стигла Албанка Вера, која се удала за овдашњег већ времешног „нежењу“ Радету Матовића. Њој нису сметали: ни Радетине године, ни свекар и свекрва, ни бројно стадо, ни скромна кућа, ни тежак сељачки живот, напротив…

– Видела сам да има од чега да се живи, да је Пештер богат крај са добрим људима, да само треба рада и слоге и да ће остало брзо доћи на своје место. И дошло је. Већ следеће године родио се Милош (7), а потом смо добили и другог сина, данас петогодишњег Марка… Срећни смо и задовољни на Пештеру – прича данас Вера Матовић.

У међувремену се оженио и Радетин млађи брат Радибор. И он је довео Албанку, Виолету из Скадра, са којом има троје деце, петогодишње близанце Бојана и Бојану и двогодишњег Стојана.

– Кућа нам је пуна деце, а мислили смо да се никада нећемо оженити и да ће се наше огњиште угасити. Могуће је да ће нас бити још више – истиче Радибор Матовић и наглашава да су Вера и Виолета одличне домаћице и добре мајке и да су спасле њихово домаћинство.

У Буђево је до сада дошло седам Албанки, последња је, пре месец дана, стигла Селвија, такође из околине Скадра, која се удала за Коимира Балшића. Још учи српски и не брине како ће савладати језик и обичаје, јер у кући има јетрву Веру која је пре пет година дошла из Тиране и удала се за Коимировог старијег брата Селимира.

– Поносимо се нашим ћеркицама: трогодишњом Јулијаном и деветомесечном Маријаном, после много година у нашој кући више није досадно, надамо се да ће нас за коју годину бити још више. Слично је и у кућама Новчића, Марковића, Попадића… О одласку са Пештера више не размишљамо, јер и овде, ако се ради, може лепо да се живи – прича Селимир Балшић.

– Ништа нам није тешко, не либимо се сељачких послова, јер знамо да радимо и живимо за нашу децу. Срећни су и наши у Албанији, јер знају да смо се лепо удале и да ни у чему не оскудевамо – наглашава Селимирова супруга Вера Балшић.

Угледни домаћин и сточар из Буђева Васо Ракочевић, чије домаћинство гаји 70 крава, није ожењен Албанком, али посебно подвлачи да су Албанке спасле ово и многа друга забита села на Пештеру.

– Вредне су, радне и одане својој породици и свом дому, препородиле су Буђево. Прошле године, уз много напора, поново смо отворили школу, за почетак смо имали три ђака и два предшколца, ове јесени имаћемо пет ђака, идуће још више, очекујемо и тражимо да нам помогну општина Сјеница и држава, да би се опстало на Пештеру потребне су боље школе, добри путеви, водоводи и друга инфраструктура – подсећа Ракочевић.

ДВЕСТА БРАКОВА

У последњих осам година на Пештер, Рогозну и Голију стигло је више од 200 Албанки, које су са овдашњим Србима изродиле око 250 девојчица и дечака. Још педесетак малишана је „на путу“, а бар још стотину „нежења“ је пред женидбом. Невесте из Албаније су већином католичке вере, али има и православки и других вера.

ДОЧЕКАЛА БАКА ПАУНА

Селимирова и Коимирова мајка Пауна каже да сада, када је дочекала снајке и унуке, може срећна на „онај свет“.

– Ове наше неће у село, мислила сам да ће нам се дом угасити, али бог нам је послао Веру и Селвију и даривао унуке Јулијану и Маријану, надам се да ћу дочекати и унука. Зар има веће среће – истиче ова старица и наглашава да је снајке пазе као рођену мајку, а она њих као своје ћерке.

(Вечерње новости)

Ознаке: Албанке, Пештер, село Буђево