Прочитај ми чланак
Српски војвода из Првог светског рата Живојин Мишић рођен је 19. јула 1855. године у Струганику као најмлађе 13. дете.
Учествовао је у свим српским ратовима од 1876 до 1918. године, командовао је Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта био начелник Врховне команде.
У Крагујевцу је завршио основну школу, а гимназију у Београду. Био је добар ученик и 1874. године примљен је на Војну академију као 19. на листи. У априлу 1876. године, као питомац, распоређен је у Ваљево на прву официрску дужност.
У српско-турском рату командовао је Колубарским батаљоном 2. класе Ваљевске бригаде, састављеним од народне војске. Због невероватног успеха добио је прво одликовање, а у децембру произведен за пешадијског потпоручника.
У рату 1877. и 1878. године Мишић је био командир чете ваљевског комбинованог батаљона 7. пука. После ратова који су завршени победом Србије, комплетна 11. класа војних питомаца којој је припадао и Мишића, враћена је на Академију да доврши школовање.
Поред четворогодишње Артиљеријске школе српски војвода је завршио и аустро-угарску школу гађања у Бруку и двогодишњу припрему за генералштабну струку у Српској војсци.
У рат са Бугарима, 1885. године, Мишић је ушао као командир 1. чете 1. батаљона у ваљевском 5. пешадијском пуку Дринске дивизије, а касније постављен за команданта тог батаљона.
Генералштабни пуковник је постао 1901. године. Поред командних дужности у разним гарнизонима (Ужице, Кладово, Београд, Крагујевац) био је и ађутант краља Александра Обреновића од лета 1893 до пролећа 1897. године, а 1896. пратио га је на прве модерне Олимпијске игре у Атини и том приликом посетио Хиландар.
Од 1898. до 1904. године предавао је стратегију на Војној академији. Текстове из области ратне вештине објављивао је у часописима "Српска војска" и "Ратник", које је и уређивао. Предавања питомцима Војне академије објединио је у књизи "Стратегија", која је одмах увршћена у обавезну лектиру официрског кора.
Док је командандовао Дринском дивизијом са седиштем у Ваљеву 1902. и 1903. становао је са породицом у кући Миленка Драшковића у Карађорђевој улици. Тада је помагао акције грађанских удружења и био председник обновљеног Кола јахача Кнез Михаило и Стрељачке дружине.
После Мајског преврата је био приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, наводно због утицаја Црне руке, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909. године, током Анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је промовисао у свог помоћника.
Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у рату са Аустро-угарском. У балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника и његова десна рука, јер је према речима генерала Живка Павловића "у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске".
Непосредно је сарађивао на планирању и руководио операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Истакао се правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће да води судбоносну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан.
Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, Мишићу је предата команда над Првом армијом, тада у врло тешкој ситуацији, да замени њеног рањеног и болесног комаданта генерала Петра Бојовића.
Командовање армијом Мишић је преузео 1914. године у Мионици и брзо повратио морал међу малодушним српским ратницима, са којима је извојевао блиставу победу у Колубарској бици.
Мишић је инсистирао, што се тада сматрано крајње ризичним потезом, на дубљем повлачењу војске да би успела да се одмори и попуни залихе, а то је резултирало напуштањем Београда. Међутим, коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска сувише раширила линије снабдевања и тешко је поражена у српском контранападу, који је започео Мишић, а његова армија је одиграла одлучујућу улогу.
Ово је била уједно и прва савезничка победа у Првом светском рату, а целокупна европска штампа писала је о српском тријумфу и о војсковођи из Струганика. За те заслуге добио је звање војводе 1914. године. У знак захвалности "за ослобођење Ваљева од гнусног непријатеља" проглашен је за почасног грађанина 1915, а део тадашње ваљевске Улице краља Александра понео је Мишићево име.
Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915. године, када се српска војска повукла на Косово и Метохију, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи и уследило је повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније. Извесно време је потом провео на лечењу у Италији и Француској да би у септембру 1916. године поново преузео командну дужност и допринео ослобађању Битоља.
На Солунском фронту 1916. године војвода Живојин Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у бици код Горничева. Постао је начелник Штаба Врховне команде 1918. и те године командовао у септембру пробојем Солунског фронта. Његова одлука о убрзаном наступању Српске војске на север умногоме је убрзала слом снага Централних сила на Балканском полуострву.
Остала је позната Мишићева заповест српској војсци за пробој солунског фронта од 13. септембра 1918. године: "Сви комаданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом јунаци напред у отаџбину!"
По завршетку рата војвода Мишић је постао начелник Генералштаба Војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца али је због тешке болести био приморан да у лето 1919. године напусти ту дужност и оде на лечење у Француску. Болест га је спречила да доврши писање својих успомена, започетих 1920. у Француској која му је пружила гостопримство достојно великана.
Повратком у Србију добија највише почасти. Именован је за првог начелника Генералштаба Југословенске војске. Престолонаследник Александар Карађорђевић га поставља и за свог почасног ађутанта и приређује му велику свечаност. Посећује га у Врачарском санаторијуму и моли за дозволу да у његову част изврши почасни дефиле краљеве гарде.
На челу гарде, продефиловао је под пуном ратном спремом. Умро је 20. јануара 1921. године у 5 часова ујутру у санаторијуму на Врачару. Пре него што је заувек склопио очи тражио је да обуче мундир, а последње речи су му биле: "Општа ситуација је добра. Непријатељ се повлачи на свим линијама." Преминуо је као војник.
