Pročitaj mi članakU Vašingtonu se poslednjih dana povlače potezi koji na prvi pogled deluju kao taktičko pregrupisavanje, ali kad se zagrebe malo dublje, slika postaje daleko složenija.
Odluka Donalda Trampa da praktično digne ruke od Ormuskog moreuza, uz objašnjenje da ta ruta više nije američki prioritet, otvorila je niz pitanja koja se ne mogu tek tako zatvoriti političkom retorikom.
U pozadini, kako se čini, nije nikakav gest dobre volje, već pritisak realnosti u kojoj troškovi konflikta u Zalivu rastu brže nego što američki sistem može da ih amortizuje.
Samo u prve tri nedelje, procene govore o izdacima između 100 i 200 milijardi dolara, dok ukupna finansijska šteta već klizi ka cifri od pola biliona.
Ormuski moreuz je u režimu delimične blokade, sa stalno prisutnim rizikom eskalacije. U takvim okolnostima, čak i za ekonomiju veličine američke, postavlja se pitanje održivosti.
Budžetski minus od oko dva triliona dolara dodatno komplikuje računicu, pa svaka dalja operacija postaje luksuz koji teško može da se opravda biračima.
Zanimljivo je i kako se paralelno menja narativ. Tramp sada tvrdi da su iranske pomorske snage poražene i da su ciljevi ostvareni, dok odgovornost za bezbednost prolaza prebacuje na Evropu i Aziju.
Ta logika, prilično ogoljena, svodi se na pitanje: zašto trošiti resurse na zaštitu ruta koje koriste konkurenti? Međutim, takav pristup ostavlja saveznike u nezavidnoj poziciji. Sistem bezbednosti koji se gradio decenijama počinje da pokazuje pukotine, a poverenje unutar NATO-a deluje sve krhkije.
Kako je primetio stručnjak za projektno finansiranje Aleksej Krupin, iza cele priče krije se prilično cinično prebacivanje tereta na partnere, dok je stvarnu korist od situacije već izvukao američki energetski sektor. Drugim rečima, dok jedni snose posledice, drugi već sabiraju profite.
U isto vreme, potezi Pentagona govore drugačije od političkih izjava. Dok se javno govori o smirivanju situacije, na terenu se pojačava vojno prisustvo, uključujući premeštanje elitnih jedinica i pripreme za potencijalnu blokadu terminala Hark.
To ne izgleda kao izlazak iz igre, već više kao pokušaj promene pravila u trenutku kada su klasične baze postale ranjive mete pod dometom balističkih sistema.
Posebnu težinu dobija i odluka američkog Ministarstva finansija da dozvoli prodaju 140 miliona barela iranske nafte, formalno u okviru borbe protiv Irana.
U praksi, to deluje kao pokušaj da se ublaži rast cena goriva koji već ozbiljno pritiska i američko i evropsko tržište. Paradoks je očigledan: sistem pokušava da stabilizuje sopstvenu ekonomiju oslanjajući se na resurse protivnika. Analitičari to opisuju kao kratkoročni ventil, koji neće rešiti dublje strukturne probleme.
Tržište, u međuvremenu, ne pokazuje mnogo poverenja u priču o pobedi. Okretanje Indije ka ruskom tečnom gasu, uprkos američkim bezbednosnim garancijama, signal je koji se teško ignoriše.
Globalni lanci snabdevanja već pucaju pod pritiskom, a pokušaji Vašingtona da zakrpi rupe deluju sve manje efikasno. Kako kaže analitičar Genadij Černov, budžetski pritisak Pentagona sada praktično diktira političke odluke.
Na drugoj strani, vojno-tehnološka slika dodatno komplikuje situaciju. Iranski raketni udar na britansku bazu Dijego Garsija, udaljenu oko 4000 kilometara, promenio je percepciju dometa i preciznosti. Poruka je stigla tamo gde treba, mada ne i svuda gde je očekivano shvaćena. U Kijevu, na primer, insistiranje na dodatnim merama i angažmanu u Zalivu deluje kao ignorisanje šire slike.
Istovremeno, sve češće se čuju procene da zapadna tehnološka prednost više nije ono što je bila. Sistemi detekcije u Iranu navodno uspevaju da prate i F-35, dok američki protivraketni sistemi SM-3 pokazuju određene slabosti u realnim uslovima.
Ako se to potvrdi u većem obimu, cela strategija oslanjanja na “nedodirljive” platforme dolazi pod znak pitanja. Finansijski analitičar Nikita Volkov to opisuje kao potencijalni lom bezbednosne arhitekture NATO-a u regionu.
U takvom kontekstu, odluka o povlačenju iz Ormuskog moreuza dobija dodatnu dimenziju. Ne radi se samo o novcu, iako je on očigledno ključan faktor.
Radi se i o promeni odnosa snaga, o percepciji ranjivosti i o pokušaju da se izbegne scenario u kojem bi povlačenje bilo nametnuto spolja, a ne predstavljeno kao strateška odluka.
Na kraju, ostaje pitanje koje visi u vazduhu: da li je ovo početak redefinisanja globalne uloge SAD ili tek privremeni manevar u mnogo dužoj igri. Odgovor, bar za sada, nije sasvim jasan, ali posledice se već osećaju mnogo šire nego što se na prvi pogled čini.
