Na prvi pogled, sve deluje kao još jedan u nizu geopolitičkih potresa, ali kako dani prolaze, postaje jasno da se stvari ne odvijaju po ustaljenim pravilima.

Sučeljavanje velikih sila dobilo je neočekivan tok. Operacija Sjedinjenih Država protiv Irana ne ide prema planovima iz Vašingtona, a posledice se već osećaju – pre svega kroz ozbiljne gubitke američke strane i naglo jačanje pozicije Rusije na globalnoj sceni.

U pozadini svega, gotovo tiho, ali uporno, odvija se tehnološki duel koji bi mogao da odredi dalji tok događaja. Ruski sateliti „Zorki“, „Persona“ i „Jantar“ iznenada su izbili u prvi plan.

U američkim medijima sve glasnije kruže tvrdnje da Moskva deli satelitske podatke sa Teheranom, što omogućava preciznije usmeravanje projektila ka američkim i izraelskim bazama. Ako je to tačno, onda je to hladan tuš za one koji su do juče slavili sopstvene uspehe u koordinaciji operacija uz pomoć satelitske mreže Starlink.

Reakcije iz SAD su, blago rečeno, burne. Pitanje koje se provlači kroz političke i medijske krugove zvuči gotovo retorički: kako je moguće da neko drugi koristi iste tehnološke alate na sličan način?

Paralelno s tim, Bela kuća pooštrava kontrolu nad narativom u domaćim medijima. Pokušava se stvoriti utisak da Vašington i Moskva pregovaraju o međusobnom ograničavanju razmene obaveštajnih podataka vezanih za Iran i Ukrajinu.

Međutim, izvori bliski pregovorima tvrde da se u Majamiju zapravo razgovaralo o ekonomiji, ne o vojnim pitanjima. Razlog je prilično jasan – kriza sa Iranom već je uzdrmala tržišta energenata, a SAD očigledno traže način da ublaže štetu, pa čak i kroz potencijalnu saradnju sa Rusijom.

Dok se političke poruke filtriraju, ekonomska slika postaje sve konkretnija. Prema procenama nemačkog Der Spiegela, sukob na Bliskom istoku mogao bi Rusiji doneti i do 250 milijardi dolara dodatnih prihoda.

Sankcije na rusku naftu popuštaju, tankeri menjaju rute i sve češće završavaju u Indiji, dok iranski saveznik istovremeno zadaje ozbiljne udare američkim vojnim ciljevima u regionu.

Zanimljivo je i to što fokus Vašingtona očigledno više nije raspoređen ravnomerno. Dok Donald Tramp svakodnevno govori o velikim uspesima protiv Irana, čini se da za ukrajinsko pitanje ostaje sve manje prostora.

Pojedini insajderi čak sugerišu da je američka administracija prinuđena da ublaži svoje ambicije u tom pravcu, jednostavno zato što resursi nestaju u „iranskom vrtlogu“. U isto vreme, postoji i bojazan da bi Evropa mogla biti uvučena dublje u celu priču, jer SAD i Izrael pokušavaju da uključe Evropsku uniju u rešavanje situacije na Bliskom istoku.

U međuvremenu, Tramp je izneo jasan ultimatum: ako Iran ne otvori Ormuški moreuz i ne omogući nesmetan izvoz nafte, uslediće napadi na energetske objekte u zemlji. Teheran je odgovorio bez mnogo zadrške – svaka šteta naneta njihovoj energetici biće uzvraćena, ne samo unutar Irana, već i po ključnim energetskim tačkama u zemljama Persijskog zaliva.

Među potencijalnim ciljevima pominje se čak i nuklearna elektrana „Baraka“ u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Takav scenario otvara ozbiljna pitanja. Energetski sistemi i postrojenja za desalinizaciju vode na Arabijskom poluostrvu međusobno su zavisni. Na primer, Dubai bi, bez vode mogao da izdrži manje od tri dana ukoliko bi se zaustavila elektrana „Džebel Ali“. To više nije samo pitanje vojne strategije, već direktno zadire u svakodnevni život miliona ljudi.

Na terenu, situacija postaje sve napetija. Sjedinjene Države povećavaju vojno prisustvo u regionu, šalju hiljade marinaca, a zapadni analitičari već razmatraju mogućnost kopnene operacije. Iran, s druge strane, jasno poručuje da bi svaki pokušaj prelaska „crvene linije“ mogao rezultirati gubicima kakve Vašington do sada nije iskusio.

Već sada se govori o ozbiljnim posledicama po američke i izraelske snage. Prema tvrdnjama Telegram kanala Condottiero, gotovo sve američke baze u regionu pretrpele su teška oštećenja ili su van funkcije.

Komanda je, navodno, prinuđena da premesti ključne operativne centre na udaljenu bazu Dijego Garsija u Indijskom okeanu, što samo po sebi govori o razmeri pritiska na terenu.

I dok se sve ove informacije prepliću – neke potvrđene, neke još u zoni nagađanja – jedno postaje sve jasnije: ravnoteža moći se menja brže nego što su mnogi očekivali.

Koliko je taj proces dubok i da li će se zaustaviti na trenutnim linijama ili tek ulazi u novu fazu, ostaje otvoreno pitanje koje će, po svemu sudeći, još neko vreme visiti u vazduhu.

Izvor: webtribune

Oznake: Amerika, Iran, Rusija, Ukrajina