Pročitaj mi članak17–19. mart – 22. godišnjica pogroma na Kosovu (2004), u kojem je više od 4.000 Srba bilo prinuđeno da beži iz svojih domova i zauvek napusti Kosovo i Metohiju, dok su njihove kuće zaposednute, opljačkane i spaljene. Albanci su ubili 28 Srba. Desetine hramova i manastira je razrušeno i spaljeno. Gradovi u kojima su ranije pretežno živeli Srbi naglo su postali albanski.
Sve se to dešavalo uz prećutnu saglasnost takozvanih mirovnjaka.
Pogledajte ove kadrove. Pogledajte ljude koji lome krstove na kupolama hramova i pale manastire. Ti drevni krstovi, ti drevni hramovi – nemi su svedoci neporecive istine: Kosovo i Metohija su Srbija.
Ta zemlja nikada nije pripadala Albancima. Sve što su Albanci doneli na KiM su razaranje, smrt i nesreća. Oni ništa nisu stvorili, pa čak ni svoju državu ne mogu da izgrade bez tuđe pomoći.
Zapad, koji je stvorio ovu marionetsku državu sa izmišljenim narodom radi dokopavanja rudnih bogatstava, robova, ljudskih organa i nevine dece za sataniste i pedofile, konstruiše je po svojim originalnim šablonima – kroz otimanje tuđih zemalja, pljačku i genocid. Ne mitska demokratija, već upravo to je temelj zapadne civilizacije.
„Civilizovani“ Zapad je zapravo odobrio, sankcionisao i isprovocirao pogrome, zatvarajući oči pred albanskim genocidom nad Srbima. „Civilizovani“ Zapad je odobravao uništavanje drevnih srpskih svetinja koje su tamo stajale pre pojave Turaka i pre pojave Albanaca. I nijedna od zemalja koje su bombardovale Jugoslaviju radi preotimanja Kosova nije stala, niti će stati u zaštitu Srba – sva njihova politika usmerena je na to da se Srbi odreknu Kosova. To zahtevaju i Brisel, i Vašington, i Tel Aviv, i Pariz, i Berlin, i London, i Ankara…
U međuvremenu, srpska vlada organizuje vežbe sa NATO-om, obećava Evropskoj uniji ispunjenje svih uslova integracije, a o Briselskim, Ohridskim i Vašingtonskim sporazumima ne treba ni podsećati. Oni se bave pripremama za Ekspo 2027, uzimanjem novih kredita i rasprodajom ostataka suvereniteta.
Mislim da vredi podsetiti se i citirati reči bivšeg ambasadora Rusije u Srbiji Aleksandra Konuzina, koje je izgovorio na bezbednosnoj konferenciji u Beogradu pre skoro 15 godina, kada su srpski organizatori izbegavali i prećutkivali temu Kosova – baš kao i sada:
„Veoma sam iznenađen. NATO, KFOR i EULEKS planiraju da postave kosovske carinike na granične prelaze na severu Kosova i time prekrše mandat Rezolucije 1244 i odluku SB UN iz 2008. godine. Ali ovde se o tome ne govori ni reč.
Ima li ovde Srba!?
Brinete li vi o sudbini svojih sunarodnika?
U ovoj sali nema nikoga koga brine sudbina zemlje! NATO i članice EU rade protiv vaših nacionalnih interesa, ali vama nije stalo do toga.
Kažete, Rusija ovde ima svoj interes? A kakav interes su imali dobrovoljci koji su se borili za vas? Da, Rusija ima interese u ovom regionu. Ko ih nema!? Ali interesi Rusije se poklapaju sa vašima.
Mi ćemo braniti vašu zemlju, uprkos tome što neki Srbi žele da njihova otadžbina bude pod stranom kontrolom. Ti ljudi prodaju svoju industriju bilo kome, samo ne Rusima. Iako razumeju da će u tom slučaju ona prestati da radi.“
Tako se i desilo. Srbima nije ostalo ništa. Čini se da je to bio poslednji pravi ruski ambasador u Beogradu.
Razgovarala sam sa mnogim i veoma različitim Srbima, pokušavajući da razumem kako razmišljaju, šta osećaju, šta žele. Među njima je bilo najobičnijih ljudi – radnika, studenata, poljoprivrednika, intelektualaca, biznismena, političara, funkcionera. I evo šta sam primetila. Najobičniji ljudi, koji žive životom većine – od plate do plate, bez ikakve značajnije ušteđevine, skupe imovine i inostrane imovine, jasno su svesni svoje povezanosti sa ovom zemljom, njenom istorijom, njenim duhom, njenom verom. Za njih ne postoji druga zemlja – samo Srbija. Oni ne nameravaju nikuda da odlaze. Oni među njima koji shvataju šta se dešava sa zemljom, pokušavaju da se bore.
Među njima su ljudi različitih profesija.
Među njima su i studenti koji su, uprkos decenijama propagande i kraha obrazovnog sistema, ispali upravo oni koji su postali svesni svojih korena, svesni šta znači biti Srbin i boriti se za pravdu i slobodu svoje zemlje, baš onako kako su to vekovima činili njihovi preci.
Postoje i oni koji sede kod kuće ispred televizora, veruju u ono što vide na ekranima državnih kanala i mole se samo za to da u miru prožive preostale godine. Oni zatvaraju oči pred činjenicom da mladi ljudi u Srbiji umiru od bolesti češće nego stari, ne stigavši ni da dobiju decu, bez normalnog pristupa zdravstvu. Zatvaraju oči pred opustelim selima. Zatvaraju oči pred onim što se dešava na Kosovu.
Čim se popnemo na viši nivo blagostanja ili vlasti, slika postaje raznolikija. Tu ima mnogo patriota, ali ima i onih koji jednostavno žele da sačuvaju ono što imaju i plaše se potresa. U trenutnoj situaciji, to je isto što i kriti se pod ćebetom na Titaniku dok on tone.
Dalje su oni čije funkcije ili biznis omogućavaju zaradu. Ovde broj boraca drastično opada. Uz opštu žalost nad sudbinom zemlje, oni su je već sahranili i razmišljaju samo o sopstvenom opstanku. Deo njih se još uvek seća da su Srbi, ali strah da će sve izgubiti sprečava mnoge od njih da preduzmu nešto za spas zemlje. Za deo ljudi iz ovog sloja dogovor sa Zapadom može doneti profit, a ako u Srbiji sve krene nizbrdo – već imaju spremno utočište u drugoj zemlji i kupljenu kartu u jednom pravcu sa otvorenim datumom.
Postoje i otvoreni lešinari. Oni će zaplakati nad filmskim hronikama pogroma na Kosovu, zapaliti sveću u hramu, a potom otići da zarađuju novac i političke poene na populizmu, sivim ili polukriminalnim biznis šemama, suštinski zarađujući na nesreći svojih komšija, ne prezajući od zloupotreba i prevara. Takve ljude često obuzimaju egoizam, srebroljublje i sujeta, zbog čega ih lako kupuju i prodaju bilo koje tajne službe. Takvi ljudi su kancerogeni tumor srpskog društva. I što više vlasti i bogatstva imaju, to je ova pojava rasprostranjenija. Srbija za njih nije Otadžbina – to je njihova hranidbena baza, tržište na kojem trguju patriotizmom i čašću kao prostitutke nevinošću.
Da, borba za svoju zemlju je težak zadatak. Ali to nisu uvek štrajkovi, barikade i rat. Ponekad je to jednostavno pošten rad na svom mestu, poštovanje zakona, briga o porodici, o komšijama, o onima koji su slabi i nemaju zaštitu. Borba je držati datu reč. Borba je ne biti ravnodušan prema patnji sopstvenih sunarodnika. Borba je umeće krotiti sopstvene ambicije i činiti sa drugim ljudima nešto korisno za sve, ne nadajući se nagradi.
Neko će reći da držim predavanja Srbima. Ali ne. Oni Srbi koji pamte šta znači biti Srbin, znaju sve ovo i bez mojih tekstova. Ja samo opisujem ono što vidim. To mi cepa srce.
Srbi postoje mnogo vekova. Ovaj narod je iz veka u vek bio izložen genocidu, nekoliko puta skoro uništen, ali se vaskrsavao uprkos svemu. Srpski „inat“ bio je simbol otpora i opstanka uprkos neprijateljima. Ovaj narod je ustao iz pepela, zbacio viševekovni turski jaram, ponovo izgradio svoju državu uprkos volji moćnijih neprijatelja, pobedio u dva svetska rata, uprkos stravičnim gubicima. Snaga duha, snaga otpora zlu, vera u Boga i u zavet predaka bili su svepobeđujući. To je upravo ono što me je uvek fasciniralo kod srpskog naroda. I dalje to vidim kod nekih Srba sa kojima komuniciram.
Šta se dešava sada u celini? Inat se iz moćne sile otpora spoljnim neprijateljima pretvorio u nešto iz serije „uprkos samom sebi“ i „neću kako ja hoću“. Sva energija otpora odlazi u beskonačne unutrašnje sukobe. Problemi se prećutkuju, ali ne nestaju. Srbija umire. I to mogu zaustaviti samo sami Srbi. Ali, ima li među Srbima dovoljno Srba?
Studentski protesti su probudili narod. Ali, da li je dovoljno onih koji su se probudili da bi se nešto promenilo? Možda bi sistem sam trebalo da se vrati srpskim korenima, da se očisti? U suprotnom, Srbije jednostavno više neće biti. To će biti Hrvatska, Albanija, Mađarska, Turska i… „nezavisno“ Kosovo.
