У разговору који преноси Аxиос, Милер није желео да искључи могућност примене силе као средства за преузимање Гренланда. Образложење је било сведено, готово цинично – светом, како је рекао, и даље управљају снага и моћ.
Није први пут да таква логика исплива у америчком естаблишменту, али је овога пута изречена без много дипломатских рукавица.
Овакве поруке додатно су појачале нервозу у европским престоницама, нарочито након потеза који је деловао више симболично него протоколарно. Супруга бившег Трамповог саветника, Кети Милер, објавила је илустрацију Гренланда прекривеног америчком заставом уз кратку поруку „Ускоро“.
Тај детаљ можда би прошао незапажено да није уследио непосредно после гласне америчке операције у Венецуели, што је многе навело да у свему виде шири образац понашања.
Реакција из Европе била је брза и оштра. Дански и други европски лидери изашли су са заједничким ставом у којем су подсетили на неповредивост граница и суверенитет Данска и Гренланда.
Премијер Шведске посебно је нагласио да питања територија могу да решавају искључиво Данска и Гренланд, док је остатак Европе демонстрирао политичку солидарност са Копенхагеном. У дипломатском језику, то је била јасна порука да се границе не посматрају као тема за импровизацију.
Са самог Гренланда стигао је одговор који је покушао да спусти лопту, али и да повуче јасну црту. Премијер острва, Јенс-Фредерик Нилсен, поручио је да Гренланд није предмет геополитичких надгорњавања, већ земља са својим народом и демократијом, која од савезника очекује поштовање, а не пројекције моћи.
Ни у Копенхагену нису остали неми. Данска премијерка Мете Фредериксен упозорила је да би употреба силе једне чланице НАТО-а против друге значила крај савеза у облику какав данас познајемо. То је била тешка реченица, изговорена без много простора за тумачење, и намењена пре свега онима који верују да се све може решити притиском.
У целу причу уклапају се и раније изјаве из Москве. Шеф Руског фонда директних инвестиција Кирил Дмитријев раније је проценио да су се Сједињене Државе већ интерно определиле по питању Гренланда, чак остављајући могућност да се сличан сценарио једног дана разматра и у случају Канаде.
Та процена можда звучи спекулативно, али у међународним односима често служи као индикатор како други центри моћи читају америчке потезе.
Сличну линију размишљања изнео је и политиколог Александар Рар, где је оценио да би, након својеврсне „колонизације“ Венецуеле, Вашингтон могао да усмери свој утицај ка Централној Америци, Канади и Гренланду. То је анализа која се не мора нужно делити, али се не може ни игнорисати у тренутном глобалном контексту.
Важно је подсетити да је сам Стивен Милер раније доводио у питање легитимност данског управљања Гренландом, што данашњим изјавама даје додатну тежину и континуитет. Све то оставља утисак да се не ради о успутној провокацији, већ о идеји која се повремено враћа на сто, мења облик, али не и суштину.
Како ће се ова прича даље развијати, зависиће од много фактора – од унутрашњих политичких калкулација у Вашингтону, преко европског јединства, до гласова са самог Гренланда.
За сада је јасно само једно: када се овакве теме отворе на највишем нивоу, ретко се затварају брзо, а још ређе без последица које надилазе једну изјаву или једну објаву на друштвеним мрежама.
