Прочитај ми чланак

Да ли Вучић у Њујорку води разговоре за које у Давосу лобирају Рио Тинто и ХДЗ?

0

Иза дипломатских формулација о „јачању партнерства“ стоји добро познат образац, Вашингтон Србију посматра пре свега као полигон за сопствене интересе на Балкану. Вучић, са друге стране, на оваквим сусретима гради слику „међународног легитимитета“ који му је потребан у унутрашњој политици. У објави председника Србије на друштвеним мрежама наводи се да је са Рубиом разговарао о унапређењу политичког дијалога и економске сарадње, са акцентом на решавање питања америчких тарифа и подстицање трговинске размене. Разматрани су и заједнички безбедносни изазови. Док Стејт департмент сусрет Вучића и Рубија представља као корак ка јачању стратешког партнерства, у јавности остају отворена питања о правим мотивима и закулисним играчима који прате овакве разговоре.

 

Са друге стране,  недавном интервју на нашем каналу Центар Србин инфо, истраживачки новинар из Загреба, Домагој Маргетић, изнео је запањујуће чињенице до којих је дошао.

Он је упозорио да у западним центрима моћи, пре свега у Давосу, за Вучића активно лобирају и представници компаније Рио Тинто, као и структуре блиске ХДЗ-у. Према његовим речима, тај лоби ради у два правца: прво, да Вучић буде прихваћен као „стабилан партнер“ за западне владе, и друго, да се Србији отвори пут ка чланству у Европској унији уз паралелно обезбеђивање интереса у сектору експлоатације литијума. Да ли су и ови ,,састанци на маргинама“део ,,излобиране приче“?

У том светлу, када Вучић говори о „економској сарадњи“ и „трговинским темама“, логично је поставити питање, да ли се иза тих дипломатских фраза крије и припрема терена за легитимизацију спорних пројеката попут Рио Тинта? И да ли је улога ХДЗ-а у овом процесу посредничка, као својеврсни гарант да ће Србија „на време“ испоручити све што се од ње тражи?

Ако је то тачно, онда разговори са америчким званичницима нису само билатерални дипломатски сусрети, већ и део шире мреже интереса у којој корпорације и регионални савезници обликују правац српске политике више него домаћи институти или воља грађана.