Подешавања / Settings

У овом тексту се нећемо бавити вредновањем изборних актера нити вредновањем самих избора у оваквим, (пост)колонијалним условима, већ само констатовати и анализирати битан моменат још увек незавршеног (пост)изборног процеса, који се одвијао у првих 48 сати после затварања бирачких места у недељу, 24.4.2016. године.

усија, као једна од три највеће светске силе данашњице можда и има привилегију да се двоуми и да промишља ШТА је и КОЛИКИ је Руски свет. Ми у Србији, као мали народ који је практично под окупацијом последњих 16 година, већином окружен непријатељским нацијама и скоро потпуно окружен НАТО пактом – ту привилегију немамо. За српски народ данас, припадност«Руском миру» је практично питање опстанка.

Ова врста анлизе је веома важна, зато што нас упућује ка оним активностима које морају да се предузму, ако се жели почетак изласка из неоколонијалног стања.

Протекли избори само су још једна потврда жалосног стања у коме се демократија налази данас.У ери постдемократије бирачи се не опредељују између различитих политичких концепата, које већина изборних актера уопште и нема, него на основу представљања кандидата у медијима. Избори се добијају на телевизијама, а за њихов исход важнији су визуелни и звучни ефекти него идеје.

Када се Александар Вучић, након избора 2016. године, појавио пред новинарима да саопшти своје виђење изборне одлуке српских грађана, истакао је три ствари.

Све турске акције у региону обједињује чињеница да су снажно усмерене против интереса Русије и Србије.

Да ли је Вучић погрешио што је уопште расписивао ове изборе без превелике потребе? Aко седам листа уђе у парламент показаће се да ништа није научио из политичке историје, а то је да се нико није овајдио када је ишао на ванредне изборе? Да ли се великом броју Вучићевих опонената у парламенту највише обрадовао Томислав Николић?

Иако ја увек одговарам, не појединцима, него, пре свега јавности, морам да напоменем да овога пута одговарам и самом Илији Вуксановићу, и то само зато што сам сазнала да тај дечак има двадесет и нешто година животне (и мудросне) старости. Знала сам Илија да си млад, али нисам знала да си баш толико млад.

У овом и два наредна текста изнећу своје виђење управо одржаних избора и пројекцију за будуће изборе.

Русија је истерана са Балкана и треба да се усреди на друге регионе у својој одбрани и своме стратешком развоју.

Вучић је успео да спасе актуелни политички процес, али није да отклони могућност контрапроцеса, враћања на 2012. годину.

Резултати избора су познати и они не представљају изненађење. Бар не за оне који знају, каква је стварна природа наше власти. А то се могло веома лепо видети и по предизборној кампањи. Данима и недељама пред изборе телевизија „РТС“, који воли да за себе каже да је „Јавни сервис Србије“, била је у служби искључиво једног човека и његове владајуће странке. А „шампиони слободе говора и демократије“, Американци и Европска унија, на овакво очевидно кршење поштене предизборне камапње су ћутали.

У Скупштини Србије поново ће се наћи две патриотске, анти НАТО и проруске партије. И то је добра вест. Оно што не ваља је чињеница да изборни резултати Српске радикалне странке и изборне листе Двери-ДСС ни приближно не покривају преовлађајуће расположење у народу којем је доста ЕУ интеграција и који жели сарадњу с Русијом.

Мудри Милан Кашанин, човек који је преживео два светска рата, пред своју смрт, 1981. године, предвидео је крвави распад Југославије, али га нису разумели. Дубоко у болести, на самртној постељи, Милан Кашанин је наслутио слом који ће доћи десет година после његове смрти (умро је 1981. године):„Често се питам: зашто смо се ја и моји […]

Ja не познајем Шекспира. Чак и не могу да га познајем. Али он зна мене; он ме је описао, он је насликао све тајне моје душе на такав начин да читајући њега, налазим самога себе у њему. /…/ Свечовек!

Антинацистички писац и аустријско-јеврејски интелектуалац Јозеф Рот објавио је причу Императорова биста о грофу који је живео на хаотичној граници Хабзбуршке империје и одбијао да се изјашњава као Пољак или Италијан иако је биолошки припадао и једној и другој нацији. За њега је једини знак „правог племства” требало да буде „човек изнад националности” у оквиру хабзбуршке традиције. „Мој стари дом, монархија, била је велика палата са много врата и одаја, за све врсте људи”, говорио је гроф. И заиста, ужаси Европе 20. века, како Рот проницљиво запажа, имали су своју позадину у колапсу империја и расту националних држава у којима су фашистички и комунистички лидери приграбили моћ која је припадала традиционалним монарсима.