Повлачењем Амероке настаје вулгарна популистичка анархија, која ће бити дефиниција 21. века.

Антинацистички писац и аустријско-јеврејски интелектуалац Јозеф Рот објавио је причу Императорова биста о грофу који је живео на хаотичној граници Хабзбуршке империје и одбијао да се изјашњава као Пољак или Италијан иако је биолошки припадао и једној и другој нацији. За њега је једини знак „правог племства” требало да буде „човек изнад националности” у оквиру хабзбуршке традиције. „Мој стари дом, монархија, била је велика палата са много врата и одаја, за све врсте људи”, говорио је гроф. И заиста, ужаси Европе 20. века, како Рот проницљиво запажа, имали су своју позадину у колапсу империја и расту националних држава у којима су фашистички и комунистички лидери приграбили моћ која је припадала традиционалним монарсима.

Империје су имале своје мане, како Рот примећује у другом одличном делу Радецки марш, али не може се порећи њихова историјска функција – обезбеђивање стабилности и поретка на великим територијалним просторима које су, посебно у Европи, насељавали различити народи. Да није било империја, ко би други преузео ту улогу? Заправо, како је исправно наслутио Мајкл Линдс, стубови на којима данас почива светски поредак настоје да замене функцију империје – од међународног система базираног на усвајању једнаких правила до мноштва супранационалних и мултинационаних групација, као што су НАТО, Европска унија, Међународни монетарни фонд, Међународни суд правде и Светски економски форум. Тиха подршка америчке – војне, дипломатске и економске – моћи овом процесу, која обезбеђује поморске путеве, кључна мартимна уска грла, приступ енергентима и генерално пружа одређени степен сигурности свету након Другог светског рата постала је непорецива чињеница. Ови задаци су толико аморални да искључују постојање било каквих узвишених принципа, али без њих не би постојала могућност за извођење морално прихватљивих акција било где. Дакле, ово није традиционални империјализам, који више и није у оптицају, већ његова много хуманија реплика.

САД НЕ УТИЧУ НА ОДЛУКЕ ДРУГИХ ДРЖАВА КАО НЕКАД

Иако САД остају најјача појединачна сила на свету, све мање су доминантне. Пројекције америчке моћи ограничава јачање централне власти у свим новим демократијама, ширење хаоса на Блиском Истоку и Северној Африци и уздизање Русије, Кине и Ирана као регионалних хегемона. Све је то део процеса који се одвија већ стотину година. Крајем Првог светског рата распале су се две мултиетничке империје у Европи – хабзбуршка и отоманска. Крајем Другог светског рата поморске империје Британија и Француска доживеле су исту судбину. Крај Хладног рата најавио је колапс совјетске империје у Источној Европи и деловима Евроазије. Рани 21. век донео је рушење или ерозију моћи диктатора у постимперијалним вештачким државама попут Ирака, Сирије и Либије. Разнородна америчка империја – тј. последња преостала сила чије дипломате и војне трупе су се нашле у некој врсти неодређене империјалне позиције – сада је такође у повлачењу.

Ово делимично опадање америчке моћи има међународне и домаће узроке. На међународном фронту хиперурбанизација, пораст броја становника и недостатак природних ресурса ослабиле су моћ централне власти у свим деловима света. Пораст индивидуалне свести до којег је дошло услед револуције комуникационих технологија само је убрзао тај тренд. САД једноставно више не могу да утичу на одлуке других држава као што су некад могле. У међувремену, сазревање насилних миленаристичких покрета и регионалних хегемона представљају директну претњу америчким пројекцијама моћи.

На домаћем терену Обамина администрација је, у жељи да трансформише америчко друштво, избегавала уплитање у главне проблеме у иностранству и настојала да изглади односе са противницима, пре свега Ираном. То је знак империјалног замора – што је можда и добра ствар, али нешто што ће ипак пре ограничити него пројектовати америчку моћ. Речју, САД сигнализују да ће све мање учествовати у обезбеђивању светског поретка. То није заслуга једног председника, већ почетак нове фазе америчке спољне политике, која је уследила након хиперактивности током Другог светског и Хладног рата – и њиховог далекодометног еха који је протресао Балкан и Блиски Исток. Друштвена и економска трвења на домаћем плану и неукротива комплекснност промена у свету наводе Вашингтон на смањење свог ангажмана.

Хаос у свету ће само расти. Слабљење и распади малих и средњих држава у Африци и на Блиском Истоку прерашће у квазианархију у већим државама, од којих зависи географска организација Евроазије – Русији и Кини. Спољна агресија ових новонасталих регионалних хегемона делимично је мотивисана интерним слабостима. Ове државе се служе национализмом да би спречиле распад домаћих економија, од којих им зависи друштвена стабилност. Онда је ту и Европска унија, која је већ ослабљена; чак се можда може рећи и да се урушава. Уместо уједињене и кохерентне супердржаве, Европа ће бити све хетерогенија заједница држава и региона, која ће се на крају растворити у флуидној географији Евроазије, Леванта и Северне Африке. Ово најбоље илуструју руски реваншизам и демографска навала муслиманских избеглица. Наравно, у дугорочној перспективи и технологија ће играти важну улогу. Како истиче стратег Т. К. Хамс, конвергенција јефтиних дронова, сајбер ратова, 3D штампача итд.; подстаћи ће дисперзију моћи на многе државне и недржавне актере уместо да је – у империјалном маниру – концентрише у рукама тек неколицине играча.

КОМПАРАТИВНА АНАРХИЈА

Улазимо у доба које волим да назовем компаративном анархијом, јер ће га карактерисати много виши степен анархије у односу на хладноратовски и постхладноратовски период.

Глобализација и револуција у комуникационим технологијама на крају нису смањиле него повећале значај геополитике. Данашња мапа света је мала и клаустрофобична, па се догађају све свирепији насртаји на туђе територије, а сваки регионални конфликт корелира са свим осталим као никад раније. Рат у Сирији је нераскидиво повезан са терористичким дивљањем по Европи, а руска интервенција у тој земљи утиче на европску и америчку политику према Украјини. Ово се догађа у времену у којем – као што сам већ рекао – нема мултинационалних империја, баш као што више нема ни већине екстремно тоталитарних режима у вештачким државама где званичне границе не одговарају етничким или секташким линијама разграничења. Исход таквог стања је конкуренција националних и субнационалних група која се претворила у вртложну спиралу насиља. На тај начин геополитика – битка за простор и моћ – више не прожима само односе између држава већ и унутар њих. Посебно су се погоршале разлике на културном и верском плану: групне разлике се топе пред налетом глобализације, да би потом поново избијале на површину у оштријој и идеолошки ригорознијој форми. Ту се не ради толико о сукобу цивилизација; пре бисмо то могли назвати сукобом вештачки реконструисаних цивилизација. Узмите за пример Исламску државу, које не репрезентује ислам као такав, већ тиранску интерпретацију ислама комбиновану са масовном хистеријом на интернету и друштвеним мрежама. Постмодерна реафирмација идентитета само продубљује геополитичке поделе.

За време одвијања ових процеса нове технологије не умањују значај географије, већ га додатно наглашавају. Само погледајте Кину и Индију. Током већег дела историје, са изузетком периода ширења будизма у Античком добу и Опијумских ратова из 19. века, Кина и Индија су биле релативно слабо повезане, развијајући се као две засебне цивилизације на супротним странама Хималаја. Али напредак технологије је обрисао ту дистанцу. Индијске интерконтиненталне балистичке ракете могу гађати кинеске градове, док кинески борбени авиони имају капацитете да се пробију у простор индијског потконтинента. Индијски ратни бродови су распоређени у Јужном кинеском мору, док кинески маневришу у Индијском океану. Данас између Кине и Индије постоји нова стратешка географија ривалства. Геополитика – пре него атавизми прохујалих векова – уткана је у данашњи свет више него икад раније. Индија настоји да изгради савезе са Вијетнамом и Јапаном, док Кина жели ближе везе са Ираном и Русијом.

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА НЕ ДОНОСИ СТАБИЛНОСТ

Може се рећи да заправо више и не постоје чисто регионални проблеми, будући да су локални хегемони попут Русије, Кине и Ирана умешали своје прсте у сајбер нападе и тероризам широм света. Због тога су све кризе истовремено регионалне и глобалне. И, док се настављају ратови и државни колапси, имамо више разлога да се прибојавамо резонантних падова проблематичних режима него последица евентуалног помирења. Знамо да није било могуће извести безболно обарање режима у Ираку и Сирији; резултат је био буквално идентичан – стотине хиљада убијених у обе земље и екстремистичке групе које су попуниле новонастали вакуум.

Још једна ствар: запамтите да глобализација није нужно повезана са растом стабилности, већ са огромним економским и културним интеракцијма. То може да појача геополитичка трвења у периодима економских криза и баш то је оно што се сада догађа. Погледајте Африку, која је имала четири године стабилног економског раста, за који није заслужан развој производног сектора, него раст робних цена. Данас цене робе падају, заједно са Кинеском банком за инфраструктурне инвестиције у Африци, која слаби будући да се и Кина суочава са драматичним падом стопе раста БДП. Дакле, економске промене у Азији су угрозиле стабилност Африке до мере да она више и не постоји. Сада имате различите исламистичке покрете који вршљају широм Сахарске Африке. То је заправо само последња фаза афричке анархије у којој револуција комуникационих технологија уводи миленаристички исламизам у слабе и пропале државе. Очигледно је да САД имају мало утицаја на ове процесе.

Summa summarum, све је повезано као никада пре и поред тога што се ноћни стражар који одржава мир у свету све ређе појављује. Хијерархијски пореци се урушавају широм света. Само погледајте страначке изборе у САД – комешање маса на које политички естаблишмент нема одговор. У међувремену, са „дрскошћу маршевског хода” и „тешким кораком сељачких плесова”, којима је композитор Густав Малер напао „добро организовану кућу класичне музике” у последњим деценијама Хабзбуршке империје (да цитирам покојног професора са Принстона Карла Е. Шорска), вулгарна популистичка анархија, коју ће елите у местима попут Аспена и Давоса тешко контролисати или чак разумети, помоћи ће нам да дефинишемо 21. век. Тада ће се на мултинационалне империје из доба модерне и ране модерне, као и на идеолошке поделе из доба Хладног рата, гледати са носталгијом ништа мање него са презиром.

За Нови Стандард са енглеског на српски превео Александар Вујовић

Извор: The National Interest

Ознаке: The National Interest, геополитика, глобализација, империје, Роберт Д. Каплан, САД