Подешавања / Settings

Ускраћивање права на рад погодило је скоро све категорије становништва у Србији. Иако је право на рад у корпусу људских права једнако значајно колико и свако друго право, ниједна невладина организација није показала интерес за ово питање.

Академик Милорад Екмечић: Од нас се тражи да окренемо леђа Русији, Влада тај захтев мора да одбаци. Све је остало онако као што је било крајем јуна 1914. године. Ако би дошло до сукоба у Европи, Американци би били генерали.

Саткани су од слабог материјала, немају храбрости, немају вере, уствари једноставно речено – нису Срби.

Мислим да је то она тачка са које нема повратка после које ће почети прелазак на мобилизациону економију и затварање земље.

Отвара се велико поље за узвратне мере, од којих, објективно нису све тако лоше за Русију.

Један од бораца из зинтанске бригаде, који се у разговору за Ројтерс представио само именом Мухамед, коментарисао је: „Овај рат је тежи него што је била револуција“.

Од 2008. коју је поред проглашења независности Косова, обележило о цепање Српске радикалне странке, челници „нове и модерне“ СНС уверавали су нас како су се променили, како заслужују нову шансу, како више неће водити политику „сукоба са целим светом“ (а заправо супротстављања притисцима на Србију и Србе).

И зато, док су Европљани, као на пример Пољаци, лансирали паролу „Једи домаће јабуке, јер их више не извозимо у Русију“, српски патриотизам би од сада требало да се изражава паролом – „Учини добро за Србију – извози јабуке у Русију“. И све друге производе, наравно.

неповратно дели од српског порекла и корена, понекад добија (траги)комичне димензије.

„Надреалисти“ др Нелета Карајлића су се још једном показали као пророци. У епизоди култне емисије која је емитована пре више од две деценије, „проф. др Нермин Падеж“ је заједно са „колегама Ненадом Заменицом и Стјепаном Зарезом“ дошао до епохалног открића да се у Југославији не говори један (српскохрватски или хрватскосрпски), већ шест језика: српски, хрватски, босански, херцеговачки, црнски и горски. Двадесет година касније ово је постала реалност.

Шести извештај Напредног клуба: стање политичких права српског народа у региону је током 2013–2014. године, уопштено гледано, погоршано.

 Пише: Стево Лапчевић Објашњавајући народима Западне Европе ко је и одакле је, један од најбољих познавалаца Балакана нашег времена и предавач на престижним европским и светским универзитетима, Марија Тодорова, употребила је термин који више него било који други дефинише природу простора на којем живимо, радимо, ратујемо и умиремо. У само две речи „имагинарни Балкан“, ова […]

Вучић је непрекидно у рату и обрачуну са неким злим силама, мистериозним заверама и тајним непријатељима („али нека они знају да он зна шта они раде“), па када му понестане обичних, тј. људских противника („жутих“, „тајкуна“, „мафије“, „аналитичара“), онда се устремљује на надљудске силе – снег, олују, поплаве. Није ни важно шта је у питању, само нека је нека фрка и ванредно стање, да се непрестано диже притисак и шири „морална паника“, а јавност држи под психозом и тензијом.

Чини се да је народна умотворина која гласи да „није слепац тај који најмање види, него онај ко не жели ништа да види“, добила потврду своје утемељености након објављивања резултата трогодишње истраге америчког тужиоца Клинта Вилијамсона.

Андрић оставио неке записе из тог времена, од његовог описа Хитлера и Немачке тог доба, до дневничких записа „Између сирена“ који говори о британским бомбардовањима Берлина.

Наравно, питање свих питања и за Европу и за Немачку је следеће: када страхом од рата коначно потисну страх од америчких рекеташа, хоће ли бити касно, хоће ли стрела већ бити одапета.

Ако Србија буде учествовала у санкцијама које су у интересу других земаља, последице ће бити сасвим предвидиве. Тим пре што су аутори тих санкција земље које немају великих интереса у сарадњи с Русијом, мислим на САД.

Лицемерно је колико наших интелектуалаца са државних факултета јавно пропагира најсуровије облике неолибералне идеологије. „Лако је професорима универзитета да лепо причају о транзицији и демократији, кад имају обезбеђен посао“, јетко коментарише Брдар (1, 34).