Прочитај ми чланак
Пише: Стево Лапчевић
Објашњавајући народима Западне Европе ко је и одакле је, један од најбољих познавалаца Балакана нашег времена и предавач на престижним европским и светским универзитетима, Марија Тодорова, употребила је термин који више него било који други дефинише природу простора на којем живимо, радимо, ратујемо и умиремо. У само две речи „имагинарни Балкан“, ова изузетна Бугарка успела је да дочара природу нашег простора, међусобна неслагања и неразумевање да иста и слична песма, шара на народној ношњи и корак у народној игри нису повод за сукоб него за заједништво.
Онима који Балкан посматрају са стране објаснила је да полуострво, којем су Турци можда и несвесно наденули име, још увек нема јасне границе, сугеришући при томе да Хрвати и Румуни који плаћају данак својој „средњееуропској“ идеји, односно својој „идеа еуропеи мијлоцие“, неће побећи од својих корена.
Са „имагинарности“ Балкана треба скинути наводнике. Она није нешто што се може констатовати тек онако, што није истина али „добро дође“ у тренуцима када се не могу наћи боље речи за земљу која, баш као и свако друго раскршће, спаја колико и раздваја. Склоност Балканаца ка имагинаризацији сопствене стварности учинила је да тло по којем се хода постане исто толико имагинарно, за стварност везано не традицијом, идејом, мишљу, радом, већ таштином ‒ једином реалном ствари за коју се народи Балкана радо хватају и која им, и поред све већег сиромаштва у које западају, не недостаје.
Путујући протекле недеље ка Солуну, ка српском војничком гробљу „Зејтинлик“ и ка људима који су били, имао сам још једном прилику да се уверим у реалност балканске имагинарности, у чијем епицентру (и поред жеље новонасталих „држава“ да јој то „престижно“ место отму) и даље стоји земља без имена: Република Македонија… БЈР Македонија… Северна Македонија… Скопска Македонија.
Колевка и врела нафта
Настала као покушај да се на развалинама никада промишљене српске ујединитељске идеје створи устав будућој помисли, Македонија је од свог осамостаљења до данас постајала све усамљенија, а напуштена од својих сада већ мртвих родоначелника, једини спас нашла је у окретању копаља „анитчкомакедонских“ хоплита ка својим суседима. Одигравши додељену јој улогу вреле нафте, којом дрвосече из страха да ће из посеченог стабла нићи нови лист, поливају пањеве, држава која без задршке себе зове „колевком цивилизације“ за свог пријатеља и најбољег савезника пронашла је своју таштину. С обзиром на овако тужно стање „колевке“, није ни чудо што је цивилизација из ње испала оваква каквом је сведочимо.
Управо таштини „античко“ и „словено“ Македонаца и треба захвалити на троипочасовном чекању
на улазак у земљу у којој се све, од ауто-пута до аеродрома, зове „Александар Велики“. Државотворност колевке у којој је „поникла светска цивилизација“ пуном аутобусу људи који су у ноћи између 18. и 19. јула журно ишли ка Солуну показао је, како и доликује, намргођени погранични полицајац, који је без много коментара покупио пасоше, изашао напоље и сео у своју лоше импровизовану кућицу, вративши се без икаквог објашњења након три и по сата, проценивши вероватно да толико наше чекање на граници чини довољну част његовој „древној“ отаџбини.
За то време, поред нас су пролазили разни путници, са разним регистарским таблама на својим колима, а највише Немци који нису Немци, Аустријанци који као и ови први хрле својој кући на Босфору, па чак и један аутобус са таблама „Републике Косово“. Истина, није било прилике да видимо да ли би и колико би, рецимо, на улазак у „постојбину царева“ чекали наши суседи и стари вардарски такмаци Бугари, али чињеница да је пут у Солун организовало Удружење „Краљевина Србија“, те да се у аутобусу нашла и по која слика Принца Александра Карађорђевића, очито нас је скупо коштала.
Сад, то што су од стране Македоније признати „Косовари“ уредно пројурили кроз границу коју „деца на Александар“, и поред рушилачких протеста и инсистирања својих суграђана Албанаца са којима су на прелому векова пушкарали, никада неће прихватити за албанску, само је део слагалице имагинарног Балкана…
Треба мрзети… али кога?
Као ни осталим Балканцима, ни Македонцима својевремено није било лако да се одлуче кога ће од својих себи мање или више сличних комшија мрзети ирационалном мржњом. Стара грчка „дрскост“ да македонско име присвоје за себе сузила је избор, о чему нам је већ у првом директном сусрету са БЈРМ посведочио и недељник „Република“ који је, иако се бави Македонијом, био од прве до последње стране посвећен нади у скорашњи економски и политички крах Грчке.
За Грцима, барем тако ми Срби волимо да верујемо, долазе старе „комитаџије“ Бугари од којих су Македонци (тако опет сматрамо не зато што нам је драго, него зато што смо историју познавали и пре Македонске академије) „позајмили“ Цара Самуила, као и, што се нас тиче, оне мање „јунаке“ ВМРО-а. Чињеница да је Бугарска прва признала независност БЈРМ није много побољшала положај бугарске мањине која, са своје стране, не одступа од захтева за признавањем бугарског корена у савременом македонском идентитету. Ипак, како је током свог недавног боравка у Охриду истакао први човек бугарског ВМРО-а Красимир Каракачанов, „не треба заборавити да Бугарска никада није признала македонски језик и културно налсеђе.“
Македонија, лепа и пуста
Македонија, лепа и пуста
Након „Бугараша“ на тапету „Александрове деце“ су Срби. Како је сукоб са народом са којим се некада делило све, а сада према сопственом избору ништа, најирационалнији, он је у својој суштини и најбалканскији. И мада су Срби у власти и мада се у Скопље недавно „вратио“ (истина мермерни и многима „на зубу“) Цар Душан, а Србија одавно признала Македонију и нема претензије на њене историцистичке акробације, где год смо застали били смо гледани попреко, испод ока, а они који су успели да нам у брзини „добаце коју“, своје досетке завршавали су са 
познатим епитетом „Србомани“.
Чини се да у овој пустој земљи, у којој (осим Александровог ауто-пута, аеродрома, одмаралишта, винограда, споменика… неколико пумпи и невешто склепаних наплатних рампи, на којима се компензује фрустрација домаћина за недостатак воље путника да уместо Егеја посете „знаменитости“ Скопља ‒ којег већ и сами Македонци зову „Дизниленд“, или барем Охрида) нема готово ничега, најбоље пролазе Албанци. Изгледа можда парадоксално, посебно ако се у обзир узме тренутна ситуација, али ако се урачуна и чињеница да ће „Качаци“ у скорије време чинити готово половину становништва Македоније, као и податак да су они тога и те како свесни, разлози због којих се стално спаљивање македонских застава на утакмицама и политичким скуповима толерише постају јаснији.
То што у тако незавидној ситуацији Македонци не прихватају да „увуку рогове“ и престану са нападима на себи најближе како би се сачували од оних са којима немају много тога доброг, још један је део слагалице коју је Тодорова назвала „имагирани Балкан“.
Море соко пије
Поред граничних прелаза, пумпи, наплатних рампи и таштине, још једна ствар која у Македонији, као уосталом и на читавом Балкану, није имагинарна, а која би га да је макар мало више воље и памети једина чинила таквим, јесте лепота македонских вода, гора и заравни које, ненасељене и недовољно обликоване људском потребом, представљају праве оазе мира и благостања. Проћи кроз Македонију опуштено, заборавити на њено несналажење са проблемима које је сама себи набацила за врат, певати шапатом „Море соко пије“ у тренутку када пред очима упртим у успламсали и толико вољени и жељени Вардар, „горски краљ“ оживљава никада прежаљене стихове, чини задовољство у којем се најбоље открива прави Балкан и у њему истинска Македонија.
Уживање у природи државе која је у свом постојању застала на пола пута између онога што није и што никада неће бити, сигурно ће вам омогућити да макар на трен заборавите на све невоље које сте оставили иза себе, и чак решите да уместо ка Егеју скренете ка Охриду… све до наредног граничног прелаза на којем нас је, као по дојави, сачекао још један намргођени Македонац, и на којем смо (пријатно изненађени чињеницом да, за разлику од наших комшија, Грци преко своје границе нису пропустили аутобус са косовским таблама) чекали готово два сата.
Када размислим боље…
Тек на „Зејтинлику“, на којем је свој мир нашло 8.000 српских војника палих у Првом светском рату, схватио сам да је војна коју су у Солуну сахрањени водили имала за циљ само једну ствар ‒ савладавање таштине и стварање Балкана који ће своје „ја“ наћи не у сопственој слици света, већ у истини.
Чињеница да су на костурници уместо српског, краљевском таштином, солунски мученици добили грб државе за коју нису пали и коју нису познавали, већ у првим годинама њиховог вечног смираја, показала је да је жртва била добродошла и ‒ залудна.
Управо отуда, гледајући Македонију, чекајући још два пута по два и по сата на њеним граничним прелазима, мислећи и пишући о њеној таштини, све више ми се чини да пишем о себи, својој држави и нашој нарави.
У крајњем, не гледају ли (рецимо) Немци на Србију очима којима Срби виде Македонце? Претерују ли те очи или нам пак наша таштина не допушта да разбијемо имагинарну слику коју смо сами насликали?
