Pročitaj mi članakU svetlu globalne preraspodele ofanzivnih kapaciteta kolektivnog Zapada – procesa koji se odvija daleko ispod diplomatske retorike „dobre volje“ sa nedavnih samita, ali i iza naizgled revidirane američke nacionalne strategije – sve je učestalije postavljanje pitanja o budućnosti NATO saveza. Ovo pitanje dodatno je intenzivirano javnim istupom Ilona Maska sredinom godine, koji se, u skladu sa svojim karakterističnim antiinstitucionalnim porivima, deklarativno svrstao uz ideju da Sjedinjene Države treba ne samo da napuste NATO, već i Ujedinjene nacije.
Istina, ovo nije prvi put da se proglašava kriza ili „kraj“ NATO-a. Uoči početka Specijalne vojne operacije Rusije, francuski predsednik Emanuel Makron govorio je o „moždanoj smrti“ alijanse, implicirajući da je savez izgubio svoju funkcionalnu svrhu i geopolitičku relevantnost. No, postavlja se pitanje: da li je takva dijagnoza zaista održiva? I ako jeste, kako bi izgledao svet posle NATO-a?
Rekonstrukcija NATO – proširenje funkcionalnosti globalne hegemonije
S jedne strane, nesporno je da NATO danas nosi karakteristike institucionalnog relikta hladnoratovske epohe – strukture koja je nastala u specifičnim uslovima bipolarne konfrontacije, a koja sve teže pronalazi svoje mesto u postbipolarnom, fluidnom sistemu globalnih odnosa. Problem, međutim, ne leži u promeni strateških ciljeva Zapada, već u dramatično izmenjenom operativnom okruženju. Današnje konfrontacije dominirane su asimetričnim, hibridnim i proksi-ratovanjem, uz sve uočljivije delovanje ne-državnih aktera i otvaranje novih geostrateških pravaca koji ne odgovaraju metodološkim i institucionalnim obrascima starog NATO-a.
Upravo stoga, u poslednjoj deceniji svedočimo postepenom izranjanju novih formacija u domenu bezbednosne arhitekture Zapada – formacija koje karakterišu niska institucionalna formalnost, ograničena kolektivna odgovornost i znatno veća fleksibilnost. Iskustvo ukrajinskog konflikta ubedilo je Vašington da je korisnije raspolagati mrežom lojalnih partnera i satelita koje nije u obavezi da brani sopstvenim vojnicima, nego održavati tradicionalne strukture poput NATO-a u kojima član 5 nameće politički i vojni rizik od direktne eskalacije.
U tom kontekstu, pojava AUKUS-a, QUAD-a, sistema bilateralnih bezbednosnih sporazuma u Istočnoj Aziji, neokolonijalnih bezbednosnih aranžmana u Okeaniji, niz američkih marioneta duž atlantske obale Afrike, te postepena militarizacija Evropske unije, predstavljaju embrione nove generacije zapadnih geopolitičkih instrumenata. To su konstrukcije koje Vašingtonu omogućavaju efikasnije upravljanje regionalnim krizama uz minimalizaciju sopstvenih rizika, istovremeno zadržavajući primarni strategijski cilj – očuvanje i unapređenje američke globalne hegemonije.
Uzimajući sve ovo u obzir, eventualna „smrt“ NATO-a – koja, uprkos brojnim insinuacijama, još uvek nije neposredno na vidiku – ne bi predstavljala ni krah američke imperijalne moći, ni duboku geopolitičku prekretnicu. Naprotiv, ona bi bila samo etapa u dugoročnoj modernizaciji instrumenata kojima Sjedinjene Države upravljaju svetskim poretkom. Drugim rečima, čak i ako NATO nestane sa političke mape, strategijska logika koja ga je rodila neće nestati – ona će, kao i do sada, prilagođavati svoje forme, ali ne i svoju suštinu.
Slučaj Evrope
Kada govorimo o Starom kontinentu, paralelno sa militarizacijom kontinenta, značajnim investicijama u vojno-industrijski kompleks i usavršavanjem vojne logistike, kolektivni Zapad sprovodi i modernizaciju svojih administrativnih i organizacionih kapaciteta u skladu sa savremenim realijama i asimetričnom i hibridnom prirodom savremenih sukoba.
Mreža saveza koja nastaje u Evropi predstavljaće osnovu nove bezbednosne arhitekture na kontinentu, dok će NATO dobiti sekundarnu ulogu kao širi okvir integracije i prinude nacionalnih država na poslušnost u okviru projekata kao što je tzv vojna mobilnost.
Na operativnom planu, međutim, možemo očekivati rastući značaj formata kao što su “koalicija voljnih”, organizovanih tako da mogu donositi odluke ne samo bez direktnog uključenja SAD, već i bez birokratskih procedura i konsultacija sa onim državama koje ne slede slepo konfrontacioni kurs iscrtan u Vašingtonu.
Post-NATO nije isto što i post-Imperija
U tom smislu, diskusija o „post-NATO“ eri često više reflektuje analitičku fascinaciju mogućim institucionalnim lomovima nego što ukazuje na realnu promenu u prirodi globalne moći. Ono što se zaista menja jeste arhitektura organizacije te moći, dok njen nosilac ostaje istovetan. Američka država, čije je strateško delovanje već decenijama oblikovano kombinacijom imperijalnog impulsa i tehnokratske pragme, pokazala je zavidnu sposobnost da redefiniše mehanizme sopstvene dominacije u skladu sa novim uslovima.
Stoga, umesto jednog sveobuhvatnog bloka sa jasno definisanim pravnim obavezama, Vašington postepeno prelazi na mrežno organizovan, modularni sistem bezbednosnih aranžmana. Ovaj sistem, zasnovan na asimetričnim partnerstvima i različitim nivoima formalnosti, omogućava Sjedinjenim Državama da deluju brže, ekonomičnije i – što je posebno važno – sa manjim političkim rizikom. U tome se ogleda suštinska transformacija postameričkog unipolarnog sveta, koja je u dobroj meri definisana u strategiji nacionalnebezbednosti: ne u odustajanju od hegemonije, već u prelasku sa klasičnih vojnih saveza na fleksibilne mreže uticaja.
Evropska unija, u tom okviru, zauzima specifično mesto. Sa jedne strane, ona se postepeno pretvara u sopstveni bezbednosni subjekt, i to pod snažnim uticajem anglosaksonskih bezbednosnih paradigmi; sa druge strane, ona ostaje periferni stub američke strategije u Evroaziji, nesposobna da artikuliše autonomnu politiku. Sličnu dinamiku vidimo i u Indo-Pacifiku, gde QUAD i AUKUS, kao alternativni formati kolektivne bezbednosti, funkcionišu kao instrumenti za kontinuiranu projekciju američke moći u regionu koji Vašington smatra ključnim za 21. Vek.
Sve ovo nam omogućava da zaključimo da pitanje budućnosti NATO-a nije pitanje budućnosti zapadne moći, već budućnosti njenih institucionalnih formi. NATO je možda umorni gigant hladnog rata, ali nije strateška osovina koja pokreće današnji zapadni imperijalni poredak. Njegov eventualni raspad bio bi simptom, a ne uzrok geopolitičkih transformacija.
Uzevši u obzir sve navedeno, jedino što se sa izvesnošću može reći jeste da svet posle NATO-a – ukoliko do njega ikada dođe – neće biti svet manje američke moći. Biće to jednostavno svet u kojem će ta moć poprimiti drugačije, prilagodljivije i pragmatičnije oblike, u skladu sa zahtevima epohe koja sve manje toleriše krute institucionalne strukture, a sve više favorizuje fleksibilne mreže kontrole i uticaja.
