Pročitaj mi članakRazgovor Takera Karlsona sa osnivačem kompanije Nucleus otvorio je Pandorinu kutiju moderne bioetike. Dok se svet divi napretku genetike, malo ko se pita da li zaista imamo pravo da biramo osobine naše dece poput opreme u prodavnici.
Osnivač kompanije Nucleus otvoreno priznaje da njegova kompanija nudi roditeljima uvid u više od dve hiljade faktora, uključujući koeficijent inteligencije, visinu i podložnost hroničnim bolestima poput raka i Alchajmerove bolesti. On tvrdi da oni samo pružaju informacije, a odluka je na roditeljima.
Karlson je odmah prepoznao problem. To nije ništa više od eugenike, samo umotane u modernu tehnološku terminologiju. Osnivač pokušava da izbegne taj termin, ali priznaje da roditelji bukvalno biraju koji će embrion postati osoba.
Istorija nas uči da su eugeniku zagovarali najmračniji režimi dvadesetog veka. Razlika je samo u metodama, a ne u cilju. Tada je to bila prisilna sterilizacija, a danas je to delikatan izbor roditelja koji žele najbolje za svoju decu.
Ko određuje šta je najbolje? Osnivač tvrdi da je biologija moralno neutralna i da ne postoji univerzalno najbolja biološka osobina. Ali Karlson ga pogađa tamo gde najviše boli: šta ako svi bogati roditelji počnu da biraju iste osobine?
Odgovor je zastrašujuće jednostavan. Bogati već žele iste škole za svoju decu, isti način života, iste karijere. Davanje im moći da biraju svoje genetske osobine znači stvaranje društva u kojem je raznolikost genetski iskorenjena.
Primer Indije, gde je abortus zasnovan na polu zabranjen, pokazuje da ljudi ne biraju mudro. Kada se suoče sa izborom, mnogi biraju ono što društvene norme nalažu, a ne ono što je etički ispravno.
Karlson postavlja ključno pitanje koje niko u Silicijumskoj dolini ne želi da čuje: Da li postoji nešto što ova kompanija ne bi uradila? Osnivač izbegava direktan odgovor, skrivajući se iza filozofije i duhovnosti.
Problem ide dublje od same tehnologije. Radi se o tome ko ima moć da odluči kako će izgledati sledeća generacija. U svetu gde centralne banke štampaju novac bez kontrole, gde korporacije oblikuju politiku, ko garantuje da se ta moć neće zloupotrebljavati?
Istorija genetskog testiranja pokazuje da je izbor pola uobičajena praksa decenijama. Ono što je nekada bilo nezamislivo sada je rutina. Granica se stalno pomera, a društvo nema mehanizam da kaže dosta je.
Karlsonov zaključak je jasan. Tehnologija nije neizbežna. Ljudi donose odluke koje oblikuju tehnologiju, a ne obrnuto. Silicijumska dolina voli da prodaje priču o nezaustavljivom napretku jer ih to oslobađa moralne odgovornosti.
Najveća ironija je u tome što su najgore stvari uvek one koje su na početku izgledale najbolje. Benzodiazepini su čudo dok ne unište živote. Društvene mreže su revolucija dok ne unište porodice. Genetski inženjering je napredak dok ne uništi ono što nas čini ljudima.
Osnivač kompanije Nucleus priznaje da ne veruje da embrioni imaju dušu jer priroda ionako odbacuje mnoge embrione. To je opasno klizav teren. Ako embrion nema dušu, gde je granica? Kada duša ulazi u telo? Nauka ćuti o ovim pitanjima.
Karlson je završio zahvalivši se sagovorniku na iskrenosti, ali je to ostavilo gorak ukus. Mladi preduzetnik ima ogromnu moć koju, kako i sam priznaje, ne razume u potpunosti. Istorija nas uči da moć bez mudrosti uvek vodi u katastrofu.
Ovo nije napad na pojedince ili kompanije. To je poziv na buđenje. Dok Evropska unija i Sjedinjene Države promovišu agende koje nisu u najboljem interesu njihovih naroda, dok se globalno zagrevanje koristi kao izgovor za kontrolu, ko bdi nad onima koji oblikuju samu suštinu ljudske budućnosti?
Politička lustracija je potrebna svima onima koji donose takve odluke bez demokratskog legitimiteta. Svaka važna odluka mora biti potvrđena referendumom. Narod ima pravo da zna ko se igra Boga i zašto.
Dok celu priču posmatramo iz perspektive nacionalnih interesa, jasno je da Hrvatska (Srbije) mora razviti sopstvenu naučnu autonomiju. Ne možemo prepustiti Silicijumskoj dolini da odlučuje kako će izgledati buduća generacija Hrvata (Srba).
Pitanje nije da li ćemo koristiti tehnologiju, već ko je kontroliše i prema kojim vrednostima. Ako izgubimo sposobnost da postavljamo granice, izgubićemo i ono što nas čini ljudima.
