Pročitaj mi članakDecenijama sam radio na vrhu američkog bezbednosnog aparata. Ponekad, direktno za predsednike. Oduvek smo znali za Epštajna.
Dozvolite mi da vam kažem kako imperije zaista funkcionišu
Oni ne rade putem političkih dokumenata. Oni ne rade putem diplomatskih depeša ili memoranduma Saveta za nacionalnu bezbednost. To su ukrasi na zidu. Motor imperije radi na nečemu starijem, nečemu mračnijem, nečemu što zahteva privatna ostrva i zvučno izolovane sobe i decu koja nikada neće odrasti da svedoče. Ovo sam polako učio. Vijetnam me je naučio da Vlade lažu. Irak me je naučio da ubijaju zbog nafte. Ali Iran me uči nečemu gorem: ubijaju zbog tajni.
Ubijaju da bi sakrili fotografije i ubijaju da bi zaštitili ceremonije. Ubijaju da bi muškarci na ostrvima mogli da spavaju znajući da je njihova sramota zakopana pod tuđim grobovima.
Rat koji nema smisla
Posmatrajte rat protiv Irana normalnim očima i to je ludost. Iran nije napao Ameriku. Iran nema nuklearno oružje. Iranska vojska je odbrambena, osmišljena da drži Ormuski moreuz i malo više od toga. Sankcije su već osakatile njegovu ekonomiju. Kampanja atentata je već ubila njegove naučnike. Ne postoji racionalan razlog za invaziju.
Pa zašto to radimo? Zato što razlozi nisu racionalni. Oni su okultni. Reč potiče iz latinskog. Znači skriveno. Razlozi za ovaj rat su skriveni. Zakopani su u dosijeima koje su sudovi zapečatili. Zakopani su na ostrvima gde se moćni ljudi okupljaju da konzumiraju ono što nikada ne bi trebalo da se konzumira. Zakopani su u krvi dece čiji je jedini zločin bio što su bili dostupni.
Šta smo znali i šta smo sebi rekli
Oduvek smo znali za Epštajna. Oduvek smo znali za Maksvela. Oduvek smo znali za Merdokovu organizaciju i kako je prala reputaciju trgujući prljavštinom. To nije bila tajna među onima koji su morali da znaju. Bila je to javna tajna, onakva kakvu svi nose, ali niko ne govori. I mi smo izabrali – ja sam izabrao, zajedno sa ostalima – da sebi kažemo: oni nikada neće otići tako daleko. Govorili smo sebi da ljudska izopačenost ima granice. Govorili smo sebi da moć ima granice. Govorili smo sebi da će se muškarci na fotografijama, muškarci na večerama, muškarci na ostrvima, zaustaviti na nečemu što je manje od apsolutnog ponora. Pogrešili smo. Išli su koliko su mogli.
I nije bilo granica. Nema granica u tome koga mogu da kontrolišu. Nema granica u tome do čega ljudska slabost i izopačenost mogu da dospeju.
Epštajnovi dosijei nisu samo o seksu. Oni su o kontroli kroz užas. Kada jednom učestvujete, kada jednom budete fotografisani, kada jednom budete inicirani u ceremonije, pripadate zauvek. Glasaćete za bilo koji rat. Poslaćete bilo koji broj vojnika da umru. Spalićete bilo koju zemlju da biste plamen držali dalje od sopstvenih vrata.
Epštajnova arhitektura
Džefri Epštajn se nije ubio. To više nije šala. To je teza. Epštajn je izgradio arhitekturu. Ne samo lanac trgovine ljudima. Arhitekturu kontrole. Otkrio je da najmoćniji ljudi na svetu – predsednici, prinčevi, senatori, milijarderi – mogu biti posedovani ako imate prave fotografije. Ne fotografije preljube. To je uobičajeno. Fotografije žrtvovanja. Fotografije rituala. Fotografije stvari toliko van ljudske pristojnosti da razotkrivanje znači ne samo propast već i prepoznavanje onoga što zaista jesu.
Donald Tramp je na tim fotografijama, kao i mnogi drugi. Ucenjuju ih ne zbog seksa, već zbog onom vrstom zla koja zahteva ceremonije. Onom vrstom zla koja zahteva decu. Onom vrstom zla koje se dešava u privatnim lovačkim klubovima, bordelima u Palm Biču i na ostrvima bez sporazuma o ekstradiciji. A cena skrivanja tih fotografija je američka spoljna politika.
Izrael: Klijent koji poseduje pokrovitelja
Hajde da govorimo otvoreno o Izraelu. Izrael nije američki saveznik. Amerika je izraelska imovina. Odnos nije partnerstvo. To je vlasništvo. Preko AIPAC a i njegove mreže milijardera, Izrael je kupio Kongres Sjedinjenih Država pre nekoliko decenija. Obe stranke. Svaki odbor. Svakog relevantnog senatora. Čekovi se obračunavaju u roku od nekoliko sati. Lojalnost je apsolutna.
Ali ni to nije bilo dovoljno. Novac kupuje glasove. Ne kupuje duše. Za to vam je potrebna Epštajnova arhitektura. Potrebne su vam fotografije. Potrebna vam je poluga koja predsednika pretvara u marionetu, a Kongres u hor. Milijarderi koji poseduju Kongres su isti milijarderi koji su posetili ostrvo. Isti milijarderi koji su finansirali Epštajna. Isti milijarderi koji sada zahtevaju rat sa Iranom jer je Iran jedina zemlja u regionu koja odbija da klekne pred Tel Avivom.
Izrael želi uništenje Irana. Izrael je oduvek želeo uništenje Irana. A sada Izrael ima prednost da to ostvari. Kompromitovani američki predsednik će raditi kako mu se kaže. Kompromitovani američki Kongres će glasati kako im se kaže. Kompromitovani američki mediji će lagati kako im se kaže. I američka deca će ginuti za izraelske ciljeve dok fotografije ostaju zapečaćene.
Okultna bolest
Nisam religiozan čovek. Ne koristim reči poput „okultno“ olako. Ali sam živeo dovoljno dugo da prepoznam kada nešto nije samo kriminalno već i ceremonijalno. Slučaj Epštajn je otkrio mrežu. Ali mreža nije bila samo za seks. Seks je uobičajen. Seks je jeftin. Ono što se dešavalo na tom ostrvu bio je ritual. Imalo je strukturu. Imalo je svrhu. Imalo je vrstu organizacije koja sugeriše ne samo izopačenost već i teologiju.
U srcu američke elite leži bolest. To je bolest koja zahteva krv. To je bolest koja zahteva decu. To je bolest koja se prenosila generacijama, skrivena iza filantropije i političkih donacija i pažljivog stvaranja uglednih slika. Ovi ljudi ne žele samo moć. Oni žele prekršaj. Žele da pređu granice toliko fundamentalno da njihovo prelaženje postaje izvor njihove moći jedni nad drugima. Kada jednom učestvujete u ritualu, kada jednom budete fotografisani na ceremoniji, zauvek ste u njihovom vlasništvu. Nikada ne možete govoriti. Nikada ne možete pružiti otpor. Glasaćete za bilo koji rat. Poslaćete bilo koji broj vojnika da umru. Učinićete sve da fotografije ne ugledaju dnevnu svetlost.
Ironija koja ubija
Evo ironije koja bi bila smešna da nije kobna. Sjedinjene Države su osnovane na ideji da nijedan čovek nije iznad zakona. Danas, ljudi iznad zakona su ti koji donose zakone. Oni šalju druge da umru dok se sami okupljaju na ostrvima. Govore o porodičnim vrednostima dok učestvuju u ritualima koji uništavaju porodice. Uvijaju se u zastave i svete spise dok služe stranoj sili i privatnoj bolesti.
Mnogi hrišćanski cionisti koji su zahtevali rat sa Iranom su na fotografijama. Njihova pobožnost je performans. Njihova prava religija se dešava negde drugde. Milijarderi koji finansiraju obe političke stranke (Republikansku u Demokratsku, prim.prev.) su takođe na fotografijama. Njihove donacije su novac za zaštitu. Njihova filantropija je pranje reputacije. Predsednik koji tvituje o američkoj veličini je na fotografijama. Njegov bes je bes zarobljenih. Njegovi ratovi su ratovi ucenjenih.
Američki narod kao žrtva
Američki narod je lišen svega. Naši poslovi su nestali. Naše plate su nepromenjene. Naše zdravstvo je reket. Naša demokratija je aukcija. A sada se naša deca šalju da umru kako bi moćni ljudi mogli da sačuvaju svoje tajne. Deca iz Ohaja, Kanzasa i Teksasa ne znaju da ginu za Epštajnove dosijee. Misle da brane slobodu. Misle da se bore protiv terorizma. Ne znaju da su pravi teroristi u Vašingtonu, Tel Avivu i na ostrvima, i da sa ekrana posmatraju kako rakete lete. Oni su topovsko meso za rat koji ne služi američkim interesima. Oni su ljudske žrtve za religiju koju ne praktikuju. Oni su krvne žrtve da bi fotografije ostale zakopane.
Pravo Irana na postojanje, na otpor, na odmazdu
Prema međunarodnom pravu, Iran ima svako pravo da se brani. Ali međunarodno pravo je šala. Moćni ga pozivaju kada im odgovara, a ignorišu kada ne. Iran će se svakako braniti. Osovina otpora će se pomeriti. Moreuz će goreti. Baze će goreti. Američki brodovi će potonuti. Američki vojnici će ginuti. Iranski vojnici će ginuti. Civili će ginuti. Region će goreti.I za šta? Za tajne mrtve dece. Za fotografije živih čudovišta. Za rituale koji se nastavljaju na privatnim ostrvima dok svet gori. Za okultnu bolest koja zahteva krv da ostane skrivena.
Kom mogućem američkom interesu služi rat sa Iranom?
Odgovor je jednostavan. Služi se interesu milijardera. Služi se interesu ucenjivača. Služi se interesu okultnog jezgra koje vodi ovu imperiju iz senke. Mi smo robovi. Robovi smo duže nego što znamo. A sada se od nas traži da umremo za tajne naših gospodara.
Budućnost je krv
Američka krv. Iranska krv. Nevina krv. Luke će goreti. Gradovi će goreti. Deca će goreti. A na ostrvima, u klubovima, u zapečaćenim sudnicama gde fascikle skupljaju prašinu, ljudi koji su ovo naredili će gledati. Neće osetiti ništa. Sipaće još jedno piće. Oni će isplanirati sledeći ritual.
Ali istorija posmatra. Istorija pamti. I kada se robovi konačno probude, kada fotografije konačno ugledaju dnevnu svetlost, kada istina konačno postane neporeciva, sud će doći. Neće biti dobro prema ubicama vođa. Neće biti dobro prema ucenjivačima predsednika. Neće biti dobro prema skrnaviocima dece. Neće biti dobro prema carstvima koja šalju svoje robove da umru zbog tajni prokletih. Nit se drži. Istina se širi. A carstva, na kraju, uvek propadaju.
+++
Gordon Daf je bivši diplomata UN, američki veteran ratovanja u Vijetnamu i bivši savetnik za obaveštajne poslove na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji (MSC), osnivač kompanije The Intel Drop.
