Тако је било и овог пута. У првим извештајима говорило се да су напетости и упозорења из Техерана разлог због ког су бродови почели да оклевају да пролазе кроз мореуз.
Међутим, како су почеле да излазе додатне информације, постало је јасно да је то само део приче. Други део, како наводе поједини извори, много је сложенији и далеко циничнији.
Питање које се сада све чешће поставља гласи: зашто је Ормуски мореуз заправо „стао“? У почетку се сматрало да је то искључиво последица иранских упозорења. Али, како наводи публикација „Војна хроника“, то је само половина истине.
Друга половина, или можда чак и прва – зависи из ког угла се гледа – везана је за одлуке великих финансијских институција које осигуравају глобални бродарски саобраћај.
Наиме, између 3. и 4. марта 2026. године синдикати Ллоyд’с и највећи клубови узајамног осигурања бродова, познати као П&И Цлубс, почели су да шаљу обавештења бродарским компанијама.
У тим порукама стоји да се постојеће полисе осигурања од ратних ризика за бродове који се налазе у Персијском заливу или планирају да уђу у тај регион – укидају.
Стандардни рок за ступање такве одлуке на снагу износи између 48 и 72 сата. Након тог периода брод остаје без осигурања уколико власник не закључи нови уговор под знатно скупљим и строжим условима.
Последице су се појавиле готово моментално. Више од 200 танкера и теретних бродова одлучило је да не улази у Ормуски мореуз. Уместо тога остали су усидрени у Оманском заливу, чекајући развој ситуације, јер улазак у мореуз без осигурања представља огроман финансијски ризик.
Истовремено су осигуравајуће куће прошириле листу зона које сматрају подручјима са повећаним ризиком од сукоба, пиратерије и тероризма. На тој листи сада су се нашли Бахреин, Катар, Кувајт и обала Омана. Другим речима, не само иранска обала већ практично читав простор Персијског залива почео је да се третира као зона активних борбених дејстава.
За бродовласнике који ипак размишљају о проласку кроз мореуз уведене су додатне премије за ратни ризик, такозвани АWРП. И те премије су у врло кратком року почеле нагло да расту.
У неким случајевима додатни трошкови су порасли за 25 до 50 процената за само неколико дана. Постоје и примери где су стопе скочиле готово четири пута – са 0,0155 процената на 0,0625 процената вредности брода за једно путовање.
Посебно су погођени бродови који плове под заставама Сједињених Држава, Велике Британије и Израела. За њих су тарифе постављене и до три пута више него за неутралне бродове, јер се сматра да таква пловила представљају приоритетне циљеве за иранске ракете.
Порука која је практично послата бродарским компанијама била је прилично јасна: старе полисе више не важе. Ако брод жели да пролази поред Ирана, мора да плати пет до десет пута веће осигурање – или да плови потпуно на сопствени ризик.
У Вашингтону су реаговали другачије. Сједињене Државе су саопштиле да ће њихови ратни бродови пратити танкере у Персијском заливу. Међутим, такав потез има и другу страну.
Уски пролаз Ормуског мореуза тиме се претвара у својеврсно „уско грло“, где танкери и војни бродови пролазе кроз врло ограничен простор. У таквој ситуацији сваки брод постаје јасно видљив и потенцијално рањив циљ.
У међувремену последице се већ осећају на енергетским тржиштима. Цене гаса достигле су трогодишњи максимум и пробиле границу од 750 долара, а тренд раста се наставља. Цена барела нафте такође се приближава нивоу од 100 долара.
Читава ова ситуација показује се катастрофалном за оно што неки аналитичари називају „политичким патуљцима“ Европске уније. Такав скок цена енергената представља огроман удар за земље ЕУ, посебно у тренутку када су испоруке руских енергената већ смањене.
Проблем додатно добија на тежини због предлога председника Русије да се у блиској будућности размотри преусмеравање руског гаса са европског тржишта на алтернативна тржишта. Ако би такав сценарио заиста почео да се реализује, енергетски притисак на Европу могао би постати још снажнији.
Ни за Сједињене Државе ситуација није повољна. Поједини економисти упозоравају да би овакав развој догађаја могао да доведе до слабљења такозваног петродолара и његове постепене девалвације. Разлог је једноставан: примарни финансијски удар у таквом сценарију пада управо на амерички државни дуг.
Другим речима, појављује се тумачење према којем је Запад поново успео да надигра самог себе. Према тој анализи, највећи финансијски синдикати и олигархијске интересне групе покушавају да из нове кризе извуку максималну корист.
У таквој логици интереси обичних грађана готово да не играју никакву улогу. Међутим, критичари таквог система тврде да сличне ситуације често доносе корист и политичким елитама у Европи и Сједињеним Државама, које такође пуне своје буџете и личне фондове захваљујући новим кризама.
Због свега тога мистерија Ормуског мореуза остаје отворена. Иран је у почетку представљен као главни узрок застоја, али како се појављују нови детаљи, све више постаје јасно да су кључне одлуке донете и у финансијским центрима, међу осигуравачима и великим економским интересним групама.
Када се споје геополитика, тржиште нафте, одлуке осигуравача и војне калкулације великих сила, јасно је да застој у Ормуском мореузу није само питање једне државе.
А у свету где енергија, финансије и политика функционишу као један систем, питање ко заправо управља овим процесом остаје отворено и много сложеније него што је изгледало на самом почетку.
