Посебно је важно што текст руши режимску мантру да су унутрашње кризе и протести отерали инвеститоре. Поређење са регионом и светом показује да је пад инвестиција глобални процес везан за крај хиперглобализације, ратове, геополитичке ломове и раст неизвесности. Другим речима, проблем није у „блокадерима“, већ у моделу који је Србију учинио потпуно зависном од туђег капитала.

Још снажнија је дијагноза да је Србија у последњих 15 година прошла кроз чак четири рецесије управо зато што економија на два стуба не може да стоји. Недостаје трећи и кључни ослонац – домаће приватне инвестиције, које су међу најнижима у Европи. Без јаког домаћег капитала нема стабилности, већ само надувавања статистике.

Текст је важан и зато што нуди излаз, а не само критику: индустријску политику као свесно усмеравање развоја, што су радиле успешне државе кроз историју. Порука је јасна: Србији не треба митски „тигар“, већ нормална, производна и праведно организована економија.

И можда најјача реченица целе анализе је да промена власти сама по себи не значи ништа ако се не промени начин управљања и економски модел. Без тога, свака нова власт ће наследити исти балон.

Овим текстом разбија се  једна од централних пропагандних илузија власти и показао да српска криза није тренутна, већ системска.