Избору и Бугарској постали су „вечита тема“. Осам пута за пет година бирачи су излазили на изборе. По овоме су Бугари европски рекордери, у поледњих пола деценије чак и светски.

Падом стабилократије Бојка Борисова створен је политички вакуум. Власт која је дуго трајала није могла осигурати стабилну већину, (екстремно) прозападно оријентисани блок окупљен око технкората средње генерације није могао окупити никакву већину упркос жестокој подршци Брисела, а алтернативни покрети који су од једног од другог гласања освајали између петине и трећине гласова нису имали подршку Брисела да буду део већине.

Током пет година, политички Запад предвођен ЕУ покушао је да индукује транзицију у партији Бојка Борисова како би се променило руководство (то јесте, како би се сам Борисов „пензионисао“ и елиминисао из политичког живота), истовремено улажући напоре у „билдовање“ рејтинга прозападног блока.

Циљ свега био је да се „скрпи“ парламентарна већина од реформисане претходне власти и фаворизованих технократа, те да се маргинализују алтернативни поркети који су постајали све популарнији.

Потпуно јасно, иза стабилократског поретка остали су бројни проблеми, а међу највећим су стратешки промашаји. Иако се од фактичког рушења Борисова много пише о корупцији и злоупотребама, криза у Бугарској наступила је још пре петнаестак година због геополитике. Требало је спречити ширење руског утицаја и осујетити реализацију договорених мегапројеката: гасовода „Јужни ток“, нафтовода Бургас-Александропулос и нуклеарке „Белене“.