Србија извози знање, а увози јефтину радну снагу

Србија је ушла у раздобље у којем недостатак домаћих радника покушава да надокнади све већим увозом радне снаге из Азије, Африке и других делова света. Истовремено, велики број домаћих лекара, инжењера, занатлија, возача, медицинских радника и других квалификованих људи напустио је земљу у потрази за већим зарадама и сигурнијим условима рада.

Проф. др Слободан Комазец тај процес не види као обичну промену на тржишту рада, већ као последицу погрешног економског модела. Он сматра да је домаћи радник годинама био потцењен, недовољно плаћен и стављен у зависан положај. Због тога Србија данас не попуњава само упражњена радна места, већ увозом радника покушава да прикрије дубљи развојни и демографски слом. „Поставили сте тешко и крупно питање које задире дубоко у будућност”, рекао је Комазец одговарајући на питање Дејана Петра Златановића.

Златановић је у разговору указао на противречност између тврдње послодаваца да у Србији нема довољно радника и честих примедаба да увезена радна снага није довољно квалификована. Као повод поменуо је недавни инцидент на градилишту у Новом Саду, уз тврдњу да су после обрушавања бетонске плоче и спора око неисплаћених зарада избили сукоби између страних радника, инвеститорове породице и обезбеђења. Суштинско питање, међутим, остаје: да ли Србија може да заснива привреду на сталном довођењу јефтинијих радника док њени грађани одлазе? Комазец одговара да се недостатак радника не може решити преко ноћи, али да наставак садашњег модела само продубљује кризу. Увоз радне снаге може бити привремена допуна, али не и замена за домаћу развојну политику.

Европска унија добила је готове стручњаке без трошкова школовања

Према Комазецовим речима, Европска унија је, суочена са сопственим недостатком радника, отворила тржиште за образоване и оспособљене људе из Србије и других балканских земаља. Западне државе тако су добиле „готове људе” у чије школовање и стручно оспособљавање нису морале да улажу. Србија је, насупрот томе, сносила трошкове њиховог образовања, а затим изгубила и знање, стваралачки потенцијал и будуће пореске обвезнике. Комазец процењује да је око пола милиона образованих људи из Србије отишло у развијене западне земље, где својим радом повећавају њихову производњу и добит. Његова главна теза је јасна: Србија је постала извозник људског капитала који јој је најпотребнији за сопствени развој.

Комазец сматра да власт проблем недостатка радника посматра искључиво из угла тренутних потреба послодаваца, уместо из угла дугорочне одрживости државе. Уколико се послодавцима омогући да ниске плате одржавају довођењем још сиромашнијих радника, нестаје притисак да се повећају зараде домаћем становништву. Тада увоз радне снаге не служи развоју, већ очувању привреде засноване на јефтином раду, несигурним уговорима и малим личним примањима. Истовремено, увезени радници и сами постају изложени злоупотребама, неисплаћеним зарадама, лошем смештају и зависности од посредника или послодавца.

Зато питање није да ли су страни радници „добри” или „лоши”, већ какав систем њих доводи, под којим условима их запошљава и зашто истовремено тера домаће људе да оду. Без одговора на та питања, Србија само мења састав сиромашне радне снаге, а не сопствени економски положај.

„Спекулативни капитал преусмерити ка платама и пензијама”

Као прву меру, Комазец предлаже потпуно преусмеравање економске политике према човеку, домаћој производњи и стварању богатства. Новац који данас завршава у спекулативним пословима, коруптивним токовима и привилегованим пројектима требало би, према његовим речима, усмерити ка расту плата, пензија и јавних услуга. Посебно је поменуо лекаре, апотекаре и друге стручне људе чије незадовољство платама и условима рада подстиче одлазак из земље.

Комазец оспорава тврдње власти да се Србија по примањима приближава Швајцарској, Немачкој, Италији или Норвешкој. Он наводи да су домаће пензије и даље вишеструко мање од пензија у тим земљама, док су зараде, мерене куповном моћи, далеко испод просека Европске уније. Његов закључак је да се радници могу задржати само ако им се омогуће пристојан живот, сигурност и извесна будућност.

Несигурно запошљавање Комазец види и као политички механизам контроле. Када велики број људи ради на одређено време, преко привремених уговора или послова чији наставак зависи од воље послодавца и власти, радник губи економску самосталност. У таквом систему људи ћуте јер страхују да им уговор сутра неће бити продужен. Комазец то описује као „мртво море у предузећима”, у којем нема ни стваралачке иницијативе ни слободног политичког деловања.

„Без самосталне економске личности нема ни политички способне личности”, нагласио је. Зато питање плата и радних права није само социјално и привредно, већ и питање демократске способности друштва.

Домаћа потрошња као покретач домаће производње

Комазец одбацује политику која повећање плата и пензија посматра само као расход. Ако грађани добију већа и сигурнија примања, расте њихова потрошња, а тиме и тражња за домаћим производима и услугама. Повећана тражња затим може да оживи домаћу производњу, запошљавање и улагања, уместо да Србија остане зависна од страних инвестиција и увоза. Такав заокрет захтева развојну политику усмерену ка домаћој привреди и социјалну политику усмерену ка сиромашним и обесправљеним грађанима. Комазец упозорава да око милион људи живи на ивици глади и да систем који тај број прихвата као трајно стање „не води ничему”. Према његовој концепцији, економска политика мора истовремено да повећа производњу и да обнови платежну способност становништва.

Он посебно указује на положај пензионера, чија примања инфлација свакодневно обезвређује. Према Комазецовој оцени, званична стопа инфлације не одражава стварно поскупљење потрошачке корпе са којим се суочавају домаћинства. У интервјуу процењује да ефективна инфлација може бити од 12 до 15 одсто, па и виша, док су званичне стопе знатно мање. Суштина његовог упозорења јесте да номинални раст пензија не помаже ако цене хране, становања, лекова и основних услуга расту брже. Зато тражи механизам који би стварну куповну моћ пензионера штитио, а не само статистички приказивао раст примања.

Демографски пад постаје привредна и фискална криза

Најозбиљнији део Комазецовог упозорења односи се на демографску структуру Србије. Смањење укупног броја становника, старење нације и одлазак радно способних људи истовремено смањују понуду рада и повећавају оптерећење пензијског, здравственог и социјалног система. Републички завод за статистику проценио је да је Србија 2025. године имала 6.549.901 становника. Исте године рођено је 59.483 деце, а умрло 95.247 људи, па је природни пад износио 35.764 становника. У првом кварталу 2026. било је 2.355.857 регистрованих запослених, док је шира Анкета о радној снази проценила укупан број запослених на 2.836.000. Разлика настаје зато што административна евиденција и анкета користе различите обухвате и методологије.

Комазец у интервјуу говори о приближно 2,3 милиона запослених и 1,663 милиона пензионера. Подаци Републичког фонда ПИО за јануар 2026. потврђују да је било 1.661.771 корисника пензија, па је тај део његове рачунице веома близак званичном податку. Однос пензионера и регистрованих запослених није дословно један према један, али је довољно неповољан да показује колико је мала основа из које се финансира велики број корисника. Проблем додатно погоршава рад на црно и исплата дела зараде „на руке”, јер се на тај новац не уплаћују доприноси. Мање уплата и већи број старих становника повећавају потребу да се пензијски систем допуњује из републичког буџета. То значи да демографска криза постепено постаје и фискална криза државе.

Кључни показатељи структурног проблема

Показатељ	Последњи доступан податак	Значење за систем
Процењен број становника, 2025.	6.549.901	Наставак дугорочног смањења становништва
Природни пад, 2025.	−35.764	Знатно више умрлих него рођених
Регистровани запослени, И квартал 2026.	2.355.857	Основица за порезе и доприносе остаје ограничена
Укупно запослени по Анкети, И квартал 2026.	2.836.000	Шири обухват укључује и облике рада ван административне евиденције
Корисници пензија, јануар 2026.	1.661.771	Високо оптерећење пензијског и буџетског система

Који страни радници могу да помогну Србији

Комазец не одбацује сваку имиграцију нити долазак страних стручњака. Као позитиван пример наводи Русе и Украјинце који су последњих година дошли у Србију, посебно младе и високообразоване људе запослене у информационим технологијама и другим стручним областима. Подсећа и на велики допринос руских емиграната науци, архитектури, култури и развоју Београда у ранијим историјским раздобљима.

Према његовој оцени, Србији су добродошли људи који доносе знање, производњу, предузетништво и нову вредност. Ипак, сматра да дозволе за рад морају бити уређене, временски и правно контролисане и усклађене са дугорочним интересима државе. Увоз радника без јасног плана, само зато да би се одржале ниске зараде, види као пут ка промени становништва без економског развоја.

Као посебно политички осетљиву идеју, Комазец је предложио да Србија понуди могућност запошљавања и пуну институционалну сигурност Албанцима са Косова и Метохије — територије која је саставни део Србије и тренутно је под окупацијом албанских сепаратиста. Његова порука је да им држава Србија треба показати да у њој имају право на рад, школство, здравство и друге институције, уместо да радну снагу тражи искључиво на удаљеним тржиштима. Комазец је то представио и као могући економски пут ка решавању дубљег државног и националног питања. Тај предлог није детаљно разрађен у интервјуу и захтевао би сложене безбедносне, правне и политичке механизме.

Ипак, показује да он увоз радне снаге не посматра само као питање броја радника, већ и као питање интеграције, припадности и дугорочне структуре становништва. За њега је кључно да држава зна кога привлачи, за које послове, под којим условима и са каквим последицама.

Без „коперниканског заокрета” пензије и производња постају неодрживе

На крају изјаве Комазец је упозорио да ће се, без темељног заокрета, смањивати уплате доприноса, док ће расходи за пензије и социјалну заштиту наставити да расту. Он тврди да се део зарада исплаћује у готовини, без пуних пореза и доприноса, чиме се додатно слаби Фонд ПИО. У интервјуу је навео процену да се недостатак од око 160 милијарди динара надокнађује из републичког буџета.

Његова шира теза је зато да пензијски систем не може дугорочно почивати на све мањем броју сигурно запослених и све већем броју старих људи. Ако се наставе исељавање, рад на црно и ниске зараде, чак и садашњи ниво пензија постајаће све тежи за финансирање.

Комазец зато тражи „гигантски коперникански заокрет” и у производном и у социјалном систему. Тај заокрет подразумева веће плате, сигурније уговоре, јачање домаће производње, заштиту пензионера од стварне инфлације и стварање услова за повратак или останак образованих људи. Увоз страних радника може да попуни поједина радна места, али не може да роди децу која нису рођена, врати стручњаке који су отишли или обнови поверење у државу. Без домаћег људског капитала нема ни технолошког напретка, ни стабилног пензијског фонда, ни дугорочно одрживе привреде.

Зато демографија више није само питање породичне политике, већ централно економско и државно питање Србије. Порука Комазеца је да држава која не сачува своје људе на крају неће имати ни раднике, ни потрошаче, ни пореске обвезнике који могу да одрже њене институције.

КЉУЧНИ ЗАКЉУЧАК

Увоз страних радника може краткорочно да ублажи недостатак радне снаге у појединим делатностима, али не решава узрок кризе: ниске зараде, несигурне уговоре, одлазак квалификованих људи, пад броја становника и старење нације. Комазецов предлог је да Србија преусмери економску политику ка домаћем човеку и производњи, повећа економску сигурност становништва, строго уреди радну имиграцију и изврши дубоку реформу пензијског, социјалног и производног система.

Извор: Србин.инфо