Нећу сада да улазим у, код нас готово увек (не без основа) актуелна, препуцавања око тога ко јесте а ко није део тзв. контролисане или са режимом закулисно повезане опозиције, нити коме је, односно коме од већ профилисаних политичара место није, на студентској листи и међу говорницима на њиховим скуповима.

У јеку сукоба око тога пласирана је мисао да је „НВО хидра неупоредиво јача од Александра Вучића“ те да је он већ постао „суштински небитан лик“. Њом ћу се позабавити, и одмах на почетку да без околишења кажем: то у потпуности није тачно!

У овој земљи кључну власт, узурпаторску и у духу картел поретка, али како год било – понављам – највећу моћ, има спин диктатор Александар Вучић. Он свакако обавља доста тога што је по вољи спољним евроатлантским центрима моћи, како би му руке биле унутар Србије неспутане, али на нашем терену он је тај који жари и пали онако како процењује да му се највише исплати!

После 5. октобра 2000. а пре него што је у периоду од краја 2012. (хапшење Мишковића) до средине 2014 (одржавање ванредних парламентарних избора на којима је Вучић почистио многе опоненте из СНС-а и ван њега, те драстично ојачао своју власт), они који су се налазили на челу Србије морали су да воде рачуна о вољи низа домаћих ванстраначких друштвенополитичких фактора.

Неколико тајкуна, а пре света поменути Мирослав Мишковић, били су мирођије у формирају и паду сваке владе. Ту је био и на почетку већ поменути НВО синдикат. Наравно, не ради се ту о хиљадама и хиљадама невладиних организација које се регуларно баве неким својим активностима, већ о неколико десетина квазиполитичких средишта моћи тесно повезаних са ЕУ администрацијом, НАТО структурама, моћницима из одређених западних држава понаособ које су посебно заинтересоване за дешавања код нас.

Коначно, имали смо и убојити, пре свега екстремно прозападни и такође тзв. другосрбијанске провенијенције, медијски сектор. Он, као и, да се послужим цитираним изразом, „НВО хидра“, имали су улогу удружених унутрашњих извршиоца радова за рачун страних постмодерних окупатора, којима је требала екипа која је на нашем терену (некада и на своју руку а у складу са преузетим обавезама) могла брзо да реагује ако власти не раде шта Запад од њих очекује, те да му уз то даје потребне информације, односно понуди пожељна квислиншка кадровска решења за наш систем (лажно експертска а не само формално политичка).

Сви наведени чиниоци учествовали су активно у српском политичком животу, рушећи једне политичаре (нпр. Коштуницу) или у одређеној фази подржавајући друге (ЛДП, ДС, Г17 плус), а онда се и асиметрично окрећући против неких из те групе (нпр. против Бориса Тадића). У тој игри су некада реализовали екстерне налоге, а понекада су се манипулативно представљали као глас окупатора а заправо су радили за свој рачун.

Када се Вучић учврстио на власти и постепено уништио већи део опозиције и гро од себе независног медијског простора (оно што није разорио озбиљно је ослабио па неретко и заврбовао), усредсредио се и на покоравање како великог и средњег бизниса тако и НВО синдиката. На оба поља је некога куповао, друге је овако или онако ломио, треће је анулирао преко иностранства.

Оно је у целој ствари имало огромну улогу. Вучић, поставши скоро па самодржац (на то „ј“ ће ставити тачку 2017. када је до краја политички елиминисао Томислава Николића) почео је да одрађује НАТО центрима моћи оно што нико пре њега није мога или хтео. Пуном паром је кренуо путем косовске велеиздаје, а заузврат је тражио да се не праве препреке његовој картел-диктаторској владавини Србијом.

Тако је, пошто је правећи издајнике кораке од седам миља стекао поверење Брисела и Вашингтона, НВО хидра пала у други план. Њени страни господари су схватили да оно што Алек без Косова може у пракси, обмањујући Србе позерским патриотизмом, она је у стању само да заговара на отворен начин који револтира нацију те је зато осуђен да остане теоријске природе.

Стога јој је речено да се склони са пута Вучићу па и да му се приклони. Тако су многи њени кадрови, као што је нпр. Јелена Милић, постали његови службеници. На тај начин их је трошио, уклапао где му је згодно, слао на отпад искоришћених друштвенополитичких играча.

Тако смо стигли до тога, и на томе смо остали, да носећи стуб издајничке политике у Србији није више тзв. стара идеолошки верификована анти-Србија (у НВО, медијској, „експертској“, културно-образовној сфери), већ режим Александра Вучића (узгред буди речено, не ради се ни о каквом режим Вучић-Брнабић, јер Ана је његова пука слушкиња).

Евроатлантски НВО синдикат, или оно што је остало од нега, ако није баш небитан, свакако је тек сенка онога што је био, без могућности да озбиљно утиче на политику коју СНС картел мајстор води.

Смешно је и помислити да је „НВО хидра неупоредиво јача од њега“, а да је он „небитан“. Битан је Алек и те како, само на зао начин по Србију, и то тако што он уме да нам на штету уради оно о чему овдашњи нескривени србофоби могу само да маштају.

Када се каже супротно из редова оних који се боре против Вучића наводно са позиција обнове наше државе, желим да верујем да се само ради о непромишљености, произашлој из заслепљујућег полемичког беса, а не о нечему много горем. А то је перфидно реализоване задатака БИА или СНС моћника, са којима су не баш ретки „опозиционари“ били па и остали повезани.

Тај задатак је следећи: док се заклањају иза тога што нападају Вучића, велики део његове кривице лукаво пребацују на друге, јер он је као немоћан па мора да ради оно што му намеће унутрашњи и спољни евроатлантски окупациони апарат.

Није тако! Александар Вучић је и даље јако моћан (неупоредиво више него било ко други унутар Србије) само је безочан те подмукло тргује српским интересима (од територијалних до економских). Саможиво даје окупаторима оно што траже (можда једино то не ради одједном да не би скратио рок свог квислиншког трајања, него постепено, да би им што дуже био потребан) да би добио могућност да нас пљачка и злоставља.

На то Ацу Анти-Србина нико није натерао, то је његов мрачни и срамни избор!

Драгомир Анђелковић, безцензуре