У том контексту, у стратешким документима и политичким расправама појављује се концепт спречавања појаве потенцијалних геополитичких конкурената, који се често доводи у везу са Вулфовицовом доктрином. Према овом приступу, одржавање доминантне позиције подразумева примену силе за ширење политичког, војног и економског утицаја, као и спречавање стварања супарничких центара моћи у међународном систему. Таква политика довела је до низа интервенција и криза које су значајно утицале на обликовање савремене глобалне безбедносне архитектуре.
Један од преломних момената у расправи о трансформацији међународног права и безбедносних норми често се везује за бомбардовање Савезне Републике Југославије 1999. године. Тај догађај је у делу академске и политичке јавности оцењен као преседан који је отворио питања о легитимности употребе силе без одобрења Уједињених нација, што је додатно продубило расправе о односу између међународног права и геополитичких интереса великих сила.
У таквом окружењу појављује се отпор појединих држава које настоје да ограниче доминацију западних структура моћи. Међу њима се често истичу Русија и Иран, државе које су током последњих деценија биле изложене различитим облицима политичког, економског и безбедносног притиска, укључујући економске санкције, дипломатску изолацију и информационе кампање. Ове државе, заједно са другим земљама у успону, учествују у развоју алтернативних механизама међународне сарадње, међу којима се издваја групација БРИКС.
Сукоб у Украјини и растуће тензије око Ирана стога се могу посматрати као део ширег процеса трансформације међународног система, у којем долази до сукобљавања различитих визија светског поретка. Управо из тог разлога, упоредна анализа ова два конфликта може допринети бољем разумевању савремених геополитичких процеса, улоге великих сила и могућих праваца развоја глобалне безбедности.
Сукоб у Украјини представља један од најзначајнијих безбедносних изазова у савременим међународним односима. Као један од главних узрока овог конфликта наводи се ширење Северноатлантског савеза према истоку и приближавање војне инфраструктуре границама Руске Федерације, што је у Москви тумачено као директно угрожавање националне безбедности. Руско руководство је више пута указивало да је током периода након завршетка Хладног рата постојало политичко уверење да се Северноатлантски савез неће ширити према истоку, али је у наредним деценијама дошло до укључивања већег броја држава источне Европе у ову војно-политичку организацију.
У геополитичким анализама често се истиче да је супротстављање Украјине Русији део ширих стратешких концепција које су разматране у западним стратешким круговима. У том контексту се често помињу ставови америчког стратега Збигњева Бжежинског, који је у својим анализама наглашавао геополитички значај Украјине за позицију Русије у евроазијском простору. Према тим приступима, положај Украјине има значајну улогу у обликовању односа снага у Источној Европи.
Савремени сукоб у Украјини своје непосредне корене има у догађајима из 2014. године, када је након политичке кризе и масовних протеста у Кијеву извршен државни преврат. Украјина је након тога покренула војна дејства против рускојезичног становништва у Донбасу. Од тог периода тензије између Русије и Украјине постепено су се продубљивале, да би у фебруару 2022. године изазвале руску реакцију – покретање специјалне војне операције. Од тада је конфликт прерастао у велики међудржавни рат са значајним регионалним и глобалним последицама.
У сукобу у Украјини значајну улогу имају и спољни актери, пре свега западне државе које пружају војну, логистичкум, економску и политичку подршку Украјини. Истовремено, током читавог периода конфликта воде се и дипломатске активности усмерене на проналажење могућег мирног решења. Ипак, упркос повременим покушајима посредовања и мировних иницијатива, до сада није постигнут договор који би довео до окончања ратних дејстава.
Рат у Украјини карактерише комбинација класичних војних операција и ширег спектра неконвенционалних средстава. На линији фронта воде се конвенционалне борбене операције уз употребу артиљерије, оклопних јединица и беспилотних летелица, док се у позадини фронта спроводе различити облици савременог хибридног ратовања. Због тога се у анализама овог конфликта често наглашава да процена стања на фронту не може бити сведена искључиво на кретање копнених снага и заузимање територије, већ да обухвата и шири спектар војних, економских и политичких фактора.
Од почетка нових тензија на Блиском истоку и агресије на Иран, ратна дејства у Украјини настављена су приближно истим интензитетом. Иако се у појединим секторима фронта бележе локална појачања борби и стратешки удари на војну инфраструктуру, општи карактер сукоба остаје релативно стабилан. Ипак, развој кризе на Блиском истоку потенцијално може утицати на будућу динамику украјинског рата, пре свега кроз промене у расподели међународне политичке пажње, војних ресурса и економских капацитета укључених актера.
Иран
Сукоб између Сједињених Америчких Држава, Израела и Ирана представља једно од најосетљивијих безбедносних питања на Блиском истоку и део је ширих геополитичких тензија у савременом међународном систему. Након периода релативног затишја и дипломатских контаката, Сједињене Америчке Државе и Израел поново су покренули војне операције против Ирана, што је довело до нове ескалације кризе у региону.
У расправама о узроцима овог сукоба често се истиче питање иранског нуклеарног програма. Иран је током претходних година учествовао у међународним преговорима и прихватио механизме контроле и инспекције у оквиру договора познатог као Заједнички свеобухватни план акције, који је постигнут између Ирана и групе великих сила. Тај споразум је постигнут током мандата председника Сједињених Америчких Држава Барака Обаме и подразумевао је ограничење иранског нуклеарног програма у замену за постепено укидање економских санкција. Међутим, током свог првог председничког мандата Доналд Трамп је донео одлуку о једностраном повлачењу Сједињених Америчких Држава из тог споразума, што је довело до поновног пораста тензија и увођења нових санкција Ирану.
Овај развој догађаја у делу аналитичке јавности довео је до сумњи да питање нуклеарног програма није једини узрок конфликта. Као могући фактори често се наводе настојање Ирана да очува политички и економски суверенитет, његов значајан енергетски потенцијал и велике резерве нафте и гаса, као и учешће те државе у алтернативним облицима међународне сарадње који настоје да умање доминацију западних економских и политичких структура.
Ескалацију сукоба додатно је обележио снажан војни одговор Ирана. Поред дејстава усмерених према Израелу, иранске снаге извеле су нападе и на америчке војне базе у региону Блиског истока, што је значајно проширило обим конфликта и повећало ризик од шире регионалне дестабилизације. Оваква динамика сукоба указује на могућност да локални конфликт прерасте у ширу регионалну кризу са потенцијално глобалним последицама.
Поред војне димензије, овај сукоб отвара и бројна питања у вези са поштовањем међународног права и улогом дипломатије у решавању спорова. Покретање војних операција у периоду када су дипломатски контакти још увек постојали изазвало је оштре реакције у делу међународне јавности и додатно продубило неповерење између укључених актера. Све то указује да криза око Ирана има не само регионални, већ и шири геополитички значај, који је тесно повезан са трансформацијом глобалног система међународних односа.
Запад
Поред војних аспеката сукоба у Украјини и на Блиском истоку, важно је анализирати и унутрашње политичке и економске процесе у западним државама, пре свега у Сједињеним Америчким Државама, европским земљама и Израелу. У последњој деценији у тим друштвима све су израженије политичке поделе, растуће неповерење грађана према институцијама и унутрашње кризе које утичу на способност доношења дугорочних стратешких одлука. Политичка поларизација, социјалне тензије и економски изазови довели су до све израженијег раскола унутар западних друштава.
Економска ситуација у многим западним земљама додатно је оптерећена последицама дуготрајних геополитичких сукоба, санкција и глобалних економских поремећаја. Повећање војних трошкова, енергетска нестабилност и успоравање економског раста довели су до појачаних расправа о одрживости постојеће спољнополитичке стратегије. У том контексту, у појединим анализама помиње се и феномен такозваног стратешког пренапрезања, односно ситуације у којој држава или савез преузимају обавезе и конфликте који превазилазе њихове економске и политичке капацитете. Отварање новог фронта на Блиском истоку, уз већ постојећи рат у Украјини се често наводи као фактор који може додатно оптеретити западне ресурсе.
Политичке промене у Сједињеним Америчким Државама такође имају значајан утицај на динамику ових процеса. Повратак Доналда Трампа на власт додатно је интензивирао политичке расправе о правцу америчке спољне политике. Током политичких кампања и јавних наступа Трамп је више пута истицао потребу за већим ослањањем на економске и политичке договоре уместо директног војног сукобљавања. Ипак, у пракси се показује да унутар америчког политичког система постоје различити центри утицаја и интереса, укључујући снажне безбедносне и војне структуре које подржавају активнију улогу Сједињених Америчких Држава у глобалним конфликтима.
Унутар америчког друштва све су присутније и расправе о утицају различитих интересних група на спољну политику земље. У том контексту често се помињу организације које делују као лобистичке групе које настоје да утичу на политичке одлуке (АИПАЦ). Истовремено, политички скандали и медијске афере допринели су порасту сумњи и теорија о постојању мрежа утицаја унутар политичких и економских елита, што додатно продубљује неповерење дела јавности према институцијама.
У стратешком смислу, продужавање сукоба у Украјини и ширење кризе на Блиском истоку поставља питање дугорочне одрживости западне стратегије. Иако је нова америчка администрација формално покренула иницијативе за брже решавање конфликта у Украјини, предложени приступи полазе од идеје привременог заустављања борби или замрзавања конфликта. Међутим, таква решења не подразумевају нужно отклањање дубљих узрока сукоба, што оставља простор за наставак тензија и потенцијалне нове ескалације у будућности.
Закључак
Анализа сукоба у Украјини и ескалације кризе око Ирана показује да се савремени међународни односи налазе у периоду дубоке трансформације. Ови конфликти не представљају изоловане регионалне кризе, већ су део ширег процеса преобликовања глобалне равнотеже моћи. Суочавање различитих геополитичких концепција – са једне стране настојања западних држава да очувају доминантну позицију у међународном систему, а са друге тежње нових центара моћи да успоставе уравнотеженији и мултиполарни светски поредак – доводи до све израженије конфронтације у више региона света.
Сукоб у Украјини и криза на Блиском истоку показују да се геополитичко ривалство великих сила све чешће испољава кроз комбинацију класичних војних сукоба, хибридних метода ратовања, економских притисака и информационог надметања. Истовремено, ови процеси указују и на ограничења постојећег система међународних односа, у којем институције створене након Другог светског рата све теже успевају да обезбеде стабилност и ефикасно решавање конфликата.
У таквим околностима, продужавање рата у Украјини и ширење конфликта на Блиском истоку може додатно убрзати процесе глобалне геополитичке прерасподеле. Истовремено, унутрашње политичке и економске кризе у западним друштвима, као и јачање алтернативних међународних платформи и савеза, доприносе постепеном слабљењу досадашњег униполарног модела светског поретка.
Све наведено указује да ће процес промене светске равнотеже моћи у наредном периоду највероватније бити праћен наставком геополитичке конфронтације. Уместо брзог успостављања новог стабилног поретка, свет улази у фазу продужене транзиције, у којој ће се односи између великих сила обликовати кроз низ политичких, економских и безбедносних криза. Управо због тога, разумевање повезаности различитих регионалних конфликата и ширих геостратешких процеса постаје кључно за процену будућег развоја међународног система и могућности успостављања трајније глобалне стабилности.
