Прочитај ми чланакВелики део српске друштвенополитичке сцене, како опозиционе тако и када се ради о владајућим структурама, испуњен је актерима који – не само колоквијално речено већ и са уставног становишта – делују велеиздајнички. Оно што раде и заговарају, имплицитно ако не увек и експлицитно, на линији је подривања територијалног интегритета земље, што је, свугде у свету, прворазредни злочин против државе.
Случај Косова се игнорише, као да је судбоносно питање за Бурунди а не Србију. Нажалост, код нас то као да је постало нормално у политичко-медијском простору. Правно не да се не кажњава и много горе од тога – заговарање даљег тока велеиздаје – већ се и морално углавном не осуђује. Нити политичари црвене због својих националних (не)дела, ни медији их принципијелно не прозивају због тога (као да је тема издаје забрањена), док се велики део јавност изгледа најео буника и не види издајничку шуму од ЕУ (сувог) интегративног дрвета.
О чему се ради, јасно се разазнаје из новогодишњих препуцавања оних који код нас у опозицији отворено заговарају НАТО пут и, на изглед са друге (а можда заправо исте) стране, припадника режима који воде НАТО квислиншку политику док носе патриотске маске. Све то у вези са нашом спољном политиком, ЕУ интеграцијама, америчким упадом у Венецуелу.
Из редова власти, у контексту новогодишњег сумирања његових измишљених успеха, ритуално се клањају Вучићевој бисти, патетично говоре о његовој „мудрој“ спољној политици коју мере бројем сусрета са страним званичницима, те помахнитало певају о суверенизму и одбрани интереса угрожене Србије. При томе и сами добро знају да је од 2013. до 2022. године Александар Вучић урадио оно што терористичка албанска тзв. ОВК није успела ни уз помоћ НАТО окупационих снага од 1999. до његовог доласка на власт: у неколико корака је у потпуности препустио север Косова, где Срби чине преко 95 посто становништва, контроли Приштине.
Она се сада тамо пита колико је раније то био случај, примера ради, у „општини Малишево“ (успостављеној од стране сепаратистичко-окупационих фактора 2000. године), где Албанаца има 99,8 посто. Уз то што је перфидно довео до тога да се и на делу косовско-метохијске српске земље где је донедавно чврсто стајала српска војно-полицијска чизма (макар уз камуфлажу тзв. Цивилне заштите) данас налази албанска „цокула“, Алек без Косова је и нескривено, велеиздајнички погазио Устав. Упркос његовом члану 114, који председнику налаже да доследно брани територијални интегритет државе, 2023. године је у своје име јавно прихватио Француско-немачки план о признању Косова.
На основу тога Шпанија, Грчка, Кипар, Словачка и Румунија су пристале да он постане део 35. преговарачког поглавља Србије. Ако се раније неформално наслућивало да наша држава не може да уђе у ЕУ без „нормализације“ односа са Косовом по НАТО стандардима, сада је то и формализовано захваљујући Александру Вучићу. Нема више лажи. Што би Грци или Шпанци били већи Срби од председника Србије? Ко се залаже под новим условима за ЕУ интеграције, заговара признање Косова, ма колико себе и друге лагао да није тако (ако то уопште ради)!
Наша прозападна опозиција због тога не критикује Ацу Анти-Србина. Таман посла, и сама је „поносно“ подржала Француско-немачки план! Замера му нешто друго, како ових дана каже, то што води „политику изолације од континента на коме живимо“. Другим речима, проблем је што Београд још није усвојио све што Брисел жели, рецимо по питању санкција Русији или тзв. имплементације свих елемената признања Косова, а не већ пређена косовско-метохијска издајничка километража. При томе се пропагандно мешају лончићи.
Застој у нашим ЕУ интеграција примарно не произлази из чињенице што у Србији царују аутократија, криминал и корупција – преко чега би евроатлантске лажне елите још неко време прелазиле јер колико им је до права Срба стало видели смо по судбини нашег народа на Косову које је бриселско-вашингтонски протекторат (а Срби су препуштени немилости албанског башибозука) – већ услед Вучићевог страха од својих бирача. Он издаје Српство оном брзином којом може да се, уз помоћ своје огавне пропаганде машинерије, прави се да га бран. Већина оних који га подржавају а нису део интересне заједнице опијена СНС пропагандом и даље верује да је лукави патриота који вара Запад (а не Србе). То је разлог што прљаве послове не обавља брже (али их несумњиво срамно, само мало спорије, и те како реализује).
Користећи то, наша отворено НАТО опозиција се Бриселу и Вашингтону сервилно додворава и нуди да ако буде у већој или мањој мери укључена у будућу власт, убрза велеиздајничке радове. Спремни су њени предводници да буду колективни Алек без Косова на квадрат. Делује немогуће, али нуде се за још веће издајнике. Тврде да умеју и хоће да увећају његове квислиншко-издајничке ефекте, па нам тако њихови експерти поручују да све што није тотално сврставање уз ЕУ и НАТО – и то наравно против оних који подржавају територијални интегритет Србије – представља лошу (гео)политичку комбинаторику. У духу Орвеловог поигравања речима: издаја је за њих патриотизам, а патриотизам је издаја!
Сличан им је однос и према међународном праву. То видимо ових дана по френетичном аплаудирању америчком криминалном поступку у вези са Венецуелом. Допадао се неком или не Николас Мадуро, он је легитимни и легални лидер поменуте земље. Снаге САД су, као некаква банда, упале у њу и киднаповале га (додуше, много тога указује да је дошло до побуне дела уцењене локалне војне и политичке елите која је одрадила велики део крвавог посла за агресоре). То су Јенкији учинили јер је Дондалд Трамп проценио да је дошло време да по сваку цену стави тачку на деценијску суверенистичку политику Венецуеле како би САД поново преузеле контролу над њеним енормним нафтним богатством и тако успориле опадање своје економије (а он у очима својих гласача коначно постигао неки резултат).
Свако нормалан би то морао да осуди. Повлађивати томе је исто што и хвалити криминалца који је некога уцењивао отетом децом, онда га је убио, да би на крају отео сву имовину која му је припадала. Баш такве злочине код нас величају они који тврде да им је циљ да допринесу моралном, привредном и сваком другом препороду Србије. Ваљда мисле да су нормални само зато што се боре против Вучићеве ненормалне политике, без обзир што се и сами понашају (гео)политички тотално болесно.
Одлазак Вучића сам по себи не значи долазак демократије, правне државе, слободе, националне одговорности и свега другог што савремену државу чини нормалном. Морамо се борити за његову смену да би од деценијског талога очишћена Србија била враћена грађанима од којих је отета, а не како би старо, отровано вино, било преточене у нове мешине, док се опака деградација нације перфидно наставља.
Зато данас пажљиво морамо да анализирамо какво је лице и наличје оних који би желели да преузму наше државно кормило. Додуше, о коме се ради када је у питању вођство већине опозиционих партија (не само НАТО провенијенције), и тако већ дуго углавном знамо. Само нас сада лепо подсећају на себе, да нам неко из њихових редова, увучен у поре студентско-грађанског покрета, не промакне. Но, питање је шта је и са другим који нису припадници опозиционих партија а наћи ће се на листи коју ће студенти пре или касније понудити?
Студенти су један од ретких позитивних чиниоца на нашој друштвенополитичкој позорници. Много тога су урадили од краја 2024. Србија се захваљући њима дигла. Али то су ипак млади, неискварени људи, подложни манипулацији оних на универзитетима који имају опозиционо-професионалне репутације (а идеолошки су евроатлантисти). Њихову борбу сада покушавају да искористе такви лукави играчи, од ректора Ђокића и његовог круга, који су нека врста споне дела СНС картела и Брисела, до разних сорошевских професора и других јавних делатника сличне врсте, који су се покварено инфилтрирали у студентско-грађански покрет.
Ако сви они успеју преваром да преузму значајан део његове будуће изборне листе, онда џабе кречимо. Удружиће се брзо за НАТО опозицијом и уз помоћ Брисела и Вашингтона покушати да узурпирају сву власт. Да се то не би десило, о важних (гео)политичким питањима не сме више да се ћути чак ни ради придобијања што већег броја оних који су незадовољни СНС картелом а имају разноврсне ставове.
Сви грађани који желе да Србија постане нормална, правна и демократска држава, морају енергично да инсистирају да студенти у први план истакну приврженост Уставу (а самим тиме и територијалном интегритету) као што су учинили на почетку свог мирнодопског устанка, а онда је то из „неког“ разлога релативизовано. Не треба да се лажемо: даље ЕУ интеграције, од када је редефинисан садржај 35 преговарачког поглавља, представљају велеиздајнички удар на уставни поредак Србије. Они који се залажу за истину и правду, то морају да кажу!
