Прочитај ми чланакПре тачно годину препун је био београдски Трг Славија. А онда се у једној секунди све променило. Иако власт демантује да је против сопствених грађана 15. марта прошле године употребила звучно оружје, прича о звучном топу ставила је у други план чињеницу да је 15. марта одржан највећи скуп у новијој историји Србије.
Памтите ли шта је било пре него што се тог 15. марта прошле године Улицом краља Милана проломио стравичан звук? Толико снажан да је масу поделио на два дела, а људе натерао у бег и општу панику. Толико јак да је у једној секунди избрисао све што је том тренутку претходило.
„Драги грађани, проглашавамо ранији крај студентског скупа, молимо вас да се упутите ка кућама!“
А претходила му је слика Београда каква се дуго није видела. Од раног јутра тог 15. марта у српску престоницу почели су да пристижу грађани из свих делова Србије.
Ауто-пут којим су колоне аутомобила милеле, трубећи у знак подршке студентима. У знак подршке младима који ће, чинило се тог дана, заувек променити Србију – на боље.
„15. март је, ако мене питате, било једно пребројавање и то добро. Сетимо се да ни пре ни после тога није било већег скупа у Србији. И то власт много боли“, каже студенткиња Факултета ликовних уметности Александра Ђукановић.
Према процени Архива јавних скупова, тог је дана на улицама Београда било око 325.000 људи, они који су били – заклели би се да их је било пола милиона. Председник Србије, уочи протеста, ценио је да ће их бити 60.000, полицијске процене кажу било их је максималних 107.000. Међу хиљадама грађана који су тог дана у Београд дошли из Новог Сада био је и професор Душко Радосављевић.
„Тог дана је душа сваког грађанина Србије била у Београду. Тог дана су грађани Србије рекли НЕ режиму. Режиму је јасно речено да му је сат откуцао. То што неким вештачким бајпасовима и пацовским каналима, преварама и изнудама, то што се криминалним досеткама режим одржава на власти – то је после 15. марта само једно чврсто држање за ваздух“, каже професор и политиколог Душко Радосављевић.
А ипак, сећа се професор, кући се тог дана вратио разочаран, јер веровао је да је скуп 15. марта био прилика и да је прилика пропуштена.
„И кад сад гледам уназад, да смо били незадовољни то вече, мислим да је можда и добро што се ништа није урадило, јер ми нисмо били спремни на трагедију, али режим јесте био спреман на крвопролиће“, истиче Душко Радосављевић.
У општем метежу који је настао када се усред 16-минутне тишине зачуо продоран звук, само пуком срећом нико није, панично бежећи, страдао.
Годину дана касније новинар Милан Радоњић у Радару објављује текст под насловом „Звучни топ – дан када је Вучић пуцао народу у леђа“. Власт је у овом наслову видела позив на убиство председника. Аутор сагласан да је наслов прејак, али каже – оправдан.
„То што се догодило свима нама који смо тог дана били на улицама је заправо једно искуство да живимо у земљи у којој власт свој опстанак жели да брани свим средствима. Дакле, ми живимо у земљи у којој се власт брани животом, не својим, већ потенцијално животима грађана“, каже Милан Радоњић.
Пуних годину дана власт убеђује јавност да није коришћено никакво звучно оружје, а људе који су то лично искусили да нису чули ни доживели то што су чули и доживели.
„Тешко ми је без емоција да говорим о томе и све што пролази време, иако сам мушкарац, емоције су све теже. Јер годину дана касније откривамо колико је дубински ишло рушење Србије и на који начин. И личне емоције су дубинске. Хоћу да се захвалим свим људима који су тог 15. марта стајали у Пионирском парку, они се нису понашали осионо и бахато, нису узвик погрдан ником упутили. Тим херојима и јунацима велико хвала, сви смо чували Србију и успели смо да је сачувамо“, рекао је председник Србије Александар Вучић.
„Ако неко мисли да бајонетима може ово друштво да спречи за промене, мислим да је колико год да је тог дана била објава рата становништву. Мислим да је тог дана становништво показало намеру да оконча с овим режимом, најбоље би било на изборима“, истиче Душко Радосављевић.
