У првих 17 дана августа, Вучић је имао 64 укључења у телевизијске преносе уживо, на сваких 6 сати и 22 минута. Режимски медији су преносили његове сусрете са локалним лојалистима, који су га оптуживали да их је преварио, обећао им је посао ако сакупе довољно сигурних гласова, давао отказе ако не дођу на митинг, да им не жели помоћи ни док болују од рака, а не иду на контроле, него на његове митинге. „Лакше би ми било да су ме стрељали“, завапио је Вучић. Цвили и кмечи, а најгоре тек долази. Тајкуни попут Жељка Дрчелића већ поручују: „Заболе ме за Вучића“. За вођу картела, „заболе“ она ствар и Звездана Терзића и Горана Весића, као и све остале саучеснике у злочинима над државом и народом.
Пише: Предраг Поповић
Пред петооктобарски пуч, знало се да Слободан Милошевић пада с власти. Пад Зорана Ђинђића је био инцидентан, али и он је, пред стрељање, био свестан опасности која му прети. После изборних пораза, Војислав Коштуница и Борис Тадић су мирно прихватили стварност и потонули у властиту безначајност. Сви су, док су владали, наносили штету држави и народу, али бар су на крају сачували елементарно лично достојанство.
За разлику од њих, Александар Вучић пада на сраман начин, уз скичање, кмечање и гроктање. То и не чуди, с обзиром да добро зна да му нема спаса. Што год да уради не може да избегне пораз на изборима. Сва истраживања, укључујући и ИПСОС-ова, која плаћа СНС, показују да студентска листа има предност коју није могуће надокнадити никаквом крађом или куповином гласова, увозом фантомских гласача из Републике Српске и Црне Горе, никаквим капиларним терором, претњама и уценама. Напросто, не постоји начин којим би могао да заустави тренд, који га обара с власти.
Условљен властитим интелектуалним ограничењима, Вучић не може да промени ни своју предизборну стратегију. Сваког јутра добија мониторинг медија, који показује да његови јавни наступи имају сто пута мању гледаност од, рецимо, изјава Милана Тарота или Дебелог Зуба. Вучића мало ко гледа, а нико му не верује. Ипак, он тера по свом.
У првих 17 дана августа, откад је почео функционерску кампању, Вучић је имао 64 укључења у телевизијске програме уживо. Дакле, у тих 408 сати, Вучић се обраћао јавности на сваких шест сати и 22 минута. И опет узалуд, патолошка хипноза више не делује. Више нико не обраћа пажњу на његове политичке поруке и бајке о расту БДП-а. Ако га неко слуша, то је само због лажи на којима би му позавидео и барон Минхаузен, о томе како је, кад је био мали, са својих само 50 кила носио по два џака цемента, један на једно, други на друго раме. Или како је, као осмогодишњи дечак, два пута препливао Саву за мање од пола сата. Што је, по њега, најгоре, такве будалаштине мора да прича пред малим бројем гледалаца. У публици има више припадника „Кобри“, него нормалних људи.
Вучић је био принуђен да одустане од организације митинга. У последње две и по године, пропао је сваки покушај да направи велики страначки скуп. Ниједан општински одбор СНС-а није могао да испуни квоту и да на митинг приведе довољан број људи. Џабе су Вучић, његови полицајци и новинари пласирали бесмислице о 220.000 људи пред Домом Народне скупштине или 80.000 у Арени. Такви догађаји су део мрачне прошлости овог народа.
Сада, принуђен да прихвати реалност, Вучић обилази села по Србији, а и то у строго контролисаним условима. Његови локални шерифи изаберу по двадесетак морално-политички подобних лојалиста, којима се дозволи да статирају у Вучићевој представи. Међутим, шеф картела је и у таквим околностима изложен сабласно-смешним сценама.
У Новој Вароши, једна жена му је рекла да су је преварили његови напредњаци. Обећали су јој стални посао ако прикупи довољан број сигурних гласова. Она је свој део договора испунила пре две и по године, а од посла ништа. Вучић је покушао да уђе у препирку с њом, али није издржао налет њеног огорчења и агресије. У Пејковцу код Житорађе, доживео је исту непријатност са старијим мушкарцем, који му је рекао да је добио отказ јер није ишао на један напредњачки митинг. У селу Дружетић код Коцељеве, један старац је хистерично галамио на Вучића и под нос му потурао неки папир, уз урлике: „Јеси ли ово потписао, јебем ти Сунце!“ Спуштене главе, Вучић је промрмљао: „Јесам“.
Кад год би се нашао у таквим ситуацијама, у којима није могао да обузда оправдани бес преварених људи, Вучић је подвијао реп. Међутим, кад би се суочио са жртвом која тихо и скрушено моли за помоћ, показао би своје право лице. Камере су такав случај забележиле у Медвеђи, кад му је једна жена рекла: „Муж ми се обесио, ја имам рак. Помозите мојој ћерки!“ Вучић ју је питао како да помогне. „Дајте јој стан“, завапила је очајна мајка. Вучић је са осмехом одмахнуо руком: „То је било у социјализму, нема више“. Жена је узалуд кукала: „Не идем на контроле, идем на ваше митинге“. Узалуд је за спас молила тиранина, који је уништио стотине хиљада живота.
После сваке такве представе, са елементима криминала и хорора, Вучић је падао у депресију. Пред камерама је лелекао над вољеним собом: „Лакше бих поднео стрељање, него ово…“
Иако су му когнитивни капацитети врло скромни, Вучић може да се поузда у свој инстинкт, својствен сваком криминалцу. Ови сеоски анонимни несрећници, који су се продали за обећање о некој помоћи, само најављују опасност у којој ће се Вучић наћи кад се, са истим жаром, на њега обруше тајкуни и остали повериоци, којима је годинама загорчавао живот и уништавао судбине. Неки од њих већ дижу глас, нарочито они које је Вучић створио.
Жељко Дрчелић је био поштени водоинсталатер из Борче. Радњу је пријавио на паушал, раднике је плаћао на црно, а алат позајмљивао од локалног газде Васића, власника Бами Шљункаре, једва крпећи крај с крајем. Али, кад је СНС доведена на власт, Дрчелић се укључио у картел. У почетку је добијао ситне послове (изводио је керамичке радове у Сава Центру, за 500.000 динара), да би, кад је доказао подобност, постао један од водећих тајкуна у грађевинском сектору. Данас „његова“ компанија Цонцорд Wест има уговоре о изградњи ЕXПО комплекса вредне 250 милиона евра. Политички утицај је презентовао и на срамне начине, тако што је од градске власти у Београду добио дозволу да измести аутобуску станицу на Зрењанинском путу 150, да му не сметају бедници, који чекају јавни превоз. Вучић га је поставио на функцију председника Кошаркашког клуба Црвена звезда.
Дрчелић о кошарци зна колико и Вучић о моралу; 0:0. Укратко, Вучић је од скромног водоинсталатера створио искомплексираног милијардера. Ипак, Дрчелић све заслуге приписује само себи. Каже да га „заболе за Вучића“.
У теретани на „25. мају“, Дрчелић је пре неколико дана напао Драгана Ђиласа. Опасно се наљутио што је Ђилас у јавним наступима помињао да је на митинге СНС-а долазио у прслуку „Брунелло Цуццинели“ од 2.700 евра. У бурној расправи, пуној псовки и увреда, Ђилас је рекао Дрчелићу да се „обогатио захваљујући Вучићу и крађи с њим“. Дрчелић му је одговорио: „Заболе ме за Вучића“!
Е, то је заболело Вучића. Кад је сазнао шта се десило у теретани, Вучић је одмах заказао посету градилишту „Тиршова 2“, на коме ради Цонцорд Wест. Поред Вучића је цупкао Дрчелић. То је био Вучићев начин да му покаже где му је место и шта га чека. Кад тону, мораће да тону заједно. Бар тако мисли шеф картела. Дрчелић, очигледно, има другачије планове.
Ни Звездан Терзић, кога је Вучић поставио на место директора Фудбалског клуба Црвена звезда, не намерава да дели судбину свог спаситеља и створитеља. Терзићево незадовољство је експлодирало пре месец дана, када је Звезда избачена из квалификација за Лигу шампиона. Поразом од израелског Хапоела из Бер Шеве, Звезда је остала без огромне количине новца. Само за улаз у ЛШ, клуб би добио 18,62 милиона евра. На бонусима, који зависе од оствареног броја победа и нерешених резултата, чак и кад се не би пласирала у завршницу такмичења, Звезда би могла да добије око 30 милиона евра. За избијање толиког новца из џепа, Терзић је оптужио Вучића. На Вучићево инсистирање, Терзић је морао да ангажује Дејана Станковића за тренера, и то после три неуспешна покушаја да уведе Звезду у Лигу шампиона. Није успео ни четврти пут.
Пре 12 година, када је Терзић постављен за директора, клуб је имао дуговања од 36 милиона евра. Злоупотребом утицаја, Вучић је принудио домаће банке и остале повериоце да Звезди опросте 17 милиона дуга. Уместо финансијске консолидације, клуб данас дугује 86 милиона евра. Новац из Лиге шампиона ми значајно смањио финансијско оптерећење, али та нада је пропала захваљујући Станковићу, односно Вучићу. За губитке, неко ће морати да одговара, а Терзић не жели тај терет. Не жели да опет, под потерницом, бежи из Србије.
У још тежој позицији се налази Горан Весић. И он је био повезан са Звездом; он је направио онолики дуг који је Терзић затекао. Међутим, сада Весића море много озбиљније бриге. Новосадски Апелациони суд је потврдио оптужницу против њега због масовног убиства под надстрешницом Железничке станице. Весић зна да то није могло да се уради без Вучићевог одобрења. Такође, зна да ће се наћи и на оптужници Тужилаштва за организовани криминал, које води истрагу о финансијским малверзацијама у пројекту изградње железничке пруге Београд-Суботица.
Весић је свакакав, али мора му се признати да не да на себе. Нема сумње да ће, чим за то дође време, повући Вучића са собом, да буду заједно на оптужницама.
Попут Дрчелића, Терзића и Весића размишљају и остали тајкуни повезани са напредњачким картелом. Они ће, као што данас раде локални очајници, да оспу дрвље и камење на Вучића, оптужујући га за лажи и преваре, за све злочине које су заједно извршавали.
(Магазин Таблоид)
