Шта да се помисли док председник Украјине полаже цвеће на споменик ратним злочинцима из Другог св. рата? Да Хитлер није успео у свом науму нацизам би остао (у најбољем случају!) само скуп еклектичких псеудотеорија лишених научних основа и здравог разума. Имао би шачицу фанатичних присталица. Уверили смо се да су људи спремни у све да верују, па ни нацизам није био изузетак. Да је остао само скуп будалаштина… али није! Изазвао је смрт десетина милиона људи (између осталог и својих покретача), астрономску материјалну штету и, што је најгоре, и данас живи у облику најрадикалније деснице и неонацизма. Довољан разлог да се с њиме суочимо и стално на то подсећамо.
У серији текстова о нацистичком окултизму представили смо обим и озбиљност напора које су нацисти исказали намећући своју идеологију другима. Када је и како настао нацизам? Једна од најсуровијих идеологија (није једина, ако се сетимо робовласништва, прогона хришћана, инвизиције) уграђена је, нажалост, у део људске врсте, хтели ми то да признамо или не. На срећу, много више људи је спремно да се другачије понаша.
Нацизам, односно националсоцијализам (Натионалсозиалисмус) мора се конкретније описати и дефинисати јер било које његово игнорисање омогућује његовим присталицама да релативизују ту појаву и њене последнице.
Хитлеров нацизам није настао преко ноћи његовим доласком на власт. Тај искомплексирани усамљеник тражио је и налазио инспирацију у многим теоријама спајајући их онако како је то њему и његовом политичком прагматизму одговарало. Читао је много, а извлачио из контекста оно што му је требало. У темељима нацистичке идеологије и праксе налазе се најпре радови аустријских и немачких националстиста као што су Георг фон Шенерер (Георг вон Сцхöнерер), Хјустон Стјуарт Чембрлен (Хоустон Стеwарт Цхамберлаин, енглеско-француско-немачки политички философ и природњак). Код ове двојице ”мислилаца” први пут се формално дефинишу антисемитизам, култ расе, национални препород. Посебно је изражен презир према парламентаризму и либерализму као тековинама формалне демократије. Чембрлен, који се не спомиње баш често, за Немце је значајан јер је управо он први промовисао идеју о њиховој супериорности.
Стварање и заокруживање националних држава и ентитета уз јачање колонијализма побудили су у Француској средином XИX века теорије о неједнакости људских раса. У њима је предњачио Жозеф Артур де Гобино (Јосепх Артхур де Гобинеау) који је под утицајем оријенталиста уобличавао своје теорије о томе да мешање раса води ка пропадању цивилизације, идеализујући аријевску расу. Исти тај појам, Аријевци, нацисти ће на свој начин искарикирати и злоупотребити у своје сврхе.
У формирању нацизма значајан утицај имала је и манипулација социјалним дарвинизмом. Многи су Дарвинове биолошке постулате вулгаризовали као ”идеје да се народи и расе боре за опстанак”, да ”јачи имају право да владају” и да ”рат има природну функцију”. То наравно није био Дарвинов политики програм, али је врло лако послужио за произвољну интерпретацију. И антисемитизам, који је вековима био из верских разлога ”негован” у Европи, врло лако је крајем XИX века добио ”расни” карактер.
Многи аутори су доказали да је италијански фашизам био непосредни политички претходник националсоцијализма. Мусолинијева партија је доласком на власт 1922. године нацистима указала пут како да и они то ураде. То је подразумевало модел једнопартијске државе, култ вође, парамилитантне формације и насилни антикомунизам, односно борбу против свих који мисле другачије о заједничком животу (цомунитy).
Хитлеров нацизам је никао на развитку и радикализацији немачког национализма и националног романтизма. Етнички национализам појавио се на размеђу XВИИИ у XИX века у време када немачка била уситњена на много ентитета. Основа идеје била је у културном јединству Немаца, независно од државне припадности. Култура као свеукупност друштвених процеса (најопштији ниво њене дефиниције) јесте била везивно ткиво и то су националисти одлично разумели. Теоријски утемељивач оваквог виђења националног зближавања и укрупњавања био је Јохан Хердер (Јоханн Готтфриед Хердер), философ, богослов и историчар културе, значајно име ере просветитељства.
Он је први култури приписао индивидуалне особине и различитост. Основа немачког национализма тако је била утврђена и утемељена заједничким језиком, духовношћу, културом и менталним склопом који се заједно преносе из генерације у генерацију остварујући континуитет једног народа. То је све тачно, али то важи за сваки народ. Међутим, нацисти су из те опште дефиниције извукли закључак да су они још у далекој прошлости поседовали нетакнуту културну и биолошку чистоту иначе, је ли, не би је било као такве. Из тога је било лако закључити да народ који има заједнички општи дух мора имати и заједничке интересе, јединствену идеологију и интегрални (радикални) национализам. Зашто је он важан? Зато што јесте уважио дељење друштва на класе, али их је тумачио као неопходност функционалне категорије које су важне за општу ствар. У то време многи велики песници и писци национализам су повезивали са заједничким језиком, а немачких дијалекатских грана било је много.
После тога лако је скован слоган: ”Један народ, једна партија, један вођа” (Еин Волк, еин Реицх, еин Фüхрер). Хајде да и то разјаснимо. Нису нацисти ни ту били оригинални јер ова парола има теолошке корене (један Господ, једна вера, једно крштење, Посланица Ефесцима, 4:5, Нови завет). Немачки хришћани су крајем тридесетих година XX века користили проширену паролу: ”Један вођа – један народ – један Бог – једна црква – једна држава” (Еин Фüхрер – Еин Волк – Еин Готт – Еине Кирцхе – Еин Реицх). На тај начин желели су да уклоне раскол између католика и протестаната. Коначно су је у најпознатији облик сместили аустријски нацисти у нередима 1936. године.
Такав концепт није био новост јер се већ појављивао у радовима заговорника тезе о надмоћи неке расе и расним неједнакостима. Нацизам је био његов идеалан наследник па је био широко распрострањен тачно тамо где су и планирали: међу домицилним Немцима (Реицхсдеутсцхе, империјални Немци) као и међу етничким Немцима (Волксдеутсцхе). Њему се придружила позната теза о животном простору. Та ”осећања” само су појачана политичким превирањима с почетка XX века. Пораз у Првом св. рату нацисте је учврстио у уверењу да су били у праву проповедајући како је Немачкој забијен нож у леђа… иначе би она победила. Тако им је у наручје с лакоћом пао неопредељени део немачког становништва. При том је невероватно да Хитлера управо најмудрији људи нису озбиљно схватали!
Спој националног и социјалног
Ова симбиоза могла се уочити и пре Првог св. рата, а 1919. године у Минхену је основана антисемитска странка под називом Немачка радничка партија (Деутсцхе Арбеитерпартеи, ДАП) у којој су се лако нашле и националсоцијалистичке идеје. Није много било потребно да се дође до назива Националсоцијалистичка немачка радничка партија (Натионалсозиалистисцхе Деутсцхе Арбеитерпартеи, НСДАП). То се догодило већ следеће, 1920. године, а 1921. године Хитлер, који је почео као њен портпарол (!) преузима вођство.
Сместа су преузета и езотеријска ”учења” о Јевејима као ”космичким непријатељима”. Хитлер је био веома практичан човек. Из теорија је узимао оно што му одговара, а као искусан ратник и демагог бирао је за сараднике млађе људе с којима је могао рачунати на дужи временски период. Гебелс је имао само 35 година, Хајдрих 28, Шпер 27, Ајхман 26, Менгеле 21, а Химлер 35. Сам Хитлер је 1921. године имао 32 године.
Прогласи и манифести
Идеологија нацизма може се јасно видети у програмском документу ”25 тачака” (25 Пункте-Программ Н.С.Д.А.П) усвојеном првог априла 1920. године уз учешће Хитлера, а затим и у његовим књигама ”Моја борба” (Меин Кампф, 1924) и ”Друга књига” (Зwеитес Буцх, 1928, необјављена).
Сам нацизам у њима није детаљно разрађен јер је у себи имао много противречности које ни Хитлер није могао лако закамуфлирати. Зато је централна идеја била борба аријевске расе са семитском расом. Она је својом радикалношћу послужила сасвим добро да се у њу, поред расне борбе, сместе и сви други сукоби (с парламентаризмом, демократијом, индивидуалношћу, уметничким слободама, итд).
Прави творци зла
Такви обично не носе оружје, већ нешто може бити много убиственије – идеје и књиге. На Хитлеров програм лако су се ослонили Ханс Гинтер (Ханс Фриедрицх Карл Гüнтхер) који је 1922. године објавио књигу ”Расна наука немачког народа” (Рассенкунде дес деутсцхен Волкес) и Алфред Розенберг (Алфред Ернст Росенберг). Он је 1930. године објавио књигу ”Мит XX века” (Дер Мyтхус дес зwанзигстен Јахрхундертс).
Врло брзо су из ових материјала лако проистекли законски акти који су регулисали расну и аријевску хигијену, начин и услове склапања бракова, коришћења јавног простора, итд, итд. Све оно што у филмовима делује као немогућ приказ – у животима Немаца постало је ружна стварност. Холокауст је изашао далеко ван граница расне нетрпељивости и дискриминације и претворио се у геноцидно истебљивање народа и етничких група.
У односу на Хитлерове конкретизације, сва та ранија учења и теорије разних историчара, етнолога, философа, богослова, езотеричара, делују као пуко безазлено теоретисање без опасности да то неко, осим шачице људи, озбиљно схвати и употеби. Ипак, и то се догодило! Група људи из минхенске пивнице Хофбрäухаус (Дворска пивница) у томе је успела. Екстремни национализам, расизам и антисемитизам, тоталитарна држава, култ вође, милитаризам и расни рат из теорије су прешли у праксу, једну од најгорих у историји човечанства. Неонацизам, како можемо видети, усвојио је нове методе, прилагодио се, али су идеје остале исте.
аутор: Драги Ивић
Извор: геостратегy.рс
