Прочитај ми чланакСтанодавци избегавају пријаву подстанара, а тиме ускраћују њихова основна права.
Многи који дођу у Београд суоче се с истим проблемом – проналаском стана који могу да плате. Међутим, чак и када успеју да нађу пристојан и финансијски прихватљив дом, проблеми се често ту не завршавају.
Све више подстанара истиче да наилазе на отпор станодаваца када покушају да се пријаве на адресу становања, иако им је та пријава неопходна за остваривање основних животних права.
Једна Београђанка, која је недавно пролазила кроз сличну ситуацију, поставила је питање које мучи многе: зашто је пријава на адресу толики проблем? Током вишенедељне потраге за станом, готово сваки власник с којим је разговарала одбио је да је пријави, правдајући се тиме да би то значило додатне порезе и трошкове.
Ова ситуација указује на озбиљан јаз између законских обавеза и стварне праксе. Многи подстанари не знају да непријављивањем на адресу губе низ права, од приступа здравственом осигурању и могућности уписа деце у школу, до остваривања права на бесплатну правну помоћ или пријаву у служби за запошљавање. Другим речима, без пријаве на адресу, подстанар званично “не постоји“ у месту у којем стварно живи.
Иако се често верује да пријава подстанара аутоматски значи додатне трошкове за станодавца, правници тврде да то није тачно, објашњавајући да власници станова немају финансијску обавезу ако само дозволе пријаву пребивалишта станара.
– Сам чин пријаве подстанара на адресу не кошта ништа. Проблем настаје јер власници страхују да би неко могао да злоупотреби ту пријаву, на пример тако што би на тој адреси регистровао фирму. У случају извршења, поступак би могао да се спроводи у стану који је власник издао, што га ставља у незгодан положај – каже саговорник Курира.
Шта тачно каже закон?
Иако је процедура пријављивања подстанара на адресу једноставна и бесплатна, многи станодавци и даље избегавају да то учине, најчешће из страха да ће аутоматски морати да плаћају додатне порезе.
Међутим, према Закону о порезу на доходак грађана, пријава пребивалишта станара сама по себи не повлачи нову пореску обавезу, већ само указује на чињеницу да је стан издат.
Прави основ за порез настаје издавањем непокретности, а обвезник је станодавац који приход од закупа мора да пријави Пореској управи у року од 30 дана од потписивања уговора о закупу.
Порез се обрачунава по стопи од 20 одсто на основицу која се добија умањењем прихода за нормиране трошкове од 25 процената. У пракси, међутим, велики број станодаваца тај приход не пријављује, иако им прете казне и до 300.000 динара. Стручњаци упозоравају да пријава станара на адресу не повећава пореско оптерећење, већ доприноси правној сигурности и станодавца и подстанара.
Новчане казне и заштита
Закон о пребивалишту и боравишту предвиђа и новчане казне за неправилности, које могу износити од 10.000 до 300.000 динара, али се, како саговорник Бизнис Курира истиче, такви случајеви ретко процесуирају.
Ипак, постоји механизам заштите за власнике, а то је пасивизација адресе.
– Ако се утврди да особа више не живи на пријављеној адреси, или је пријаву извршила уз неистините податке, надлежни орган може да пасивизира ту адресу, чиме се поништава пребивалиште станара – закључује правник.
На крају, проблем остаје у међупростору између страха власника и права станара. Док једни брину да би пријава могла да их изложи ризику, други се суочавају с тиме да без ње не могу остварити основна грађанска права. Решење, чини се, лежи у бољој информисаности и доследнијој примени закона који би заштитио обе стране.
