Месецима се широм Србије чују скандирања „Ацо, Србине“ (патриото) и „Ацо, Шиптаре“ (издајниче), чиме се међусобно супротним значењима обогаћује раније већ уписани шири смисао латинског узвика, фразе, поздрава:“Аве Цезаре, моритури те салутант“, преиначен у „Аве Ацо, моритури те салутант“.

Они први узвикивачи се међусобно разликују: неки тим ускликом изражавају поштовање владару и помиреност са својом трагичном судбином, док лојалисти, поручују владару да су с њим и да ће га следити и бранити без обзира на последице. Они други, тако ја то чујем, поручују да ће се владару одупирати без узмицања, а њихов поздрав „Ацо“ звучи као грубо саркастчно тепање.

Како да знамо ко је на страни истине, када се о самом појму истине дуго воде расправе, о апсолутној и релативној истини, критеријумима утврђивања истинитости… У нашем случају, будући да је једноставан, да су чињенице очигледне и неоспорне, теорију кореспонденције је сасвим одговарајуће применити приликом оцене шта је истина: „Аца Србин“ или „Аца Шиптар“, Аца патриота или Аца издајник. Ваља имати при томе у виду да се на протестима не узвикује „Ацо недемократо, тиранине, диктаторе…“, нити на прорежимским контра скуповима вичу „Ацо демократо“.

Не може се оспорити да онај ко се добровољно и супротно Уставу одриче дела државне територије у корист сепаратиста делује против уставног поретка и не може да се назове патриотом. Како те ствари стоје када говоримо о Аци, који формално није и каже да неће признати независност самопроглашене „Република Косова“- а коме веровати ако нећемо њему, доказаном истинољупцу? Но, шта већ јесте учинио, шта је некада српско предао (продао?) у надлежност сепаратистима и прихватио, обећао да ће у потпуности предати и оно мало што још није, потписаним и непотписаним, а спровођеним споразумима као и прећутно, од тзв. Бриселског споразума до тзв. Охридског споразума и Анекса тог споразума па до данас? Најкраће:

– судство

– полицију

– цивилну заштиту

– локалну самоуправу (чак и ако икада дође до формирања ЗСО које би имале безначајне надлежности)

– телекомуникације

– енергетику

– контролу над кретањем људи и возила (гранични прелази, личне карте, регистрација возила…)

– признавање диплома, пасоша, регистарских таблица, царине…

– матичне књиге

– заштита светиња и имовине СПЦ по зконима тзв. Косова

… а све то зарад стварања неподношљивих услова живота Срба на КиМ, односно олакшавања њиховог етничетничког чишћења.

То су белодане чињенице, непобитан доказ незаконитог деловања председника Републике, доказ његовог деловања против уставног поретка Србије, за које ће, надам се, морати да одговара.

Има ли кога да то већ не зна? Наравно, има оних које то не интересује, па можда и не знају, но то нису они који узвикују „Ацо Србине“ исказујући тиме да је за њих питање патриотизма значајно, па онда своју подршку Аци патриоти. Шта је у питању: незнање, страх од признавања заблуда, слепо веровање вођи, неспособност логичког закључивања, психологија масе, корупција…?

Дакле, одговор на питање с почетка текста који усклик, „Ацо, Србине“ или „Ацо, Шиптаре“, изражава истину веома је једноставан – Аца није патриота! Далеко од тога и ако икада сме да говори о лажном патриотизму онда је то само током исповести (мада, не знам како то иде са неверницима). Смрад издаје не може да уклони ни национални парфем „Држава јоргована“.

Наслућујем реакције читалаца на до сада изречено: једни су сагласни, други не, трећи се мрште – докле више о Косову? Тим трећим дугујем одговор.

Како рекох, велики број људи који се непомирљиво не слажу и шетају Србијом годинама изложени манипулацијама власти нечији патриотизам процењују само преко питања Косова и Метохије. Уосталом, свакодневно манипулативно самохвалисање председника Републике редовно је садржало два исказа: да никада неће признати независност Косова („ја сам патриота“) и да нема рачуне у иностранству („ја сам поштен“). Зато, због оних различитих усклика, о издаји Косова је морало бити речи.

Што се друге тврдње председника Републике тиче, да нема рачуне у иностранству, склон сам да му бар то верујем, јер их нема ниједан пажљив криминалац. То се једноставно не ради тако. Постоје паметнији начини за депоновање и прање новца. Али то је друга прича.

По много чему подељено српско друштво нема јединствен став ни о томе шта је патриотизам, па онда ни какву политику треба да води власт која се патриотском може назвати. Чак нема сагласности ни о томе да ли је то уопште важно. И више од тога, жалосно је што има оних, а гласних, који уверено понављају пре три стотине година написано, да је „патриотизам последње уточиште ниткова“, а бркају Самјуеле Џонсона и Џексона..

Јако је тешко да се неслободно српско друштво, уз чињеницу да већински народ није решио своје национално питање и несумњиво јаке спољне утицаје на домаће политичаре и институције, ослободи окова нетолеранције, одсуства дијалога, протеривања идеологија из политике, неодговорности, незрелости и лажљивости већине политичких актера… укључујући оне који су у нарастајућем настајању кроз студентске протесте, окова који му већ деценијама наносе несагледиву штету, и да разуме да је осуђено на пропаст оно друштво које не зна шта је државни интерес, компромисом усклађен и дефинисан интерес свих грађана.

Једни данас говоре да не треба трошити време ни снагу на решавање идентитетских питања јер је то неважно, да је Косово одавно изгубљено, Република Српска ентитет суседне стране државе, а успостављањем демократске и правне државе решавамо све проблеме. Неки то називају „анационалним нихилизмом“. То не може бити патриотизам.

Други, нажалост на власти, булумента су без икакве идеологије, политичких уверења, слепи умноживачи вођиних ставова и бранитељи његових одлука. У тој интересној, неки ће с правом рећи криминалној групи, нема места за аутентичне људе. Зато оцена њиховог патриотизма не може да се разликује од оне која је дата председнику Републике.

Трећи, сабрани у неколико минорних прорежимских странака лажне деснице, малобројни су, али дневно нападно присутни у режимским медијима, заступају супротне ставове. За њих је патриотизам узвикивање „Ацо, Србине“ и „Косово је Србија“, што је видели смо, цонтрадицтио ин адјецто.

Па, има ли патриота у Србији?

Патриотизам је поштовање воље народа, а воља народа је дугорочно утврђена Уставом, све док се народном вољом не измени. Зато је патриотизам поштовање Устава, вршење власти у складу са Уставом и јавно заступање ставова који су са њим у пуној сагласности.

Патриотизам није кршење Устава при вршењу власти, од преамбуле и начела Устава, преко људских и мањинских права, економског уређења и јавних финансија, уређења власти, до територијалног уређења, како то чини садашња власт, а изразито Аца.

Патриотизам није ни вођење политике засноване на ставовима који имају упориште у једним његовим одредбама, а директно су супротни другим, које се проглашавају небитним или неважећим. Устав није шведски сто. Не постоји крњи патриотизам.

Патриотизам јесте потпуна лојалност Уставу, која подразумева вођење политике једнакости значаја демократског и националног. То је једини пут којим Србија може да се успостави и траје као модерна, економски просперитетна, демократска и правна, социјално одговорна, праведна држава.

Нажалост, број знакова је ограничен, па нема простора да се у расправу о патриотизму уведе и веома важно питање спољне политике.

А ни за елаборацију неопходног, али не и довољног услова, да Србија стекне патриотску владу. Надам се да може да се наслути

Аутор је члан Председништва Нове ДСС

Извор: danas

Ознаке: Ћаци, Александар Вучић, Драган Маршићанин, издајник