Pročitaj mi članakZašto se vodeći funkcioneri Srpske naprene stranke distanciraju od Vučića? Kako je propala namera Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića da se udome u Rusiji? Da li je Milorad Dodik ponudio nagodbu zapadnim centrima moći da ode iz Bosne, u zamenu za oslobođenje od krivičnog gonjenja? Zašto Rusi pitaju Vučića gde su MIGovi, tenkovi i drugo naoružanje koje je Rusija poklonila Srbiji? Ko povezuje vođu naprednjačkog kartela i iransku terorističku organizaciju Mudžahedin elHalk? Zašto Donald Trapm tvrdi da je nedavno sprečio Srbiju da uđe u rat? Zašto Vučić nije smeo da ide na venčanje Aleksandra Soroša? Mogući odgovori na ta i druga pitanja navode se u tekstu zamenika glavnog urednika Magazina Tabloid, Predraga Popovića, bivšeg urednika u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada bliskog Vučićevog saradnika i prijatelja.
Немесио Осигуера Сервантес, познатији као Ел Менчо, шеф мексичког Јалиско картела, најтраженији је криминалац на свету. За информације које би довеле до његовог хапшења, влада Мексика нуди 15, а влада Сједињених Америчких Држава 10 милиона долара. Иван Архивалдо Гузман, звани Ел Чапито, након што је ухапшен његов отац Ел Чапо, преузео је управљање картелом Синалоа, па је уцењен на 10 милиона долара. Интерпол, ФБИ, ДЕА и сличне службе обећавају по 10 милиона долара свакоме ко помогне да се улове исламски терористи Саиф ал Адел, Абдулах Ахмед и Џехад Серван.
Иако их јуре најмоћније светске обавештајне и безбедносне организације, сваки од уцењених нарко-босова и шефова терористичких група живи нормалније и опуштеније од њиховог колеге Александра Вучића, вође напредњачког картела, који терорише народ којим влада већ 13 година. За разлику од правих мафијаша и милитантних фанатика, који ризик схватају као саставни део посла којим се баве, Вучић је престрављен чињеницом да је стигао до краја пута. Како и не би био, кад је навикао да врши злочине, а никад није одговарао за њих.
Страх је, као што је познато, основна емоција, универзална код свих људи и многих животиња, па и напредњака. Хроничан страх, формиран услед сталног стреса, траума или претњи, често доводи до анксиозних поремећаја, фобија, депресије и проблема приликом доношења одлука. Колико год лоше утицао на свест уплашеног бића, страх није само деструктиван, његов основни циљ је заштита од опасности. Он припрема на хитну реакцију и активира механизам „бори се или бежи“ .
У тренутним околностима, Вучић је принуђен да се бори, а радо би побегао, кад би могао и кад би имао где. Овако, може само да хистерише, скичи и цвили под притиском омче, која се стеже око његовог врата. А, стисло га је са свих страна.
Студенти и побуњени грађани су га развластили и свели на реалну меру, на политичку нулу. Ослобођени страха, послушност отказују многи државни функционери, тужиоци, судије, инжењери… Српска напредна странка се распада по свим нивоима. У врху те организоване криминалне групе, Вучића бране само Ана Брнабић и Милош Вучевић. Буку дижу само споредне бузунџије попут Драгана Ј. Вучићевића, Војислава Шешеља, Драгослава Бокана и сличних циркуских гутача ватре. Отргли се контроли чак и бедници са нижих нивоа напредњачког хранидбеног ланца. Извесни Раде је добио од СНС-а 60000 евра за куповину гласова на локалним изборима у Зајечару. Раде је поступио као и шеф тог картела, обећао је новац после гласања. Обећао, па са парама збрисао у Немачку, остављајући иза себе гомилу бесних бедника, који сад новинарима кукају што су преварени. Последње време дошло кад паланачки ђилкоши пљачкају самозваног бога Сунца и његову секту. Сваки мафијаш који држи до своје репутације зна да су овакви случајеви поуздан доказ да му се ближи крај. То зна и Вучић. Уосталом, има још много сигнала пропасти. Државни буџет је празан, ускоро неће бити новца за пензије и плате у јавном сектору. Прве овогодишње рате за отплату старих кредита, које су приспеле у априлу (укупно 822 милиона евра) плаћене су из девизних резерви, а до септембра треба обезбедити још седам и по милијарди евра за враћање зајма Кинезима. Нових кредита нема, нарочито не за мегаломански пљачкашки пројекат ЕКСПО. Несташица пара је зауставила радове на Наци-стадиону у Сурчину, за који се извођачима већ дугује око 400 милиона евра.
Уз финансијске, Вучића најтеже погађају губици у људству. Сви паметнији припадници његове дворске свите су, између фигхт или флигхт, изабрали флигхт, да збришу што даље. Два Вучићева кума су отишли у Грчку, два у Италију, а један у Француску, док се њему најзначајнији консиљере вратио у Беч.
У врху картела се прича да су на пут без повратка намеравали да крену и Звонко Веселиновић и његов кум Милан Радоичић. Они су, наводно, купили некретнине у Санкт Петерсбургу, у лускузном комплексту „Остров“ у Василеостровском округу. Но, нису добили прилику да уживају у резиденцијама, које су платили по 27500 евра по квадрату. Уместо да уживају у панорамском погледу са Мале Невке, Руси су им отказали гостопримство и послали назад на Дедиње, да гледају пропаст Вучићевог и свог картела.
Пропао је покушај и Милорада Додика да збрише у Русију. Додик је, наравно, паметнији од косовских гангстера, па није кренуо наслепо, надајући се да ће му за удомљавање бити довољне само велике суме новца. С обзиром на двадесетседмогодишње искуство владавине Републиком Српском, не чуди што је знао да су му за бекство потребне дозволе и потенцијалних домаћина, али и прогонитеља. Руси су обећали да му неће правити проблеме, може да се досели, али тек кад рашчисти односе са америчким колонијалним управитељима Босном и Херцеговином.
Додик је преко свог сина Игора, пре месец и по дана, успоставио контакт са једним британским дипломатом. Понуда за нагодбу је била једноставна: он ће поднети оставку на све политичке функције и напустиће Босну, а заузврат ће бити укинута правоснажна пресуда и све актуелне и будуће кривичне истраге. О преговорима, који су вођени, извештавао је британски дневни лист Гардијан.
– Постоји извесна жеља западних дипломата да Додик напусти политичку сцену, да једноставно оде из Босне, чак и ако то значи да се правда, за сада, заобиђе. Неке западне престонице би биле заинтересоване за то. Тензије између Републике Српске и Босне и Херцеговине трају предуго, деценијама. То је трн у оку западноевропског креирања политике. Постојао је покушај да се чланови породице Милорада Додика договоре са високим западним званичником, који је проверавао шта би договор могао да подразумева. Ако би Додик поднео оставку, шта би они имали од тога. Западни званичник, који је примио овај контакт, рекао ми је да се после извесног времена све смирило, ништа није било. То сугерише да је у почетку постојала забринутост породице да ће се налог за хапшење спровести на насилан начин, да су били сатерани у ћошак и да су сада опуштенији – рекао је Џулијен Боргер, новинар Гардијана, за ТВ Инсајдер.
Кад су објављене информације о Додиковим преговорима, да би умирио своје сараднике из врха власти у РС, он је пласирао наивно објашњење да је син Игор на своју руку, без његовог пристанка преговарао са британским дипломатом. Нико није поверовао у ту верзију, па ни Вучић.
Одласком Додика са политичке сцене био би испуњен један од задатака, који је Вучић добио пре 15 година, кад је пристао да обави прљаве послове у замену за власт. Тада је преузео неколико обавеза. Прву и најважнију – учвршћење државности лажне албанске републике Косово – већ је испунио. Остале су две, подједнако компликоване: да развласти Републику Српску, како би омогућио унитаризацију БиХ, и да Србију уведе у НАТО. Посао око гашења Републике српске квари му Додик, који националистичким и популистичким паролама покушава да продужи боравак на власти како не би морао да се суочи са бројним кривичним процесима, који га чекају.
У овом тренутку, док стоји на трулим даскама, Вучић може само да завиди Додику. За разлику од њега, Додик бар има шансе да се нагоди са Американцима или Британцима, наравно и са Русима. А, Вучићу су сва та врата затворена.
У Кремљу више нема разумевања за Вучићеве лажи и преваре. Годинама су Руси толерисали његове примитивне сплетке, па и отворено изругивање, какво је било оно одбијање Путиновог позива да дође на самит БРИКСа под изговором да „има гужву у шеснаестерцу“. Иако је Вучић, непосредно по избијању рата у Украјини, саботирао трговинску размену са Русијом, тај непријатељски чин је игнорисан јер нису званично уведене санкције. То су игнорисали и Русија и тзв. Колективни запад. Руским властима је било значајно да бар једна европска држава није увела санкције, а западу је било важније што Србија наоружава украјинску војску. Но, такво балансирање није могло да траје довека.
У руским медијима су се прве вести о српском наоружању на украјинском ратишту појавиле крајем две хиљаде и двадесет и треће године. Објављени су снимци минобацачких граната, произведених у ваљевској фабрици Крушик. Руси су то објавили, али нису инсистирали на разјашњавању тог случаја. И следеће године, кад је Вучић признао, у интервјуу за Форбес, да је Србија у Украјину извезла оружје вредно више од 800 милиона евра, Руси су реаговали помирљиво. Дмитриј Песков, портпарол Кремља, рекао је да ће о томе разговарати са „српским пријатељима“.
Пријатељство је пукло у фебруару ове године, кад су Руси сазнали да је Вучић прихватио захтев Емануела Макрона да део цене за „Рафале“ отплати у натури, у авионима МиГ, тенковима и другом наоружању, које је потребно украјинској војсци. Кад је упозорен да то не ради, Вучић је обећао да ће забранити извоз оружја у Украјину. Два месеца касније, из Србије је у Кијев транспортован контингент од 68000 ракета „Град“.
– Српска војна индустрија покушава да пуца Русији у леђа. Српска одбрамбена предузећа, упркос неутралности, коју је прогласио званични Боград, настављају да испоручују муницију Кијеву. Стиче се утисак да је жеља српских одбрамбених предузећа и њихових покровитеља да профитирају на крви братских словенских народа натерала да потпуно забораве ко су им прави пријатељи, а ко непријатељи – наводи се у саопштењу које је крајем маја објавила Спољна обавештајна служба Русије.
Као да не знају да се обраћају политиканту који је све што има, а има много, стекао профитирајући и на крви народа којим влада, Руси су месец дана касније понови јавне оптужбе.
– Вековима је заједничка вера спајала руски и српски народ и уздизала их да се заједно боре против наших непријатеља. Жалосно је што ове традиције пријатељства и узајамне помоћи сада бивају прецртане жељом за профитом и кукавичким утилатиризмом. Произвођачи оружја у Србији су свесни ко су стварни потрошачи њихових производа и чињенице да ће њихове ракете и гранате убијати руско војно особље и становнике руских насеља – наводи се у другом саопштењу Спољне обавештајне службе Русије, уз питање: „Где је нестало шест ловаца МиГ 29, 30 тенкова Т72 и 30 БРДМ 1, које је Русија великодушно донирала Србији?“
Вучић је до тада, на сваку опаску о спорној трговини оружјем, тврдио да је поносан на успехе наменске индустрије, која је „значајан чинилац наше економије“ и да „издржава десетине хиљада породица у Србији“. Након последњег саопштења руске обавештајне службе, променио је реторику, али не и преварне намере.
– Више не извозимо ништа од наоружања. Сво оружје и муниција иде у наше касарне. Сад смо зауставили све и морају да буду посебне и специјалне одлуке, уколико ће нешто да иде. Па ћемо да видимо даље како ћемо и шта, у складу са интересима Србије – рекао је Вучић, а Министарство одбране је саопштило да „обуставља извоз наоружања и војне опреме поизведене у Републици Србије, у складу са инструкцијама председника Србије“.
Нису прошла ни три сата, а Вучићеве лажи су демантоване на најконкретнији начин. На друштвеним мрежама су објављене фотографије израелског Боинга 747, специјализованог за превоз наоружања, који је слетео на београдски аеродром. С обзиром да се Вучић, непосредно по избијању рата између Израела и Ирана, похвалио како Србија продаје оружје израелској војсци, нема сумње да је и овај Боинг дошао по товар наоружања и војне опреме.
Иако Израел српско оружје није користио у рату са Ираном, већ за уништавање Палестинаца у Гази, не чуди што су иранске власти као једну од потенцијалних мета означиле Београд. Разлог је компликован, а објашњење једноставно. Напросто, Вучић већ десет година игра двоструку игру са Ираном. На тајном састанку у Софији, Вучић се са Касемом Сулејманијем, тадашњим командантом Иранске револуционарне гарде, договорио о сарадњи, која је трабало да отвори пролаз иранским обавештајцима у Европу.
У Београду је отворен ирански тзв. Привредно-културни центар Исламске Републике Иран, укинут је визни режим, а Србија је издала више од 250 пасоша иранским обавештајцима. Сарадња није трајала дуго.
Договор је пропао након што је троје Иранаца са пасошима штампаним у Србији ухапшено у Перуу и изручено Сједињеним Америчким Државама.
Јенс Столтенберг, тадашњи генерални секретар НАТОа, ненајављено је дошао у Београд. После десет минута разговора са Вучићем, прекинуте су све његове комбинације са Ираном. Вучићев пословни ортак Сулејмани је прошао још горе, разнет је америчком ракетом.
Истовремено док је правио договоре са иранским властима, Вучић је сарађивао и са њиховим љутим непријатељима, терористичком организацијом Муџахедин Ел-Халк, коју је контролисао Тони Блер, његов „специјали саветник“, бивши британски премијер. Блер је две хиљада и тринаесте године окупио бивше оперативце иранске обавештајне службе САВАК (Саземан-е Еттел’ат ва Амниyат-е Кесхвар), која је расформирана после иранске исламске револуције и свргавања шаха.
– Тони Блер је скинуо Муџахедин Ел-Халк са списка терористичких организација. Центар те групе је направљен у Албанији. Недалеко од Тиране направљен је камп за обуку у коме се налази око пет хиљада припадника Ел-Халка. Кад су Американци преузели контролу над том организацијом, главну улогу је преузео Рудолф Ђулијани – каже босанско-херцеговачки каријерни дипломата Фуад Ђидић, који тврди да су управо припадници Ел-Халка извршили први напад на Техеран тринаестог јуна ове године, у коме је убијено 18 командира иранске војске и шесторо научника.
Ђидић тврди да су муџахедини из Ел-Халка два месеца, у камионима којима су превозили дрва, уносили делове дронова, који су употребљени за тај напад. Дронови су састављени у једној касарни у близини Техерана, а напад је извршен у тренутку кад је војни врх Ирана био у командном центру, одакле је руководио војном вежбом.
– Били смо сведоци импресивних и изузетно прецизних напада израелских снага. Мосад је обавио невероватан посао. Чак 53 одсто циљева у Ирану погођено је са територије те земље, што значи да су извршили задатак за који, можете их волети или не волети, али капа доле, такве службе више нема у свету – дивио се Вучић, покушавајући да одговорност за атентате на војне командире и цивиле пребаци на Мосад, како би прикрио улогу Ел-Халка.
С обзиром да су ту терористичку групу, намењену за свргавање иранског режима, водили његови клијенти и ментори, нема сумње да је Вучић упућен у активности Ал Халка. То доказује и одлука иранских власти да, одмах по првом нападу Израела, на списак непријатељских држава стави Србију. Иако Вучић тврди да је Иран то урадио због НАТО базе Бондстил, то није тачно. Уосталом, Војска Србије је баш са јединицама из те базе, пре неколико дана, спровела још једну војну вежбу „Платинасти вук“. На тој вежби се видело у каквом стању је Војска Србија. Упоредо са „Платинастим вуком“, у касарни у Бујановцу спроведена је провера физичких способности припадника Војске Србије. Током вежбе, позлило је десетару Браниславу Јовановићу из Сурдулице. Пошто су сви лекари и санитети били укључени у вежбу са НАТО војницима, десетару није указана прва помоћ, па је преминуо у бујановачком Дому здравља. Осим недостатка медицинског особља, стање у Војсци Србије илуструје и то што професионални војник са своје 43 године мора да трчи за тенком и изводи физичке вежбе, које су намењене двадесетогодишњим регрутима.
Уместо Министарства одбране, вест о тој трагедији објављена је на друштвеним мрежама. Начелник Генералштаба Милан Мојсиловић је отишао у базу „Југ“, да прати вежбу „Платинасти вук“, али не и на сахрану војника по уговору. Такође, нико из Генералштаба није посетио 35 војника, који су се заражени маларијом вратили из мировне мисије у Африци. Сви су смештени на ВМА, као и официр Горан Милановић из Босута, села поред Сремске Митровице, коме је угрожен живот. Чланови породица тих војника тврде да је мисија трајала дуже него што је било предвиђено, иако им је истекла медицинска заштита од маларије. Војни врх их је изложио непотребном ризику, а сада, кад им је здравље нарушено, одговорност покушава да избегне скривањем информација о стању оболелих војника.
Без обзира на катастрофално стање, Вучић тврди да је Војска Србије међу пет најјачих у Европи, што ће доказати на паради, коју је најавио за септембар. Да траги-комедија буде потпуна, потрудио се Доналд Трамп, председник Сједињених Америчких Држава, који се похвалио како је недавно спречио Србију да уђе у рат.
На новинарско питање зашто није успео да оконча рат у Украјини за пет месеци и пет дана, колико је прошло откад се вратио у Белу кућу, Трамп је одговорио: „Нисам окончао тај рат јер је теже него што људи могу да замисле. Владимир Путин је тежак, а имао сам и неких проблема са Зеленским. С њима иде теже него са другим ратовима. Погледајте, управо смо завршили рат Израела и Ирана, који је трајао 12 дана, а тињао је 30 година. Завршили смо рат Руанде и Конга. Можда најважније од свега, завршили смо рат Индије и Пакистана. И Србија је хтела да уђе у рат…“
Трамп није објаснио у какав рат је хтела да уђе Србија, против кога и зашто. Логично је претпоставити да је алудирао на Вучићеву смртоносну авантуру, коју је у Бањској спровео Милан Радоичић. Иако је Трамп познат по исхитреним и неопрезним изјавама, које су често у сукобу са чињеницама, сигурно није тек тако, без икаквих основа, поменуо намеру Србије да уђе у рат. Да у том диму има ватре указује и Вучићево ћутање на ту тему. Вучић се тајно спрда са Трампом, па тврди да је побркао Србију и Сирију, али јавно не сме ни реч да изусти.
Такође, не оглашава се ни о незваничним информацијама да му је забрањен улазак у Сједињене Америчке Државе. Свакодневно, чим стане пред камере, Вучић набраја све што му се ставља на терет, банализује озбиљну критику и све своди на свој приземни ниво. Међутим, о забрани уласка у САД не сме да се огласи. Да то нису пусте гласине, може да се претпостави и по томе што није отишао на венчање свог спонзора и интимуса Александра Сороша.
Наследник Сорошеве империје венчао се, средином јуна, са Хумом Абедин, десет година старијом сарадницом Хилари Клинтон. Церемонија на Сорошевом имању у Хемптону одржана је по обичајима муслиманске и јеврејске вере, никах и катубах.
Међу бројним званицама истицали су се Бил и Хилари Клинтон, Камала Херис, Џенифер Лоренс, Ана Винтур и албански премијер Еди Рама. Амерички медији су објавили богате извештаје с тог догађаја, а неки од њих, попут Дејли Дата су констатовали да та свадба „илуструје интензиван политички отров“, који шире представници „дубоке државе“. Чак је и Јеврејски глас навео да је венчање искоришћено за „консолидацију политичке моћи породице Сорош и мреже коју предводи Клинтон“.
Вучића је чекало место у таквом друштву. Он је, новцем грађана Србије, већ плаћао улаз у то коло, па би то урадио и сада, да је смео. Но, после бизаног покушаја да се прошверца код Трампа, сад није смео да ризикује. Са Флориде је побегао, а у Хемптону би можда био задржан, и то на дужи рок.
Под притиском, одбачен и уцењен, Вучић срља из грешке у грешку. Медицина је објаснила неуролошке аспекте таквог деловање страха на мозак. Амигдала, чак и кад је форматирана као део радикалског лимбичког система, препознаје претње и покреће процес који доводи до убрзаног дисања и рада срца, ширења зеница, повећања нивоа хормона стреса, адреналина и кортизола, па и блокаде прегронталног кортекса, што спречава рационално размишљање.
Дугорочно излагање страху доприноси развоју срчаних обољења, слабљењу имунитета, дигестивним сметњама и проблемима са спавањем. Вучић се сам хвали неким од тих симптома. Неке покушава да сакрије, али не може. Не може да контролише тикове на левом оку, који су израженији него оно трзање Маје Гојковић.
Ипак, Вучић страх користи и као репроматеријал у пропагандним активностима. Социолози Френк Фуреди и Кори Робин дефинисали су феномен „политике страха„, који се користи за ширење осећаја угрожености са циљем да се мобилишу масе и оправдају репресивне мере. Управо с тим намерама Вучић наређује хапшења, истраге и суђења политичким противницима и свим критичарима његове тираније. Заслепљен страхом, не види да га се више нико не плаши. Србија је пуна наде у ослобођење од напредњачког картела, а њему су пуне само пелене.
