Прочитај ми чланакУочи сутрашњих локалних избора у десет општина и градова широм Србије, председник Александар Вучић поново је активирао проверену формулу – страх од спољног непријатеља.
У емисијама и јавним наступима последњих дана, Вучић упорно говори о „војном савезу“ Хрватске, Албаније и Приштине који наводно припрема напад на Србију.
„Ми се припремамо за њихов напад“, поручио је грађанима, додајући да ће они „чекати погодан тренутак када избије већи сукоб између Европљана и Руса или још већи на Блиском истоку“.
Према његовим речима, тај „савез“ није намењен одбрани, већ агресији против Србије, а Београд је „довољно јак да сачува територијални интегритет и суверенитет“.
Међутим, оно што Вучић „заборавља“ да помене јесте да Србија и Хрватска имају важећи, ратификовани војни споразум из 2010. године, који је далеко обимнији од било каквог меморандума потписаног у Тирани. Тај споразум, потписан између тадашњег министра одбране Србије Драгана Шутановца (који је данас Вучићев амбасадор у Вашингтону) и хрватског министра Бранка Вукелића, ратификован је у Сабору Републике Хрватске и још увек је на снази.
Он предвиђа сарадњу у области безбедносне политике, одбрамбеног планирања, војне науке, војне медицине, војне полиције, мировних операција, заштите од атомско-биолошко-хемијских претњи, као и војно-техничке сарадње. Није временски ограничен и може се раскинути само дипломатском нотификацијом.
Сарадња по том споразуму није била само на папиру. Од 2010. до 2018. године одржани су бројни састанци, посете министара и генерала, заједничке војне вежбе попут „Заједнички одговор 14“ 2014. године, а Хрватска је помогла Србији током поплава 2014, док је Србија пружила помоћ Хрватској након земљотреса 2020. године. Последње активности забележене су у области војног образовања 2018, али споразум никада није отказан.
Хрватски премијер Андреј Пленковић јасно је рекао 14. марта: „ Суштински, споразум између Хрватске и Србије је обимнији од оног са Косовом и Албанијом. Ово је потпуно измишљена теза за подршку наративу о спољној претњи Србији у унутрашњој политичкој арени“.
Хрватски председник Зоран Милановић отишао је и корак даље. Средином марта је подсетио: „Хрватска има споразум о војној сарадњи са Србијом из 2010. године, прави споразум који је ратификован у Сабору, а не овај папир који је потписао (министар одбране Иван) Анушић да би привукао пажњу. Он је на снази. Србија и Хрватска имају споразум из 2010. који је потписао тадашњи српски министар одбране кога је Вучић послао за амбасадора у Вашингтон пре шест месеци – Драган Шутановац… Зашто Србија не откаже тај споразум о војној сарадњи који иде дубље од овог меморандума који чак не укључује ни хрватску војску?“
Милановић је меморандум назвао „гестом блискости“, а не војним савезом, и отворено се наругао Вучићевим тврдњама: „Он нам прича о плану Хрватске, Косова и Албаније да нападну Србију. Како да нападну? Чиме? Ми немамо војску за то. Можете ми веровати на реч, јер ја одлучујем о томе. Није добро чути, осим што је смешно“.
Али у Београду, пред локалне изборе 29. марта у Бору, Аранђеловцу, Бајиној Башти, Кули, Лучанима, Кладову, Књажевцу, Мајданпеку, Смедеревској Паланци и Севојну, Вучићева реторика добија сасвим другачију тежину. У време када се земља тресе од вишемесечних антивладиних протеста због корупције, економских проблема и политичке кризе, председник поново окреће причу ка „спољној претњи“. То није први пут.
Већ годинама Вучић користи сличан наратив – Косово, Хрватска, Албанија, НАТО, ЕУ – да би мобилисао бираче око „националног питања“ и скренуо пажњу са домаћих неуспеха. Овога пута, међутим, хипокризија је очигледнија него икада: док плаши грађане ратом са Хрватском, Србија и даље има на снази споразум који омогућава заједничке војне вежбе, размену информација и сарадњу у мировним мисијама управо са том истом Хрватском.
Политички аналитичари и опозиција виде у овоме класичну предизборну пропаганду. Уместо да говори о локалним проблемима – инфраструктури, запошљавању, корупцији на локалу – Вучић гради атмосферу „ратне опасности“ да би бирачи гласали „за стабилност“ и „одбрану отаџбине“.
Истовремено, његова влада не предузима ниједан корак да раскине споразум са Хрватском, нити да га стави на дневни ред Скупштине. То би, наравно, било политички штетно јер би показало да „непријатељ“ са којим се „бори“ заправо има дубље војне везе са Србијом него што се јавно признаје.
Све то Вучић зна, али бирачима у Србији не говори. Уместо тога, шаље поруку страха: „Они се спремају, ми се спремајмо“. А док се грађани плаше „напада“, локални избори пролазе у сенци велике политике, а стварни проблеми општина и градова остају у другом плану.
