Сви припадници напредњачког картела покушавају да се дистанцирају од Вучића и побегну из Србије, са места злочина. Ана Брнабић се нада да ће добити функцију у Уједињеним нацијама. Синиша Мали тврди да има понуду за место у врху инвестиционог фонда из Уједињених Арапских Емирата. Горану Весићу је пропао план да побегне од одговорности за убиство 16 људи под надстрешницом. Новосадски Апелациони суд је укинуо решење Вишег суда којим је обустављен кривични поступак против њега и још неколико саучесника. У Дубаи је побегао Иван Вујачић, звани Монтоја, који се замерио Радоју Звицеру. Некоме се замерио и шабачки шериф Милан Остојић Сандокан, који је недавно изрешетан. Вансудске расправе међу припадницима картела анализира заменик главног уредника Магазина Таблоид, Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, који је давно, још у лето 2010, раскинуо сарадњу и пријатељство са Вучићем.
Пише: Предраг Поповић
Сви припадници напредњачког картела знају да је дошао крај њихове крваве идиле. То су схватили сви у пирамиди зла, само не њихов фараон Александар Вучић.
Ограничен скромним когнитивним капацитетима и набујалим карактером хуље, Вучић се окружио себи сличним политикантима и ситним криминалцима. Злоупотребом утицаја, омогућио им је заштиту државних институција од одговорности за пљачку јавних ресурса и туђе приватне имовине, па и за најтежа кривична дела, укључујући и убиства.
Од бедних шпекуланата, примитивних превараната и сецикеса створио је касту милијардера. Док су заједничким снагама отимали све што су могли, док им је било лепо, сви су хвалили свог вођу, заклињали су му се у љубав и верност до последњег динара. Међутим, чим су осетили да је њиховом свевлашћу откуцао судњи час, почели су да откуцавају једни друге и да траже излазне варијанте. Са туђим новцем у џеповима и са туђом крвљу на својим рукама, сви се припремају за бекство из Србије, са места злочина.
Планове за бежанију, свак на своју страну, већ су конкретизовали Ана Брнабић и Синиша Мали. Иако су били, а и још су, симболи пљачкашког и девијантног Вучићевог режима, њих двоје спакованих кофера чекају прави тренутак за „арриведерци молти бацци“.
Ана Брнабић је још пре четири године, после избора 2022, намеравала да се повуче из политике и напусти Србију. Док је била на премијерској функцији, Брнабићка је успоставила блиске приватне односе са Ричардом Гренелом, који је добијао значајне улоге у америчкој администрацији у време првог мандата Доналда Трампа. Гренел је увео Брнабићку у елитни педерски круг. Гзавије Бетел, тадашњи премијер Луксембурга, и његов муж Готије Дестенеј су обећали Брнабићки високу и добро плаћену функцију у бирократском систему Европске уније.
Временом, та идеја је прерасла у њену актуелну амбицију да се удоми у Савет Уједињених нација за људска права. Брнабић је успоставила добру комуникацију са Сидартом Реза Суриодипуро, сталним представником Индонезије, који је ове године добио мандат председника тог Савета. Осим тога, Брнабићка је, уз помоћ европског геј лобија, обезбедила подршку Волкера Турка, високог комесара УН-а за људска права, који је пристао да јој нађе згодно место у Канцеларији ОХЦХР-а, где би била задужена за промоцију и заштиту људских права, укључујући и ЛГБТ популације.
Синиша Мали је недавно најавио „одлазак у пензију“. Гостујући у једном режимском подкасту, на питање да ли се спрема да наследи Александра Шапића на месту градоначелника Београда, Мали је ту могућност назвао „спекулацијом за коју није ни чуо„.
– Ја сам тимски играч, не зависи само од мене. Ако мене питате, ја бих најрадије у пензију. Доста сам дао својој држави после 14 година интензивног рада, изазова, проблема, решавања и свега осталог. Али доста тога не зависи само од мене – рекао је Мали.
У праву је, у ових 14 година дао је Србији доста проблема. Следећих 14 генерација мораће да отплаћује кредите, које су он, Вучић и остали припадници картела узели и поделили као ратни плен, а народ гурнули у дужничко ропство.
На уговорима свих спорних кредита, намењених за непотребне и прескупе пројекте, налази се потпис Синише Малог. Он је аутор и оперативни извршилац свих коруптивних комбинација, којима је опљачкана држава. Од „Београда на води“, пруге Београд-Суботица, свих аутопутева, мостова и болница, закључно са ЕXПО, сви трагови корупције вуку према Малом. А добар део онога што је он извукао већ је инвестирано широм света, од офшор компанија на Девичанским острвима и фирми у Швајцарској, па до Уједињених Арапских Емирата.
Мали није демантовао тврдње опозиционих посланика, који су га у Народној скупштини оптуживали да у Дубаију, новцем од провизија у коруптивним инфраструктурним пројектима, гради стамбено-пословни комплекс. Познато је да је Мали своје троје деце већ пребацио из Лондона на школовање у Дубаји.
Мали је од Вучића тражио дозволу за одлазак са брода који тоне. Наравно, није ни поменуо пензију. Као повод је навео „понуду коју не може да одбије“, коју је добио из Емирата. Тобоже, Арапи желе да формирају инвестициони фонд, преко кога ће пласирати новац у пројекте у Европи. Мали каже да желе тај посао да повере њему, и то за огромну плату и проценат у власничкој структури. Вучић, наравно, није поверовао у ту причу.
Уместо у ОХЦХР и у УАЕ, Брнабићка и Мали су принуђени да иду у напредњачке шаторе, да се понижавају на кадровској депонији. То и раде. Бесрамо се одричући хрватског порекла, Ана Брнабић на сав глас пева „Српкиња је мајка мене родила„, а Синиша Мали, са шајкачом на глави и у мајици са Карађорђевим ликом, маше рукама у ритму ремикса хита „Ко то синоћ кроз Тополу прође; није Ђорђе, није могао да дође; па је Ацу послао народу“…
Ни Горан Весић не може да побегне. Већ седам месеци Весић живи у уверењу да је решио све своје проблеме. Виши суд у Новом Саду је 24. децембра 2025. године обуставио кривично гоњење Весића, као и Аните Димоски, Јелене Томашевић и још неколико осумњичених за пад надстрешнице Железничке станице, када је убијено 16 људи.
Опуштен и самоуверен, Весић није журио са бекством из Србије. Дистанцирао се од политике и медија, а пријатеље је уверавао да ће сачекати неко време пре него што се врати на јавну сцену. Међутим, вратио се много раније него што је желео. Вратила га је одлука кривичног већа Апелационог суда у Новом Саду, које је, пре три недеље, преиначило решење Вишег суда, којим је Весић ослобођен од одговорности. Тајним гласањем, трочлано веће Апелационог суда је такву одлуку донело прегласавањем, 2:1. У већу су се налазиле судије Снежана Лековић, Никола Радановић и Боривој Пап.
Кад је сазнао шта се догодило, Весићу је позлило. Пао је у кревет, као и сваки пут кад би се суочио са законом. У таквом стању, опет је запретио Вучићу да ће на суду сведочити да је све одлуке о пројекту реконструкције пруге, па и Железничке станице, доносио „суперминистар“ Синиша Мали.
Весић зна да би то изазвало ланчану реакцију, у којој би Мали одговорност пребацио на виши ниво, на Вучића. Уосталом, то је већ урадила Јелена Танасковић, бивша директорка Инфраструктуре Железнице. Шокирани одлуком двоје судија да поступају у складу са законом, а не према интересима напредњачког картела, Вучић и Весић су извршили две диверзије у Апелационом суду, обе бесмислене и незаконите.
Вучић је инсистирао да суд не објави своју одлуку „док се не нађе боље решење проблема“. На тај начин је хтео да купи време, да би променио судско веће и предмет дао судијама које би поступале како он хоће. Да би се створиле околности које би то омогућиле, Весићеви адвокати су поднели захтев за изузеће судија Лековић и Радановић. Само у Србији је могуће да се поднесе захтев за изузеће судија након што су оне донеле одлуку! Ипак, и таква лудост је дала одређени резултат. Пошто Апелациони суд три недеље није објавио одлуку, на шта је био обавезан у року од три дана, направљен је „простор за неспоразум“, односно за различита тумачења. Успут, поднет је захтев и за изузеће председника новосадског Апелационог суда Дарка Тадића, како би се створили услови да се за коначну одлуку делегира неки други суд.
Дављеник се и за сламку хвата, па се тако и Весић нада да ће му овакви правни трикови помоћи да избегне одговорност за саучесништву у масовном убиству под надстрешницом.
Иако није паметнији, Иван Вујачић, звани Монтоја, био је бржи од већине припадника напредњачког картела. Као и сви они, Монтоја је у крупне послове ушао учлањењем у СНС. Са статусом повереника за београдску општину Палилула, направио је коруптивни систем за легализацију бесправно подигнутих зграда. За награду, његова фирма за кетеринг добила је продајне штандове у београдској Арени. На свакој утакмици кошаркашке Евролиге, концертима и другим догађајима, Монтоја је зарађивао по педесетак хиљада евра. Једно време се представљао као власник ресторана „Графичар“, у коме су Александар и Данило Вучић прослављали своје рођендане. Ослоњен на странку и стечени новац, помислио је да му нико ништа не може, да је недодирљив.
Да није тако, уверио се крајем прошле године. На друштвеним мрежама су објављене информације о инциденту који је Монтоја изазвао у једном хотелу на Копаонику. Према тим наводима, мајстор за производњу сендвича за напредњчке митингаше тада је напао једног младог Црногорца. После краће препирке, Црногорац је нокаутирао нападача, али није могао да се одбрани од неколико његових телохранитеља. Монтоја га је гепековао и одвезао у шуму. Кад је тражио откупнину од 300.000 евра, младић је рекао да нема проблема, може да то плати, али мора да разговара с неким ко ће донети новац. Монтоја му је дао телефон. Црногорац је позвао оца своје девојке Иве и објаснио му о чему се ради. Усред њиховог разговора, Монтоја је узео телефон и почео да виче и прети. Да разговара са Радојем Звицером схватио је тек кад је чуо да му шеф кавачког клана тражи три милиона евра за откуп његове главе. Монтоја се узалуд извињавао, молећи Звицера да му опрости што је покушао да рекетира његовог будућег зета.
Сутрадан, Монтоја је, опет узалуд,тражио заштиту Александра Вучића. Ретко искрен, Вучић му је признао да од Звицера не може да заштити ни себе, а камоли њега. И Веселин Милић, тадашњи шеф београдске полиције, одбио је да му помогне, не желећи да се додатно замера Звицеру. Монтоја није губио време, одмах је угасио све своје послове, спаковао ствари и жену Дијану Радоњић, звану Дилајн, па побегао у Дубаи.
Показало се да је Монтоја паметнији од Сандокана. Шабачки криминалац Милан Остојић, звани Сандокан, недавно је изрешетан са неколико метака у леђа. Полиција још није открила ко је пуцач, а и неће. Зна се да је Сандокан већ неколико месеци у сукобу са Луком Бојовићем, али то не значи да је незванични шеф шкаљарске филијале наручио овај напад. Захваљујући карактеру и недостатку интелигенције, Сандокан је стекао бројне непријатеље, па не може да процени ко је пуцао, али зна да су се сви обрадовали.
У врху напредњачког картела по скраћеном поступку се воде многи случајеви вансудског поравнања међу припадницима разних сукобљених група. Обрачунавају се и чланови политичког крила те мафије.
Ни врховни вођа, Александар Вучић, не може да их обузда, нема довољно буради. Остатке своје моћи Вучић употребљава само за то да их, под претњама, принуди да одложе планове за бекство. Но, свакодневно из картела нестају утицајни појединци попут Баје Нешовића, Сандокана, Монтоје, Николе Мирића…. Неко побегне без поздрава, а некога оборе меци. Ако се настави оваквим темпом, у напредњачком картелу ће остати само Вучић. А после избора и смене власти, Вучић неће имати с ким да буде у ћелији.
(Магазин Таблоид)
