Ако сте мислили да се распадање српских институција зауставило на полицији и судовима – преварили сте се. Све ово што гледамо није никаква случајност, нити „Куртијев терор изненађења“. Ово је хладнокрвно реализован, договорен план корак по корак, где Београд медијски глуми жртву, а у пракси потписује капитулацију.

Иза кулиса се увелико одвија завршни чин препуштања преосталих стубова опстанка Приштини:

1️⃣ Просвета и здравство под Куртијев закон
Професори, лекари, медицинске сестре и студенти који немају шиптарска документа сада се кроз тзв. „Закон о странцима“ третирају као илегалци. Да би лечили и школовали децу, морају да моле шиптаре за лиценце и боравишне дозволе. Београд је већ прихватио да преда спискове радника за постепено утапање у шиптарски систем. Патриотске заклињања на Пинку и Хепију служе само да замажу очи јавности у централној Србији док се кофер пакује.

2️⃣ Тиха ликвидација амбуланти и школа
Сценарио је увек исти: шиптарски тзв. инспектори уз пратњу дугих цеви упадају у амбуланте по енклавама, заплене лекове, прогласе објекат нелегалним и ставе катанац. Из Београда стигне једно испразно саопштење Канцеларије за КиМ, и ту се прича завршава. Народ остаје без права на лечење, а лекари се терају у Приштину по шиптарске плате. Исти систем „дуплих користи“ који је важио за судије, сада се перфидно нуди и здравственим радницима да не би пружали отпор.

3️⃣ Задњи чин: Удар на СПЦ и косовизација светиња
Када се угасе школе и болнице, Српска православна црква остаје потпуно сама као једини преостали чувар идентитета. План за њу је већ спреман – бирократско дављење. Српска културна и верска баштина се кроз законе преименује у „косовско наслеђе“, манастирима се блокира имовина, а циљ је јасан: одвојити СПЦ од народа и претворити је у туристичке споменике под контролом Приштине.

Ово је тотални крах једне катастрофалне, кукавичке политике. Прво су угасили српске општине, укинули динар, предали таблице, повукли полицију и оставили народ на милост и немилост. Сада преко ноћи гасе школство и здравство.

Све је договорено, све је плаћено, а рачун на крају плаћа обичан српски народ који је остављен без болница, без школа и без будућности.