Студенти из Србије приведени су у Добоју. То је срж овог случаја, а не бирократска фуснота о непријављеном скупу. Полиција Републике Српске изашла је на улицу, легитимисала активисте Студентске листе и одвела их са јавног места на којем су разговарали са народом. Снимак те интервенције већ кружи мрежама: униформисани службеник зауставља младиће, држи их на тротоару, одваја их од грађана. Додикова полиција о томе неће издати саопштење. Неће рећи ко је приведен, по ком налогу и зашто.
Караван иницијативе „Студент у сваком селу“ није дошао у Републику Српску да руши институције тог ентитета. Дошао је да разговара са Србима који имају право да гласају на изборима у Србији 25. октобра. Иста власт која у Београду студенте назива страним плаћеницима, преко Дрине их дочекује полицијом. Милорад Додик ту није случајни домаћин. Он је саучесник Александра Вучића у диктатури и терору над српским народом. Један гуши слободу у Србији, други је обезбеђује западно од Дрине. Кад студенти крену међу народ, оба апарата раде исто: застрашити, омести, понизити, па се правити да је реч о „поштовању закона“.
Зато привођење у Добоју треба звати правим именом. Није то заштита јавног реда. То је порука да Вучићев противник нема право ни на улицу у Бањалуци, ни на штанд у Добоју, ни на разговор у Требињу. Додик годинама себе продаје као заштитника Срба. Чим су се појавили студенти који руше Вучићев монопол над „патриотизмом“, та заштита се претворила у полицијски кордон. Ко смета режиму у Београду, смета и режиму у Бањалуци. То је цела формула. Која је разлика између Додика и Аљбина Куртија? Нема је. Обојица хапсе Србе. Баш као и Вучић.
Истог дана, иста логика видела се и другде. У Брчком су активисти на Тргу младих поставили штанд, делили летке и представљали програм. Полиција дистрикта није растерала народ, али јесте идентификовала двојицу организатора и против њих покренула скраћени прекршајни поступак јер скуп није унапред пријављен по Закону о мирном окупљању. Дакле: скуп је био миран, народ је стајао, леци су дељени, а казна је ипак стигла. Формално због члана 11, суштински зато што су студенти из Србије ушли у простор који режими сматрају својим ловиштем. Студенти су то назвали непријатношћу која их неће зауставити. Режим рачуна управо на супротно: да их заустави стидом, казном и страхом.
У Требињу је ударац био још директнији. Комунална полиција забранила је постављање штанда. Није било масе, није било нереда, није било насиља. Било је само места на којем је требало да стоји студентски пулт и да се чује реч коју Додик и Вучић не желе да народ чује. Простор им је потом понудила опозициона Листа за правду и ред. И то говори довољно. Где власт затвори улицу, слободу мора да позајми неко други.
Ова три догађаја нису одвојена. Добој је привођење. Брчко је казна. Требиње је забрана. Заједно чине исти образац: студентски покрет се не сме раширити међу Србима ван матице, јер би то разбило причу да Вучић једини брани национални интерес, а Додик једини чува Републику Српску. Зато полиција Републике Српске о привођењу у Добоју ћути. Кад се народ приводи без објашњења, одговорност не остаје на позорнику. Она иде на врх. Иде на Милорада Додика.Додик је изабрао страну. Уместо да заштити српске студенте који су дошли међу свој народ, ставио је апарат на располагање истој врсти власти која у Србији већ годинама живи од страха, таблоида и полицијског притиска. То није савез два (антисрпска) лидера. То је савез два механизма контроле. Један народ, две полиције, иста порука: немојте се организовати.
Студенти поручују да ће караван наставити кроз Вишеград, Бањалуку, Братунац и Зворник. Ако их Додикова полиција и даље буде приводила без саопштења, одговор више неће моћи да се сакрије иза процедуре. Процедура је већ искоришћена као маска. Иза ње стоји договор ћутања између Београда и Бањалуке. Народ који студенти зову на разговор треба да види ту маску. И да зна ко је скинуо.
(Србин инфо)
