То је, по свему судећи, један од кључних разлога због којих је Доналд Трамп одлучио да, бар засад, прикочи планиране ударе на Иран.
Званично објашњење које је понуђено јавности звучало је готово бирократски хладно: Трамп је, наводно, одустао од напада јер режим ајатолаха није јавно погубио ниједног од опозиционара које су безбедносне службе привеле.
Раније је Техеран знао да такве поруке шаље без много задршке, нарочито према својим заклетим противницима и људима означеним као терористи. Ипак, имајући у виду догађаје из претходних дана, као и врло отворене припреме САД да по други пут у последњих шест месеци изведу ваздушне и ракетне ударе на Иран, оваква изјава је деловала неочекивано, готово изненађујуће.
Јер припреме су биле све само не симболичне. У тренутку када је саопштено да се план ставља на чекање, америчке оружане снаге су већ приводиле крају низ изузетно скупих и логистички захтевних активности, типичних за припрему још једног великог сукоба на Блиском истоку.
Израел је убрзано прилагођавао цивилне болнице за масовни пријем рањених и око најважнијих градова распоређивао додатне системе противваздушне одбране. Велика Британија је, без много буке, повукла део војног особља са својих база у Катару. Све је изгледало као ланац потеза који се не зауставља тек тако.
Па ипак, све је стало. Зашто је Трамп повукао ручну кочницу и колико дуго то затишје може да потраје, остаје отворено питање.
Злокобан тон у целу причу уноси процена познатог америчког новинара и политичког коментатора Такера Карлсона. „Чекамо нешто што личи на неминовне ударе по Ирану. Немам појма да ли ће се то заиста догодити, али све указује да се нешто приближава“, рекао је Карлсон. Одговор, наравно, у потпуности зна само Вашингтон, али одређене претпоставке намећу се саме од себе.
Прво и најважније: ни САД, ни њихови савезници тренутно, изгледа, немају довољно снаге за брзу, муњевиту операцију против Ирана. Уочи овог потенцијалног новог сукоба на Блиском истоку, америчко присуство у региону сводило се на око 40.000 војника, распоређених и на бродовима и у копненим базама.
То је значајно мање него што је било на располагању прошлог лета, уочи почетка израелске операције „Устали лав“. Уз то, у зони Персијског залива почетком 2026. није било ниједног америчког носача авиона, а вероватноћа да би САД ушле у озбиљну акцију без таквих пловила готово да не постоји.
Проблем је и где те носаче уопште пронаћи. „Џералд Р. Форд“ се, примера ради, тренутно налази код обала Венецуеле и већ је седми месец на задатку. Теоретски, могуће је повући нуклеарни носач „Абрахам Линколн“ из Јужнокинеског мора, али тешко је веровати да би амерички стратези такву опцију сматрали довољним решењем.
Током прошлог лета, у операцијама усмереним против Ирана, САД су користиле чак три носача авиона, са стотинама борбених и помоћних летелица на палубама. У овом случају, говорило би се о само једном.
У том светлу, Вашингтон данас покушава да балансира на две клизаве ледене плоче које се полако размичу. Једна носи име „Иран“, друга „Венецуела“. Спојити их у нешто стабилно, довољно чврсто да се избегне пад у ледену воду, постаје све тежи задатак.
Какву ће одлуку на крају донети, вероватно ће се сазнати прилично брзо. А можда је управо та неизвесност, та пауза пуна недоречености, најречитији знак колико су глобалне калкулације данас крхке и колико мало простора остаје за грешке које би имале последице далеко изван једног региона.
