Америчка обалска стража зауставила је брод у неутралним водама. „Маринер“, који је недавно променио заставу – са панамске на руску – задржан је, како су саопштили амерички званичници, због „кршења режима америчких санкција, на основу налога федералног суда САД“.
Све звучи уредно, административно, готово досадно. Само што море не функционише по истим правилима као копно.
И још једна ствар ту не штима: Брод је био празан. Без терета. Долазио је из Венецуеле, али није успео да пробије блокаду и укрца нафту. Дакле, нема робе, нема испоруке, нема конкретне повреде санкција у физичком смислу. Остају само „намере“. А намере су у међународном праву клизав терен.
Реакција Москве засад је остала у оквирима министарстава. Министарство саобраћаја осудило је поступке САД као кршење конвенција Уједињених нација које забрањују задржавање бродова у отвореном мору ако су регистровани у међународно признатим јурисдикцијама.
Министарство спољних послова позвало је да се члановима посаде обезбеди коректан третман и да им се не отежава брз повратак кући. Све коректно, све по протоколу. И управо зато – недовољно.
Јер овде није ствар ни у једном танкеру, ни у једној рути, па чак ни у самој Венецуели. Трговинска размена са том земљом последњих година сведена је на симболичан ниво, око 200 милиона долара годишње.
Уз то, процена је да ће САД своју блокаду ускоро и саме растеретити, једноставно тако што ће практично сву нафту Боливаријанске републике куповати директно. У таквом сценарију, танкерима других држава више неће бити ни разлога да улазе у венецуеланске луке.
Проблем је, дакле, шири. Ако неко у Балтичком региону – у том ширем смислу који подразумева три бивше совјетске републике, али и Финску, Шведску и Данску – закључи да се руски цивилни бродови могу заустављати и преузимати, а да се све завршава на неколико дипломатских саопштења, тада се отвара потпуно ново поглавље. Не баш пријатно.
У том контексту, није тешко замислити да ће руски трговачки бродови у Балтичком мору убудуће имати војну пратњу. Уосталом, према непотврђеним наводима америчких медија, и према „Маринеру“ је наводно била упућена руска подморница, са идејом да танкер стави под заштиту. Није стигла на време. А искуство са мора каже да је увек лакше спречити заплену него касније доказивати да до ње није смело да дође.
Можда зато и звучи логично она цинична опаска да би на правним факултетима, на смеру међународног права, требало увести појачану војну обуку. Или још радикалније – да се та знања преносе људима са реалним теренским искуством. Јер папир и пракса, нарочито на отвореном мору, ретко иду истим курсом.
На крају, важно је поновити оно што се често губи у буци: „Маринер“ је био празан, без икаквог терета. Све се, дакле, врти око сигнала који се шаље. А тај сигнал многи читају као покушај додатног затезања односа са Русијом.
Неки иду и корак даље, па у овоме виде могућу одмазду за претходне догађаје, укључујући и уништавање америчке фабрике у Кијеву, за шта се оптужује руска страна. Да ли је то тачно или не, остаје отворено. Али море памти преседане. И ретко их заборавља.
