Прочитај ми чланак

Вучић опет масно слагао о НИС-у: Зашто Србија не користи право прече куповине?

0

Недавне изјаве председника Александра Вучића о томе да Србија нема право прече куповине НИС-а ако Газпром Нефт одлучи да прода свој удео, поново су покренуле дебату о транспарентности власти и националним интересима.

Али, како показује уговор о продаји акција НИС-а из 2008. године, Вучићеве тврдње не држе воду – Србија има јасно дефинисано право прече куповине, а питање је зашто га не користи.

Подсетимо се контекста: 2008. године, Србија је продала 51% акција НИС-а руској компанији Газпром Нефт за 400 милиона евра, уз додатних 547 милиона евра улагања. Данас, Газпром Нефт контролише 56,15% НИС-а, док Србија држи 29,87%, а остатак припада мањинским акционарима.

Уговор, потписан између Владе Србије и Руске Федерације, експлицитно наводи да ако Руска Федерација жели да прода свој удео, мора обавестити Србију, која има право да купи акције по истој цени и условима које би понудио неки трећи купац. Ово право прече куповине (right of first refusal) је стандардна клаузула у таквим уговорима, намењена заштити стратешких интереса државе.

Међутим, Вучић је у недавном интервјуу тврдио да Србија „нема право прече куповине“ и да би евентуална продаја НИС-а била искључиво одлука Руса, без могућности да Београд интервенише. Ова изјава долази у тренутку када се шушка о могућој продаји НИС-а због санкција против Русије услед рата у Украјини, што би могло приморати Газпром Нефт да се повуче из европских тржишта.

Експерти попут економисте Милана Ћулибрка и правника из опозиције истичу да је Вучићева тврдња нетачна: уговор је са Руском Федерацијом, која контролише Газпром (са 50% +1 акцијом), па се право прече куповине протеже и на њихове подружнице. Зашто онда Србија не инсистира на овом праву?

Могући разлози су вишеструки – од страха од погоршања односа са Москвом, преко финансијских ограничења (куповина би коштала милијарде), до геополитичких притисака са Запада.

Ова ситуација није само економско питање; она одражава ширу слику српске политике, где се национални интереси често жртвују због личних или партијских циљева.