Pročitaj mi članakProcedura pristupanja NATO-u obavezuje državu kandidata na korenitu reformu sistema odbrane i reorganizaciju vojske prema standardima tog saveza. Ona se sprovodi kroz pogubne promene u tri komponente vojne moći – fizičkoj, konceptualnoj i moralnoj
Prvi deo teksta možete pročitati OVDE.
Model kombinacije ročnog i profesionalnog sastava je izrazito suverenistički i odbrambeni, sa snažnom tradicionalističkom i patriotskom konotacijom i kao takav u suprotnosti je sa ideologijom NATO-a. Jedna od karakteristika modela profesionalnog sastava jeste da je rezultat smanjenog stepena državnog suvereniteta i to upravo zbog preuzimanja brojnih obaveza u okviru kolektiviteta i bezuslovnog prihvatanja novih vrednosti koje se u vojnoj sferi zovu standardi.
Fizička komponenta
U fizičkoj komponenti pri reformi se smanjuje brojnost ljudstva mirnodopskog i ratnog dela vojske, dok se zastarelo, nekompatibilno i na osnovu utvrđenih kvota prekobrojno naoružanje i vojna oprema povlače iz upotrebe. Nekompatibilnost podrazumeva uklanjanje čak i savremenog naoružanja i vojne opreme koji nisu u skladu sa zapadnim standardima (kalibar, obuka, održavanje, snabdevanje i sl.).
Konkretno, naoružanje domaćeg i sovjetskog porekla najčešće se upućuje i upotrebljava na aktuelnim ratištima, a na njegovo mesto doprema se novo tako što ga zapadni vojnoindustrijski kompleks prodaje zemljama koje su prihvatile nove vrednosti. Često se umesto reči prodaja koristi donacija, ali se to na kraju sve plati, kao što će i Ukrajina sve platiti.
Široj javnosti promene kod ove komponente uvek su najvidljivije, i prepoznatljive po narativu o „topljenju tenkova”. Ne može se reći da su beznačajne, ali nisu tog stepena važnosti kao promene u druge dve komponente, koje su manje uočljive.
Ovo se najbolje može videti na primeru ukrajinskih Oružanih snaga, koje su posle ruskih nekritički smatrane najboljim u Evropi. Zašto nekritički? Zato što su pri laičkom razmatranju uzimane samo karakteristike fizičke komponente vojne moći, dakle kvantitet, odnosno isključivo brojnost ljudstva i naoružanja i vojne opreme. Ovaj problem u Ukrajini je delu stručne javnosti vidljiv od prvog dana rata, posebno kroz zapadni narativ o uvozu naoružanja i vojne opreme, gde se na tom tržištu trenutno ostvaruje izuzetno visok profit.
Konceptualna komponenta
Promene u konceptualnoj komponenti vojne moći u manjoj meri su vidljive široj javnosti, ali su ozbiljnije od promena u fizičkoj komponenti. One podrazumevaju korenitu promenu strateških i doktrinarnih opredeljenja, pravila borbene upotrebe, procedura, planova, dokumenata i organizacije, dok se gerilski rat, na primer, ne planira. Promene su kompleksnije i kreću se do potpunog odbacivanja dugo razvijane domaće doktrinarne regulative.
Umesto čuvanja mukotrpno stvaranog sopstvenog stručnog nasleđa kroz domaću vojnu misao i proveravanog i potvrđivanog u odbrambenim ratovima, nekritički se preuzimaju strana načela prevedena sa engleskog jezika i veštački implementiraju na domaćem terenu. Dugo i strpljivo stvaran sistem brzo se „razmontira”, a umesto do tada primarnih znanja i sposobnosti, od nosilaca procesa reformi na prvom mestu se traži naklonjenost globalističkoj agendi, pri čemu takve nije teško naći.
Promene u konceptualnoj komponenti prvenstveno se vrše zbog interoperabilnosti i potrebe bezuslovnog izvršavanja naloga NATO-a. U tom smislu, pažnju na trenutak treba usmeriti na pokušaj ukrajinske kontraofanzive tokom 2023. godine. Pojedini ukrajinski visoki zvaničnici, nakon neuspeha, uzrok problema potražili su u zastarelim NATO priručnicima?! Prema generalu Valeriju Zalužnom, „u skladu sa udžbenicima NATO-a, trebalo je da četiri meseca budu dovoljno dug period da Oružane snage Ukrajine stignu do Krima, a desilo se da je situacija na frontu zapala u ćorsokak i da najverovatnije neće biti dubokog i lepog prodora”.
Zanimljivo je da je ovo izjavio kreator odbacivanja tradicionalnog modela vojne organizacije i nosilac ukrajinskih reformi po standardima NATO-a. Jedan od brojnih razloga za neuspelu kontraofanzivu jeste i bezrezervno i nekritičko preuzimanje pomenutih standarda iz oblasti konceptualne komponente vojne moći, pa se ne bi moglo reći da je primarni problem zastarelost priručnika, u koje su se donedavno „zaklinjali”, već pre svega njihova neprimenjivost.
Sve to ukazuje i na kom je nivou kadrovanje i upravljanje ljudskim resursima u vojskama koje su prešle na standarde NATO-a. Ukrajina je to u potpunosti učinila, a nije postala članica NATO-a, i tako već prvog dana Specijalne vojne operacije ušla u ozbiljne probleme. Uzgred rečeno, angažovanje Oružanih snaga Ukrajine, koja nije članica NATO-a, kao njegove kopnene komponente, u ratu protiv neprijatelja koga treba iscrpeti i na kraju uništiti, na način koji ne vodi u direktnu konfrontaciju s Rusijom, može se smatrati dobro osmišljenim projektom od strane NATO-a.
Moralna komponenta
Promene koje se sprovode u moralnoj komponenti vojne moći su najobimnije i njima se borbeni moral marginalizuje, jer se smatra nepodobnim za globalističke integracije. Kod zagovornika modela profesionalnog sastava preovladava stav da se profesionalnom vojniku potreban nivo morala obezbeđuje isključivo sledujućim prinadležnostima, što je ili zabluda, ili svesna podvala.
Kao jedan od mnogobrojnih oblika prihvatanja novih vrednosti, iz izraza borbeni moral, na primer, izbacuje se reč „borbeni”, što se opravdava time da je previše militantan (sic). Vernost otadžbini i patriotizam u tom vrednosnom sistemu stavljaju se iza profesionalnog služenja kolektivitetu i širenja novih vrednosti po svetu. Tradicionalne vrednosti i rodoljublje u ovom modelu su nepotrebni, čak se proglašavaju retrogradnim i prevaziđenim, a njima skloni pojedinci se marginalizuju bez obzira na lične kvalitete, znanja i sposobnosti. Promene u moralnoj komponenti najmanje su vidljive, čak i za deo stručne javnosti.
Preovlađujuća uloga moralne komponente vojne moći može se videti i ukoliko se hipotetički zamisli sukob dve strategijsko-operativne grupacije na prostoru evroazijskog kontinenta – Rusije i NATO-a – i to na teritoriji Ukrajine. Bez obzira na zapadnu kvantitativnu prevlast u avijaciji i mornarici (što sa kopnenim snagama nije slučaj), sa aspekta vojne moći, NATO snage u klasičnom vojnom sukobu sa ruskim Oružanim snagama ne bi imale šanse za uspeh.
Ključna ruska prednost, na prostorima gde je stvarana ruska pravoslavna duhovnost i ruska državnost, jeste na polju moralne komponente vojne moći. Svaki plaćeni profesionalac Zapada, iz bilo koje zemlje članice NATO-a, bio bi odličan vojnik sve do trenutka kada bi na tuđoj teritoriji trebalo da postane borac. Drugim rečima, dok ne dođe u situaciju da mu je ugrožen život i da treba da se žrtvuje za tuđe interese, a on je tu prvenstveno da bi zaradio novac sa kojim će se živ i zdrav vratiti kući. Njegov racionalistički duh nije spreman na žrtvu ni za svoju zemlju, a kamoli za tuđe interese i na tuđoj teritoriji.
Reorganizacija vojske
Reorganizacijom vojske, koja je jedan od bitnih uslova pristupanja NATO-u, uz obavezno ukidanje vojnog roka i prelazak na model profesionalnog sastava, uvodi se modularna organizacija vojske sa bataljonom kao osnovnom modularnom jedinicom. Time se, pored ostalog, postiže kompatibilnost sa vojskama država partnera – drugih članica NATO-a. Cilj je obezbeđivanje potrebnog broja rotirajućih kontingenata ekvivalenta osnovnih borbenih i osnovnih taktičkih jedinica za sastave združenih multinacionalnih sastava za misije koje NATO izvodi po svetu.
Za svaku modularnu jedinicu koja se upućuje u inostranu misiju, u zemlji je, radi obezbeđenja rotacije, potrebno imati još dve identične – jednu u pripravnosti za narednu misiju i drugu koja je nakon misije na oporavku (rest and recouperation). Dakle, prioritet nije u pravovremenom mirnodopskom ešeloniranju snaga i sredstava po operacijskim pravcima, sa različitim stepenima borbene gotovosti radi organizacije sistema totalne odbrane zemlje, uključujući i gerilski rat, već je preokupacija u obezbeđenju potrebnog broja jedinica koje se po zahtevu kolektiviteta upućuju u multinacionalne operacije širom sveta.
Armije, korpusi i brigade
Reorganizacijom se kod malih zemalja pri prelasku na ovaj model ukidaju nepotrebni operativni sastavi (korpusi) i strategijsko-operativni sastavi (armije). U tom smislu treba napomenuti da se armije od svih drugih sastava razlikuju po tome što jedine mogu samostalno izvoditi operaciju na delu ratišta.
Neposredno niži i nešto slabiji sastavi – korpusi – to nisu u mogućnosti, a vojska kao celina nikada ne izvodi operaciju jednovremeno. U srpskoj vojničkoj tradiciji armije su uvek imale važno mesto i nisu rasformirane slučajno. Sa aspekta ešeloniranja i zatvaranja taktičkih pravaca modifikuje se uloga združenih taktičkih jedinica (brigade i divizije – ako ih ima). Težište njihovog egzistiranja je u obezbeđenju osnovnih modula za multinacionalne operacije, koji su, kao što je već naglašeno, bataljon.
Mirnodopski sastavi kod zemalja članica NATO-a imaju četiri stepena razvoja. Kod ovog modela broj združenih taktičkih jedinica koje se formiraju u mobilizaciji mnogo je manji nego kod prethodnog i on ni u približnoj meri nije dovoljan za mirnodopsko ešeloniranje po operacijskim pravcima koji izvode u dubinu teritorije i njihovo zatvaranje u ratu.
U ovom slučaju i zemlje u okruženju najčešće su pod zajedničkim „kišobranom” NATO-a i imaju slične, limitirane oružane snage. Jedna drugoj uglavnom ne predstavljaju pretnju, osim ako se ona ne izrežira, ne inicira i ne kontroliše spolja.
Kada se sa aspekta združenih taktičkih jedinica, prvenstveno brigada, pogleda situaciju u ukrajinskim oružanim snagama, koje su reformom i reorganizacijom prešle na NATO standarde, uočava se još nešto. Sve njihove jedinice tog ranga nemaju više nivo operativne sposobnosti kakav su imale pre dve i po godine. Brigada koja u borbama izgubi 50 odsto ljudstva ne može se više smatrati istom jedinicom, bez obzira na popune kroz brojne talase mobilizacije.
Tu nema vojnih kolektiva koji pri mobilizaciji već postoje kao izgrađena, homogena i kompaktna celina sa čvrstom unutrašnjom strukturom. O obučenosti, pogotovo kolektivnoj, ne treba ni govoriti. Isti je slučaj s brigadama obučavanim u inostranstvu, gde, na primer, oficire često obučavaju narednici vojski NATO-a i gde je težište u psihološkoj akomodaciji na nove vrednosti.
Ključni problem „profesionalnog sastava“
Nakon što dođe do prestarelosti ljudstva iz ratnih jedinica, budući da nema podmlađivanja isluženicima, jer nema ni vojnog roka, posle nekog vremena nestaje ratna vojska. Iako ovakav model vojske u praksi može imati aktivnu i pasivnu rezervu, glavna osobenost mu je da nema obuke stanovništva kroz služenje vojnog roka i da ratna vojska nakon uspostave ovog modela, kao što je naglašeno, brzo iščezava.
To je ključni nedostatak modela profesionalnog sastava. Modularna organizacija je orijentisana ka ispunjavanju zahteva NATO-a i ima neuporedivo manje kapaciteta za totalnu odbranu. Odbrana od oružanog ugrožavanja spolja definisana je kao prva misija vojske, ali se ona realizuje prvenstveno osloncem na kolektivitet (NATO), koji brine o odbrani teritorije zemlje članice.
Evropski vojni trendovi
Radi dalje eksplikacije globalnih dešavanja i razumevanja aktuelnog svetskog geopolitičkog rata, čija je jedna od vojišnih prostorija teritorija Ukrajine, a glavno oružje angloameričkog Zapada – nove vrednosti, potrebno je usmeriti pažnju na još neke evropske trendove.
Osvrtom na više otvorenih statističkih prikaza u evropskim državama može se uočiti paralelnost dva procesa. Naime, pad nataliteta dešavao se istovremeno sa odbacivanjem neutralnosti i pristupanjem NATO-u, uz prethodno obavezno ukidanje služenja vojnog roka – što je jedan od standarda.
Svojevrsna vojna liberalizacija u državama koje su imale vojni rok, kroz postepeno stvaranje mogućnosti za služenje u kasnijem životnom dobu, njegovo sukcesivno višekratno skraćivanje, mogućnost nerezonskih i izigravajućih oblika civilnog služenja i na kraju njegovo potpuno ukidanje, odvijali su se istovremeno sa konstantnim pomeranjem granice zasnivanja prvog braka kod muškaraca.
Tako je došlo do postepenog izjednačavanja granice u državama gde je postojao vojni rok, sa onima gde vojnog roka nije bilo. Pre toga je postojala jasno uočljiva razlika u granici između zemalja koje su imale vojni rok, s jedne, i onih koje ga nisu imale, s druge strane. Međutim, vojni rok nije bilo moguće ukinuti bez prethodnog stvaranja uslova za to.
Nove vrednosti
Spektar često pominjanih novih vrednosti sa društvenog aspekta vrlo je širok. Isto tako i njihov broj u vojnoj sferi, u formi obavezujućih standarda, nije zanemarljiv. Jedna od takvih, sa širokih društvenih osnova nametnutih vrednosti, od značaja za temu, jeste i agresivni talasokratski individualizam, odnosno njegova varijanta koja se ne zaustavlja u granicama ličnog i istinski individualnog, već se izdiže do nivoa dogme pod izgovorom da se bori za ljudske slobode svih.
Karakteru ljudi i telulokratskih naroda vekovima formiranim u zajednici i u njenoj ravnoteži sa ličnošću, pokušaji promene unutrašnjeg koda nisu ništa drugo nego nasilno nametanje stranih i po pravilu liberalnih vrednosti. Upravo su borba protiv zajednice, izrugivanje vrednostima koje ona baštini, njena sveopšta društvena marginalizacija, borba isključivo za prava individue, bili procesi u okvirima priprema za ukidanje služenja vojnog roka u evropskim državama koje su ga imale.
Da je tako najbolje, može se videti iz brojnih reakcija protivnika vraćanja vojnog roka, kojima se po pravilu na nipodaštavajući način ispoljava animozitet prema tradicionalnim zajednicama i njihovim vrednostima. Po takvim emancipovanim modernistima prihvatljiva je i poželjna jedino evroatlantska zajednica i nijedna druga.
Nastaviće se…
