,,Noć s ove strane meseca često ogrezne u nepotrebne istine i oduševljena klanja" Branko Miljković: Triptihon za Euridiku

AKSIOM PRAVOSLAVLJA

 

Kada smo prilazili Crkvi od Istoka, naučili smo najvažniji aksiom: svakome treba želeti spasenje i, kako je govorio Sveti Justin Ćelijski, svačijoj duši treba pristupiti na golubijim  nogama. Čitali smo Prolog Svetog vladike Nikolaja, i u njemu o Svetom apostolu Karpu:“Sveti apostol Karp, jedan od Sedamdesetorice apostola, beše pratilac i sluga svetog apostola Pavla; raznosio je njegove poslanice onima kojima behu namenjene. Podvizavajući se mnogo sa apostolom Pavlom u propovedanju blagovesti Hristove, sveti Karp pretrpe mnoge napasti. Zatim bi od apostola Pavla postavljen za episkopa grada Verije u Trakiji. No sveti Karp potrudi se propovedajući evanđelje Hristovo i na ostrvu Kritu. Tu on primi u svoj dom i svetog Dionisija Areopagita. Tu on vide i Gospoda koji mu se javi u viđenju, kada Ga Karp moljaše da kazni dva grešnika, i ču glas Gospoda koji mu govoraše: Muči Mene još, jer sam gotov da ponovo budem raspet za spasenje ljudi.“

Zato ovaj moj tekst, pisan bez ikakve namere da bilo koga poučava, jeste vapajna molba da se u slučaju Blagoja Pantelića, člana laosa, naroda Božjeg, postupi u skladu sa prvotnom hrišćanskom čovekoljubljem, kakvom smo se učili kad smo u Crkvu ulazili.

Jer Blagoju Panteliću se preti odlučenjem od Crkve: da ne može da se moli Bogu sa narodom Hristovim, da ne može da prima Svetinju Tela i Krvi Bogočoveka, da ne može da se ispoveda, niti da učestvuje ni u jednoj Tajni Crkve, da ne može da bude kum na krštenju i na venčanju, da ne može da bude sahranjen po pravoslavnim pogrebnim obredima. (https://n1info.rs/vesti/teolog-pantelic-objavio-delove-optuznice-crkvenog-suda-neistine-i-nepreciznosti/)

A to je strašno. Stvarno je strašno. Razum čuje, ali srce ne prihvata. Traži se da Pantelić bude odlučen od Hrista.

Panteliću se sudi za uvredu jerahije – u stvari, za kritike na račun, po njegovom mišljenju servilnog, ponašanja izvesnih jeraraha prema režimu Aleksandar Vučića. Pantelić smatra da je vrh SPC trebalo da podrži studente koji su ustali protiv ustavokršiteljskog i izdajničkog režima, koji je učinio sve suprotno našim narodnim interesima i demokratskom poretku, od izdaje Kosova i Metohije do urušavanja svih prava i sloboda koji su nam Ustavom garantovani.

 

O POŠTOVANJU PREMA EPISKOPIMA

 

Kad su episkopi u pitanju, poštovanje prema njima se podrazumeva, po reči Poslanice Istočnih patrijaraha o veri iz 1848. godine:“Bez episkopa ni Crkva ne može Crkvom ne samo da bude, već ni da se zove, kao ni hrišćanin hrišćaninom. Jer je episkop, kao naslednik apostola koji je polaganjem ruku i prizivanjem Svetog Duha zadobio od Boga vlast koja mu se po prejemstvu daje da razrešava i vezuje grehe, živa ikona Božja na zemlji i, po sveštenodejstvujućoj sili Duha Svetoga, obilan izvor svih tajni Vaseljenske Crkve kojima se zadobija spasenje. Episkop je isto toliko potreban za Crkvu koliko i disanje za čoveka i sunce za živi svet”.

Verni, znajući da je Hristos osnovao Crkvu, ne sude svojim pastirima kad su  stvari njihovog ličnog morala u pitanju, već to prepuštaju nadležnim crkvenim vlastima. Oni se, pak, drže Hristove reči:„Na Mojsijevu stolicu sedoše književnici i fariseji. Sve dakle što vam kažu da držite, držite i tvorite; ali šta oni čine ne činite; jer govore a ne čine. Nego vežu bremena teška i nezgodna za nošenje, i tovare na pleća ljudska; a prstom svojim neće da ih prihvate. A sva dela svoja čine da ih vide ljudi: raširuju svoje amajlije, i grade velike skute na haljinama svojim. I traže začelje na gozbama i prva mesta po zbornicama, i da im se klanja po ulicama, i da ih ljudi zovu: Ravi! Ravi!“ ( Mt. 23, 2-7)

Tu, u ranoj Jerusalimskoj Crkvi, vidimo i apostolsku revnost i apostolsku mudrost. Nju je pokazao veliki apostol neznabožaca, Pavle: “A Pavle uperi pogled na Sinedrion i reče: Ljudi braćo, ja sam sa svom dobrom savesti živeo pred Bogom do samoga ovoga dana. A prvosveštenik Ananija zapovedi onima što stajahu do njega da ga biju po ustima. Tada mu reče Pavle: Tebe će Bog biti, zide okrečeni! I ti sediš te mi sudiš po zakonu, a nasuprot zakonu zapovedaš da me biju. A oni što stajahu unaokolo rekoše: Zar prvosveštenika Božijega vređaš? A Pavle reče: ne znadoh, braćo, da je prvosveštenik, jer je pisano: Ne govori zlo starešini naroda svoga“. ( D. Ap. 23,1-5)

Dakle, Pavlu se nezakonito sudi. On oštrim rečima grdi nepravednog sudiju, ali kad sazna da je prvosveštenik, on svoju reč povlači – ne zato što se boji, nego što ne želi da se tako obraća sveštenom licu.

Sve je to tako. Blagoje Pantelić, Srbin, izgovorio je, vele, reči preoštre, uvredio jerarhiju.

 

ISKUSTVO JEDNOG POKOLENJA

 

To je, između ostalog, posledica činjenice da Pantelić pripada onom pokolenju mladih pravoslavnih koji su učeni da mogu biti slobodni u izražavanju svojih, pa i političkih, mišljenja.  On pripada pokolenju koje je učilo od vladika poput Amfilohija i Atanasija.  Mitropolit Amfilohije je, na Božić 1989/1990, u tekstu „Sabor i dostojanstvo“, objavljenom u časopisu NIN, rekao i sledeće:“Mogu ja da budem episkop, ali ja osećam taj narod. Jednostavno, ja moram njega da ispoštujem, njegovu odgovornost da ispoštujem. Lepo, on mene poštuje kao episkopa ali hoće i da mi kaže: Jesam ja stado, ali ja sam slovesno stado, ja sam razumno biće koje ima stav i dostojanstvo, odgovornost pred Bogom i istorijom za svoju sudbinu i za sudbinu naroda i Crkve kao i ti. Pravoslavna Crkva od pamtiveka vaspitava čoveka i ljude na odgovornost pred Bogom i pred istorijom. Nikakav centralni komitet, nikakav Sabor, nikakav centar, recimo rimski, Vatikanski, (a po principu Roma locuta causa finita – Rim je odlučio spor je okončan), bečki, moskovski i carigradski. Uz poštovanje svih, moja odgovornost ostaje moja odgovornost. Neoduzimljiva pred istorijom i pred Bogom.“

U knjizi „Znak preporečni“, Beograd 1994, str. 20,vladika Atanasije je pisao:“Jedni misle da ako imaju sveštenički ili jerarhijski položaj i službu u Telu Crkve, da su samo oni Crkva, pa i kažu „mi Crkva smatramo“, ili „Crkva naređuje“; dok neki drugi, navodno u ime bratske ljubavi i slobode, često su skloni da zaborave da je Pravoslavna Crkva ipak sa sveštenoslužabnim (što bi grčki bilo jerarhijskim) redom i poretkom, ali skladnim, organskim, međusobno povezanim poretkom.(…) Mnogo nam treba pravoslavnog crkvenog, rekao bih domaćeg vaspitanja, prave ljudske i hrišćanske trpeljivosti i velikodušnosti. Onako kako piše kao deci svojoj Apostol Pavle Korinćanima: „Srce naše postade široko prema vama, Korinćanima; a vama nije tesno u nama, nego vam je tesno u srcima vašim““ (1 Kor. 6.11-12).“

Dodavao je i sledeće:“Prema tome, treba se boriti za živu, oblagodaćenu sabornost. Ne samo čekati šta će jedan „sabor“ svejedno koji, da „odluči“,  jer svaka saborska odluka u Pravoslavnoj Crkvi podleže sabornoj recepciji, životnom usvajanju od celog tela Crkve, kako su to rekli Istočni Patrijarsi (u svojoj poznatoj Poslanici iz 1848. g.). Ili kako to veli Sv. Vasilije Veliki: „Raspoređenja i uredbe u Crkvi donose episkopi, ali one bivaju potvrđivane od naroda“ (Pismo 230).“

Tako su govorili Pantelićevi uzori, mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije.

 

POLITIČKI STAVOVI PANTELIĆEVIH UČITELJA

 

I Pantelić je mislio da je tako, i protiv Vučića govorio kako su vladika Atanasije i mitropolit Amfilohije govorili protiv Miloševića i Đukanovića. Godine 1992. vladika Atanasije je, na „Studiju B“, sredinom marta, dao intervju koji je mesecima odjekivao Srbijom. Pošto „Studio B“ nije mogao da se gleda u provinciji, video-kaseta sa tim razgovorom je umnožavana i deljena posvuda. Tadašnji Episkop Banatski je rekao: „Dokle ćemo trpeti poniženje? Mi smo pod Brozom, brozomorom i Brozovim naslednicima tako poniženi da nas ni pet turskih vekova nisu tako ponizili. Mi smo poniženi kao nikada, kao narod. Ne samo pred svetom, nego pred sopstvenim obrazom. (…) Oni su (miloševićevci na vlasti, nap. V.D.), gospodo moja, izdali Krajinu i Bosnu. Izdaće sve da bi se održali na vlasti. (…) Socijalistička partija je samo normalan nastavak, samo preimenovana, od komunizma. Oni treba da odu da bi ovaj narod oslobodili. Da ostave narod. Kome – neka ih nije briga. Ovaj narod će se snaći, pa će umesto jednog Glavaša naći jednog Karađorđa, pa će naći trećeg. (…) Bolje bi bilo gospodinu Šešelju da ostavi na miru ovaj narod i da gleda svoja posla. (…) Srpski narod je izdan i prodan od komunista. Pravi grob naš je avnojevska Jugoslavija, Brozova, miloševićevska. Oni će otcepiti Sandžak, Kosovo. (…) DA NE DA BOG TRAGEDIJU KOJU JA VIDIM OVOGA NARODA. NI SLOBODNI BEOGRADSKI PAŠALUK NEĆE DA POSTOJI (podvlačenje naše – nap. V.D.). Ne postoji Skupština. Postoji jedan čovek koji odlučuje o sudbini ovog naroda. MILOŠEVIĆ JE OSION, OPAK ČOVEK (podvlačenje naše, nap. V.D.). Što pre ode, biće bolje ovom narodu. To mu je moja poruka. Kao Srbina, kao čoveka, kao monaha. Baš me briga šta će oni da kažu… NJEGOV PORAZ JE I KOSOVO. NEMOJTE SLUŠATI ONO ŠTO ONI KAŽU DA JE NA KOSOVU SREĐENO. NIŠTA NIJE SREĐENO“.

U septembru 1993. godine Vladika Atanasije, već kao Hercegovački Episkop, daje još jednu izjavu za „Studio B“ i kaže: „Milošević i Klinton su dve strane jedne iste medalje: brutalnog nastavljanja komunističkih rana na živom organizmu Srpskog Pravoslavnog naroda“.

Tako je mitropolit krajem marta 2019, tokom protesta protiv režima Mila Đukanovića, rekao da narod traži slobodu, navodeći da je ona “osnovno zvanje čovjekovo“. Komentarišući građanske proteste u Podgorici, on je kazao da ako narod traži slobodu “onda mu je u svakom slučaju treba dati“.

Zato je Pantelić počeo da (pre)glasno zbori protiv servilnosti nekih iz jerarhije kad je Vučićev režim u pitanju.

Ipak, da li je zaslužio da bude odlučen od Hrista?

Ja samo jedno molim, bez obzira što ni na koga i ni na šta nemam uticaja: neka bude oprošteno Blagoju Panteliću. Tražim pomilovanje!

 

SVETI JOVAN ZLATOUSTI I OLAKO ANATEMISANJE

 

Učili smo, u naše „ranohrišćansko“, vreme, i od Svetog Jovana Zlatousta koji je, da bi prekratio sablazni u pomesnoj Crkvi, ubrzo po svom rukopoloženju za prezvitera 386. Godine, izgovorio ovu besedu, čiji puni naslov Glasi: „O tome da ne treba proklinjati (anatemisati) ni žive ni mrtve“, upozoravajući verne da ne anatemišu olako svoje bližnje: „Ali, ko si ti da sebi prisvajaš takvu vlast i takvu veliku silu? „Tada će Sin Božiji sesti na presto slave Svoje… i postaviće ovce sa desne strane Sebi, a jarad sa leve“ (Mt. 25, 31, 33). Zašto ti sam sebi prisvajaš takvu čast, koje bi udostojen isključivo sabor Apostolski, te istiniti i, u svemu, ispravni njihovi prejemnici (naslednici), ispunjeni blagodaću i silom? I oni, strogo ispunjavajući zapovest, odlučivahu jeretike od Crkve, a kao da time sami sebi kopahu svoje desno oko, što i dokazuje veliko sastradavanje i sabolovanje njihovo, kao prilikom odsečenja povređenoga uda. Zato i Hristos nazva to iskopanjem desnoga oka (Mt. 5, 29), izrazivši time sažaljenje prema onima koji bivaju odlučeni (od Crkve). Zato oni, i u ovom, kao i u svakom drugom delu, strogo ispunjavajući (zapovest), obličavahu i odbacivahu jeresi, ali nikoga od jeretika ne podvrgavahu anatemi. I apostol (Pavle), očigledno po nuždi, samo na dva mesta upotrebi tu reč, ali ni tada kao ono što se odnosi na neko konkretno lice: u poslanici Korinćanima, (Sv. ap.) Pavle govori: „Ako neko ne ljubi Gospoda našega Isusa Hrista neka je anatema“ (1. Kor. 16,22) i još: „Ako vam neko javi Evanđelje drukčije nego što primiste, proklet (anatema) da bude“ (Gal. 1,9). I kada niko od onih koji primiše vlast ne učini to niti smede da izgovori takvu osudu, zašto se, onda, ti usuđuješ da to činiš, postupajući protivno (cilju) smrti Gospodnje i da preduhitravaš sud Cara? Hoćete li da čujete šta izreče jedan sveti muž, koji pre nas beše prejemnik Apostola i koji bi udostojen mučeništva? Objašnjavajući težinu te reči, on se posluži sledećim poređenjem: kao što se prostak, koji se u carsku odeždu (sam) obuče, zajedno sa svojim saučesnicima, predaje smrti kao tiranin, tako i oni, veli on, koji zloupotrebljavaju svojstvo Gospodlje i predaju čoveka crkvenoj anatemi, podvrgavaju sebe potpunoj pogibelji, prisvajajući sebi dostojanstvo Sina Božijega. Ili vi, možda, smatrate da je nevažno to što, pre vremena i pre Sudije, nekoga osućujete na takvu osudu? Jer anatema potpuno odlučuje od Hrista. Ali, šta govore ljudi spremni na svako zlo? „On je jeretik“, govore oni, „đavo je u njemu, on huli na Boga i svojim ubeđenjima i sujetnim laskanjem nizvrgava mnoge u bezdan pogibelji. Zato je ga Oci i odbaciše, a naročito učitelja njegovoga, koji prouzrokova raskol u Crkvi…“, a ovde se misli na Pavlina ili na Apolinarija. No, ti poučavaj i „sa krotošću karaj one koji se protive, eda bi im Bog ako dao pokajanje za poznanje istine, i da se izbave zamke đavola, koji je žive ulovio da vrše volju njegovu“ (2. Tim. 25, 26). Zabacuj mrežu ljubavi, da posrnuli ne pogine, no da se spase. Pokaži da, po velikome dobrodušju (svome), želiš da svoje dobro učiniš opštim. Zabaci dobroprijatnu udicu sastradanja i, na taj način, otkrivši skriveno, izvuci iz ponora pogibelji onoga ko se umom u nju pogruzio. Poučavaj da sve ono što se po pristrašću ili po neznanju prima kao (ono što je) dobro, nije saglasno sa predanjem apostolskim; i ako zabludeli čovek to poučenje primi, on će, onda, kako veli Prorok, „živeti (jer primi opomenu), a ti ćeš sačuvati dušu svoju“ (Jezek. 3, 21). Ako, pak, on neće (poučenje da primi) i uporan ostane, onda – a da se sam ne bi pokazao krivim – samo posvedoči da se tako i zbilo, sa dugotrpljenjem i krotošću, e da Sudija ne bi zatražio dušu njegovu iz ruke tvoje, bez mržnje, bez gnušanja, ne progoneći ga, no pokazujući iskrenu i istinsku ljubav prema njemu. Nju ti zadobijaj i, makar i nemao nikakve druge koristi, velika je korist i veliki je dobitak već to što voliš i dokazuješ da si učenik Hrista: „Po tome će svi poznati“, govori Gospod, „da ste učenici Moji, ako budete imali ljubav među sobom“ (Jn. 13,35), a bez nje ni poznanje tajni Božijih, ni vera, ni proroštvo, ni siromaštvovanje, ni mučeništvo za Hrista neće vam biti ni od kakve koristi, kako i objavi Apostol:„Ako znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam… Ako jezike angelske govorim… i ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi: ljubav dugo trpi, ljubav se ne gordi, ne traži svoje, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi (up. 1. Kor. 1-7).“

Sveti Jovan Zlatousti kaže za apostola Pavla:“I, imajući takvu ljubav prema Hristu, on nikoga ne podvrže ni kazni, ni prinudi, ni anatemi: jer nikako drugačije ne bi privukao k Bogu toliko naroda i gradova, no, podvrgavši se uniženju, bičevanju, šamaranju, podsmevanju od sviju, on učini sve to, snishodeći, ubeđujući i umoljavajući. Tako, došavši Atinjanima i zatekavši ih sve u idolopokolonstvu, on ne poče da ih ukorava i da govori: vi ste bezbožnici i potpuni nečastivci. On ne reče: vi sve smatrate za Boga, a jednoga Boga, Vladiku i Tvorca svega, odbacujete. Nego šta (učini)? „Jer prolazeći“, kaza on, „i posmatrajući vaše svetinje, nađoh i žrtvenik na kome je napisano: nepoznatome Bogu. Onoga, dakle, Kojega ne poznajući poštujete, Toga vam ja propovedam“ (Del. ap. 17, 23). O, divnoga li dela! O, očinskoga li srca! On pobožnima nazva Jeline – idolopoklonike, bezbožnike. Zašto? Zato što oni, slično pobožnima, savršavahu svoje bogosluženje, misleći i budući uvereni da (time) poštuju Boga.

Savetujem sve vas, a zajedno sa vama, i sebe samoga da podražavamo ovome. Ako Gospod, predznajući sklonosti svakoga od nas i kakav će biti svako od nas, (ipak) stvori ovaj svet da bi u potpunosti pokazao darove i štedrost Svoju, i ako On čak i zle (ljude), premda ne stvori svet za njih, udostoji opštih dobara, želeći da Mu svi podražavaju, kako ćeš onda činiti suprotno ti, koji u crkvu ulaziš i žrtvu Sina Božijega prinosiš? Zar ne znate da On „trske stučene ne prelomi, niti sveštila što se puši ne ugasi“? (Isa. 42, 3). Šta to znači? Poslušaj: ni Judu, niti njemu slične pogibeljnike On ne odbaci, sve dok svaki od njih samoga sebe (od Njega) ne odluči, predavši se zabludi. Pa zar za neznanje naroda ne prinosimo moljenja? Zar nam nije zapoveđeno da se molimo za one koji nas mrze i koji nas gone? Mi, dakle, savršavamo to služenje i poučavamo vas, (jer) rukopoloženje ne vodi k vlastoljublju, niti na nadmenost navodi, niti vlast pruža. Svi primismo jednoga istoga Duha, i svi smo na usinovljenje prizvani: one koje Otac izabra⁷ On ih i udostoji da sa vlašću služe braći svojoj. Ispunjavajući, dakle, to služenje, mi vas savetujemo i preklinjemo da odustanete od toga zla. Jer taj koga hoćeš anatemi da predaš, ili živ je i još uvek bituje u ovom smrtnom životu ili se, pak, već upokojio. Ako je živ, onda postupaš bezbožno, odlučujući onoga koji se još uvek nalazi u neodređenom stanju i koji se još uvek može obratiti od zla k dobru. Ako se, pak, upokojio, tim manje (imaš pravo da ga anatemišeš). Zašto? Zato što on „svome Gospodu stoji ili pada“(…)

Jeretička učenja, nesaglasna sa učenjem koje prihvatismo, treba proklinjati i bezbožne dogmate obličiti, no ljude je neophodno na svaki način štedeti i moliti se za njihovo spasenje. O kada bismo se svi mi, umnožavajući ljubav prema Bogu i bližnjima, i ispunjavajući zapovesti Gospodnje, udostojili da sretnemo Nebeskoga Ženika sa uljem i upaljenim svetiljkama u dan vaskrsenja, i da Mu predstavimo mnoge (one), koje sastradavanjem svojim zadobismo, blagodaću i čovekoljubljem Jedinorodnoga Sina Božijega, sa Kojim neka je slava Ocu, zajedno sa Duhom Svetim, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.“

Tako nas je učio Sveti Jovan Zlatousti.

 

SLUČAJ PATRIJARHA GRIGORIJA PETOG

 

Godine 1821, Grci su digli ustanak protiv Turaka. Sultan je odmah objavio džihad, i pozvao muslimane da pobiju sve pravoslavne, počevši od Male Azije. Patrijarh Grigorije Peti, koji je srcem bio za svoj narod, da bi sprečio gnev muslimana, 27. marta te godine, u petoj nedelji Velikog posta, prokleo je vođe ustanika, strašnim i teškim rečima:“Kamen, drvo, gvožđe neka se raspadnu – a oni ( ustanici ) nikada!(…) Da pre vremena poginu u ovom životu, i da budu kažnjeni u budućem! Munje nebeskog gneva da padnu na glave njihove! (…) Da budu deca njihova siročad i žene udovice!(…) Anđeo Gospodnji da ih goni mačem ognjenim!(…) Da bude kletva svih svetih od veka na njima i na onima koji ih nepokajano slede ili misle da ih slede u budućnosti!“

Patrijarh Grigorije je, da bi utolio gnev Turaka, skupa s patrijarhom jerusalimskim i svojim episkopima, uputio poslanicu narodu u kojoj je hvalio sultana i njegovu vlast kao Bogom ustanovljenu, i pozivao  vernike da pobunjenike i njihove zavere otkrivaju turskoj vlasti, da bi pobuna bila ugušena. Pisao je za ustanike:“Kao narušioci božastvenih zakona i kanonskog ustrojstva, kao preziratelji sveštenog pomazanja, blagodarnosti i zahvalnosti dobrotvorima ( mislio je na zahvalnost sultanu, nap. V. D. ), kao protivnici moralnih i građanskih ustanova, kao besavesni izazivači pogibije nevinih i ni u čemu krivih sunarodnika, da budu odlučeni, prokleti i bez oproštaja, nerazrešeni ni posle smrti, pod večnom anatemom, ako ne požele da shvate zločin i obmanu, da se vrate i krenu pravim putem spasenja, to jest ako sasvim ne usvoje ponašanje koje odgovara vernim podanicima (sultana, nap. V.D. )“.

Ipak, ništa nije vredelo. Turci su patrijarha smenili i bacili u tamnicu. Na kraju, tražili su od njega da se poturči, što je on odlučno odbio. Osuđen na smrt aprila 1821, molio se Gospodu, čekajući da priprema vešala na vratima Patrijaršije u Fanaru. Obesio ga je neki poturčenjak, kome su u tome pomagali Jevreji. Jevreji su otkupili patrijarhovo mučeničko telo, nekoliko dana mu se rugali, i bacili ga u more. Promislom Božjim, na mošti Grigorija Petog naišao je neki ruski brod. Prevezli su ga u Rusiju i položili u jedan od pravoslavnih hramova grada Odese, gde je počivao sve do 1871, kada je prebačen u Atinu, gde i danas počiva.  Posle ubistva patrijarha Grigorija, sultanov gnev se smirio, i on je prestao da ubija Grke po Maloj Aziji i Carigradu.

Patrijarhova anatema na ustanike je bila povod da Grci prestaju da priznaju vlast carigradskog patrijarha, i osnova da formiraju svoju autokefalnu, Grčku Pravoslavnu Crkvu, koja postoji  do dana današnjeg.

Evo, dakle, još jednog primera iz teške i mučeničke istorije Crkve: patrijarh Grigorije je, da bi sprečio sveopšti pokolj svojih sunarodnika koji nisu mogli da se dignu protiv Turaka, anatemisao, strašnim rečima, ustanike – s jedne strane; s druge strane, ustanici, koji su podigli steg slobode,  nisu mogli da poslušaju patrijarha, jer bi to značilo da se vraćaju ropstvu. Ni Karađorđe i njegovi ustanici nisu slušali Carigrad kad su se digli protiv Stambola, iako je i od njih Carigrad ( čija se jurisdikcija, posle pada Pećke patrijaršije, prostirala i na Srbiju ) tražio da se pokore sultanu. Ipak, Crkva je znala da je Sveti Grigorije Peti anatemu bacio po nuždi; kao junak i mučenik, koji je odbio da se poturči, on je 1871. godine kanonizovan. Grci i danas slave kako Svetog Grigorija, tako i svoje hrabre ustanike koji su ih oslobađali Turaka, iako je patrijarh ustanike svojevremeno anatemisao, i to najstrašnijim mogućim rečima.

 

IZ SRPSKE ISTORIJE

 

Evo šta o položaju srpskih vladika u Bosni i Hercegovini, kada su mnogi sveštenici, plaćeni od Beča, bili austrijski špijuni, piše Francuz Andre Bar u svojoj knjižici „Sveti Sava, slava i gusle/ Verska agresija Rimske crkve na pravoslavne u Bosni i Hercegovini od 1878. do 1903. godine“ (Beli anđeo, Šabac, 2003; reč je o prve dve glave Barove knjige „Bosna i Hercegovina“, objavljene 1906. u Beogradu):“Austrija daje, ali ne u vetar; mitropolit je postao vladina kreatura, njena verna sluga, pa često najverniji izvršilac njenih niskih dela. Nekada, pod turskom vladom, kad je narod bio žrtva njenih nepravdenih paša, narod je tražio da ga mitropolit pomaže i zaštiti. Danas narod ništa ne očekuje od svoga episkopa; on mu ne veruje. Izvesno je da se sveštenik, stavljen između svoje savesti i despotske vlasti koja ga plaća, neće ustezati; on je biti na onoj strani odakle dolazi novac. Šta ga se tiče  mišljenje svoga stada? (…) U Mostaru je mitropolit predmet jednodušnog preziranja; ako je on u crkvi, u nju niko ne ulazi; ako učestvuje u kakvoj pratnji, ostavljaju ga sama; prođe li ulicom, okreću glavu i zvižde. U Sarajevu, mitropolita Nikolu Mandića osuđuju tako isto. Starci neće da prime pričešće iz njegovih ruku; na zidovima njegove kuće nalaze se svakog dana pogrdne objave ili bezobrazna šarabatanja. Onome koji zna kako pravoslavni poštuju svoje mitroplite, ove stvari izgledaju kao nesumnjiv znak opšte demoralizacije; narod mrzi svoje sveštenike, koji su postali pomagači zavojevaču, i koji ne pokušavaju ništa da ga povrate bilo na veću pobožnost, bilo na veće poštovanje.(…) Ona (Austrija, nap. V.D.) se trudi da odlično sveštenstvo zameni sveštenstvom bez karaktera, bez obrazovanja i bez morala. Zaglupljujući pastira, ona se nada da će time odvratiti verne od vere, koju ona treba da uguši, smatrajući da je njoj, kao katoličkoj sili, dužnost to učiniti, te da tim načinom odvoji veru od njenih snova o Srpstvu, jer joj njeni interesi nalažu da ona iskoreni za svagda te ideale“.

Srbi su se ograđivali od postupaka klira koji je služio Beču, ali se nisu odrekli svoje Crkve. Uostalom, iskušenja su uvek ista. Evo citata litvanskog mislioca Antanasa Macejne, iz njegove knjige „Tajna bezakonja“: “Sablazan zemaljskih prava, mogućnosti, privilegija i dobara je tolika da će mali broj njih moći da mu odoli. Većina će se predati toj sablazni, na taj način se predavajući i skrivenoj volji antihrista.(…) Sedeti u senci zemnih prestola, pokloniti se zemnim vlastodršcima – to je najznačajnija, najznačajnija i najpostojanija pretnja Crkvi. Pod tom pretnjom, najlakše je od Boga otpasti, jer takvo ponašanje, po rečima apostola Pavla, ima obličje pobožnosti lišeno sile (Druga Tim. 3,5). Takvi hrišćani podržavaju onu spoljašnje u religiji, ali joj se iznutra rugaju: umesto Cara Hrista na presto uzvode zemnog cara, umesto milosti Božjih primaju darove vladara. Vera u Duha Svetoga i krv svetih pretvara se u uzdanje u lukavstvo i podršku kneževa. Antihrist odlično zna za tu slabost hrišćana, i zato im uvek nudi svoje darove. On stalno poziva hrišćane sebi – da sednu u hladovinu njegovog prestola i sklone se od sunčane vreline borbe“.

 

 

SVETI SINOD I LAV TOLSTOJ

 

Odluka ruskog Svetog Sinoda od 20-22. februara 1901. godine

 

Početkom 20. veka, Sinod Ruske Crkve objavio je da veliki pisac, grof Lav Tolstoj, više ne pripada Crkvi od Istoka. Evo teksta ovog odlučenja:

„Od početka, Crkva Hristova trpela je hulu i napade brojnih jeretika i lažnih učitelja koji su nastojali da je sruše i poljuljaju njene osnovne temelje, koji počivaju na veri u Hrista, Sina Boga Živoga. Ali sve sile pakla, po Gospodnjem obećanju, nisu mogle da savladaju Svetu Crkvu, koja će zauvek ostati nepobediva. A u naše vreme, po Božjem dopuštenju, pojavio se novi lažni učitelj, grof Lav Tolstoj. Svetski poznati pisac, Rus po rođenju, pravoslavan po krštenju i vaspitanju, grof Tolstoj, prevaren svojim gordim umom, drsko se pobunio protiv Gospoda, Njegovog Hrista i Njegovog svetog nasleđa. Otvoreno se odrekao Majke koja ga je negovala i vaspitala, Pravoslavne Crkve, i posvetio je svoj književni rad i talenat koji mu je Bog dao širenja učenja suprotnih Hristu i Crkvi među ljudima, i iskorenjivanju iz umova i srca ljudi vere otaca naših, pravoslavne vere, koja je temelj vaseljene, kojom su naši preci živeli i bili spaseni, i kojom je Sveta Rusija ostala jaka i postojana.

U svojim spisima i pismima, koja on i njegovi učenici u velikom broju rasprostiru širom sveta, a posebno u granicama naše drage Otadžbine, on propoveda, sa fanatičnim žarom, rušenje svih dogmata Pravoslavne Crkve i same suštine hrišćanske vere. Poriče ličnog, živog Boga, proslavljenog u Svetoj Trojici, Tvorca i Promislitelja vaseljene; poriče Gospoda Isusa Hrista, Bogočoveka, Iskupitelja i Spasitelja sveta, koji je postradao za nas i za naše spasenje, i koji je vaskrsao iz mrtvih; poriče besemeno začeće Hrista Gospoda po Njegovoj čovečnosti, i devstvenost pre i posle rođenja Prečiste Bogorodice, Prisnodjeve Marije; ne priznaje zagrobni život i uzvraćanje po delima na Sudu Božjem; odbacuje sve tajne Crkve i blagodatno dejstvo Svetog Duha u njima; i, ismevajući najsvetije predmete vere pravoslavnog naroda, ne okleva da ismeje najveću od tajni, Svetu Evharistiju. Grof Tolstoj sve ovo neprestano propoveda, rečju i spisima, na sablazan i užas celog pravoslavnog sveta, i time se, otvoreno, i to otvoreno pred svima, svesno i namerno, odvojio od svakog opštenja sa Pravoslavnom Crkvom. Napori za njegovo urazumljivanje bili su bezuspešni. Stoga ga Crkva ne smatra svojim članom i ne može to učiniti dok se ne pokaje i ne obnovi opštenje sa njom. Sada svedočimo o tome pred celom Crkvom, radi ukrepljenja onih koji stoje pravedno i radi ispravljanja onih koji greše, posebno radi budućeg ispravljanja samog grofa Tolstoja. Mnogi njegovi bliski saradnici koji čuvaju veru sa žaljenjem razmišljaju o činjenici da je, na kraju svojih dana, ostao bez vere u Boga i našeg Gospoda i Spasitelja, odbacivši blagoslove i molitve Crkve i svako zajedništvo sa njom.

Stoga, svedočeći njegovom otpadanju od Crkve, molimo se i da mu Gospod podari pokajanje za poznanje istine (2. Tim. 2:25). Molimo Te, milostivi Gospode, koji ne želiš smrt grešnika, usliši ga, pomiluj ga i obrati ga svetoj Crkvi Tvojoj. Amin.“

Veoma je važno reći: Sinod ne ekskomunicira Lava Tolstoja iz Crkve, već samo navodi da je grof dobrovoljno otpao od nje – iako treba uzeti u obzir da su, prema ruskim zakonima tog vremena, Tolstojevi stavovi smatrani kažnjivim, jer je pravoslavna vera bila zaštićena zakonom. Crkva nije anatemisala Tolstoja, niti je od države tražila da ga bilo čime kazni. Samo je konstantovana činjenica.

 

VEŠTAČKA INTELIGENCIJA: ODGOVOR NA ZAKLJUČNE NAVODE OPTUŽNICE

 

Veštačka inteligencija nije prava, Bogom darovana, ljudska razumnost, nego način mašinske obrade ogromnog broja podataka na osnovu izvora dostupnih na Internetu. Među ovim izvorima, nalaze se i oni koji se tiču kanonskog prava. U doba veštačke inteligencije i plitke pameti, evo šta se dobija pretragom vezanom za „slučaj Pantelić“.

 

Na zaključak tužioca da se „iz priloženih dokaza nesporno utvrđuje“ da je optuženi Blagoje Pantelić izvršio i više puta ponovio „grozne kanonske i crkvene krivice“, iznosim sledeće:

 

1. O zloupotrebi pozivanja na kanon Drugog vaseljenskog sabora

• Tužilac se poziva na kanon Drugog vaseljenskog sabora, tvrdeći da je optuženi „hotimično smućivao i rušio crkveni blagoporedak, zlobno i klevetnički izmišljajući nekakve optužbe protiv pravoslavnih episkopa“.

Međutim, sam taj kanon (na koji se poziva) jasno govori o:

• jereticima,
• od Crkve već odlučenima,
• onima koji skupljaju parasinagoge protiv kanonskih episkopa,
• i o klevetničkim optužbama koje imaju za cilj da bez osnova naruše ugled episkopa i stvore nered.

• Optuženi Blagoje Pantelić u vreme svojih javnih istupa:
  • nije bio jeretik;
  • nije bio odlučen od Crkve niti kažnjen;
  • nije organizovao nikakvu paracrkvenu zajednicu „protiv kanonskih episkopa“;
  • njegovi javni nastupi nisu imali oblik formalne crkvenosudske optužbe protiv određenog episkopa, već teološko-društvene kritike javnih delovanja crkvenih velikodostojnika, u domenu odnosa Crkve i države, nasilja u društvu, zloupotrebe religije u političke svrhe, ćutanja pred nepravdom i sl.

Zato formalna primena ovog kanona, kao da je reč o klasičnom „krivičnom delu klevetničke tužbe protiv episkopa“, ne stoji ni u činjeničnom ni u kanonskom smislu.

• Kanon Drugog vaseljenskog sabora pretpostavlja da su u pitanju „izmišljene optužbe“ (kleveta), dakle:
  • moralo bi konkretno da se pokaže koja je izjava optuženog neistinita,
  • u čemu je ta neistina,
  • da li je optuženi znao da je izjava lažna,
  • i da li je delovao s namerom da padne ugled episkopa, a ne radi kritike, savesti i poziva na pokajanje.

U optužnici, međutim, nedostaje upravo to:nema analitičkog nabrajanja pojedinačnih izjava, njihovog konteksta, istraživanja (ne)istinitosti, niti se dokazuje „zloba“ kao subjektivni elemenat. Umesto toga, sve se svodi na opšte kvalifikacije.

• Pored toga, isti taj kanon predviđa i zaštitu savesti episkopa od klevetnika, ali i jedan opšti princip koji važi u svakom crkvenosudskom postupku:

da niko ne može biti osuđen na najteže kazne bez jasne, dokazane krivice i bez poštovanja pravnog poretka.

Primena tog kanona na optuženog, bez preciznog utvrđivanja da se radi o laži i kleveti, a ne o savesnoj i argumentovanoj kritici, predstavlja upravo ono što kanon zabranjuje: zloupotrebu crkvenih propisa radi ućutkivanja.

 

1. O navodnoj povredi člana 214 stav 1 tačka B) alineja 1 i 2 Ustava SPC i čl. 47 i 49 Pravila o postupku

 

Tužilac dalje tvrdi da je optuženi:

• „kaljao ugled sveštenstva“,
• „pobunjivao protiv crkvene vlasti“,
• „uskraćivao dužno poštovanje jerarhijskoj crkvenoj vlasti“,
• „vređao, klevetao i nipodaštavao jerarhijsku vlast“
• i „preduzimao radnje protiv crkvenog poretka“.

 

Na to:

• Kršenje načela zakonitosti i određenosti krivice

Čak i u unutrašnjem crkvenom pravu važi osnovno načelo:

• krivica mora biti precizno određena, pojedinačno opisana,
• uz navođenje vremena, mesta, načina i sadržaja sporne radnje,
• i podvedena pod tačno određenu normu.

• Razlika između „kaljanja ugleda“ i teološko-socijalne kritike

Ustav i Pravila zabranjuju:

• namerno, zlonamerno, neistinito i bezrazložno rušenje ugleda sveštenstva,
• podsticanje na neposlušnost crkvenoj vlasti,
• podrivanje poretka.

Međutim, optuženi je:

• javno govorio o konkretnim javnim postupcima pojedinih crkvenih velikodostojnika (politička bliskost sa vlašću, prećutkivanje nasilja, ignorisanje žrtava, simboličko legitimisanje nepravde),
• njegovi stavovi su bili argumentovani biblijski, patristički i moralno,
• nije pozivao na uvođenje paralelne jerarhije, raskol ili otpadništvo, već na pokajanje, preispitivanje i vraćanje jevanđeoskom duhu.

U teološkoj tradiciji Crkve, postoji jasna razlika između:

• klevete (svesno širenje lažne optužbe),
• i proročke ili savesne kritike (upozoravanje na zloupotrebe, neravnopravnost, simbiozu oltara i prestola, skandal pred „malima ovim“).

Ne može se svaka kritika jerarhije po automatizmu prevesti u „kaljanje ugleda“ i „pobunjivanje protiv vlasti“, inače bi Crkva lišila laički deo svoje plirome prava i dužnosti savesnog svedočenja istine.

• O „pobunjivanju protiv crkvene vlasti“

Ni u jednom dokazu koji je do sada bio dostupan, ne pokazuje se da je optuženi:

• pozivao vernike da napuste bogosluženja,
• pozivao na neposlušnost u pitanju vere, dogmata, svetih tajni,
• pozivao na organizaciju paralelne crkvene strukture.

On je, naprotiv:

• ostao u Crkvi,
• nije samovoljno prekinuo liturgijsko učešće,
• javno je naglašavao da želi da ostane u okrilju Crkve,
• i svoje kritike je formulisao iznutra, kao vernik koji pati zbog određenih pojava.

Pozivanje na članove o „pobunjivanju“ i „radnjama protiv poretka“ bez dokaza o realnom podrivanju kanonske strukture, svodi se na kažnjavanje mišljenja i glasnog neslaganja, a ne na kažnjavanje istinske crkvene krivice.

• Pravila i postupak – povreda procesnih garancija

Članovi 47 i 49 Pravila o postupku za crkvene sudove, u kontekstu celog pravilnika, podrazumevaju:

• poštovanje forme optužnice,
• pravo optuženog na obaveštenost,
• pravo na odbranu i na blagovremeno izjašnjenje,
• fer postupak u skladu sa jevanđeljskim duhom.

Optuženi je više puta ukazao da:

• je prvo kažnjen zabranom pričešća, a tek potom je predmet upućen sudu,
• da mu pri izricanju prve kazne nije omogućeno prethodno saslušanje,
• da mu nije bilo dozvoljeno prisustvo advokata u postupku,
• da optužni akt nije bio dovoljno precizan.

U takvim okolnostima, pozivanje na ove članove ne služi kao dokaz njegove krivice, nego, naprotiv, ukazuje da su i sami procesni propisi prekršeni na njegovu štetu.

 

III. O formuli „upornosti i istrajnosti“ u „krivicama“

 

Tužilac kao otežavajuću okolnost ističe „upornost i istrajnost“ optuženog u ponavljanju radnji koje kvalifikuje kao krivice.

 

Na to treba odgovoriti:

• Ono što se naziva „upornošću“ jeste, zapravo, doslednost savesti: optuženi je godinama, u jednom istom ključu, ukazivao na opasnu simbiozu Crkve i političke vlasti, na prećutkivanje nasilja i zloupotreba, na moralni skandal koji sablažnjava „malene“ i udaljava mnoge od Crkve.
• U jevanđeljskoj i proročkoj tradiciji, takva „upornost“ u svedočenju, čak i po cenu trpljenja, nije krivica, već vrlina.

Krivica bi postojala samo onda ako bi se pokazalo da:

• on svesno iznosi laži,
• pripisuje crkvenim velikodostojnicima dela za koja zna da ih nisu učinili,
• ili podstiče vernike na razaranje samog bića Crkve.

Takvih dokaza nema.

 

1. O nesrazmernosti predložene kazne – konačno isključenje iz Crkvene zajednice

 

Tužilac predlaže da se, na osnovu člana 216 stav 1 tačka B) alineja 3 Ustava SPC, optuženom izrekne crkvena kazna konačnog isključenja iz crkvene zajednice.

 

Na to:

• Konačna ekskomunikacija je ultima ratio u crkvenom pravu:
  • ona se tradicionalno vezuje za uporno, svesno i neokajano odstupanje od vere (jeres),
  • za raskol (stvarno cepanje jedinstva Crkve),
  • ili za teška dela koja su u direktnoj suprotnosti sa samim bićem hrišćanskog morala.

Optuženi, međutim:

• javno ispoveda pravoslavnu veru,
• ne poriče dogmate,
• ne poziva na raskol,
• ne odriče Tajne,
• nego upravo iz vere i ljubavi prema Crkvi kritikuje konkretne javne postupke ljudi koji je predstavljaju.

• Cilj svake crkvene kazne, po kanonskoj tradiciji, nije uništenje lica, već njegovo isceljenje i popravljanje.

Izricanje najteže kazne čoveku koji:

• nije jeres učio,
• nije veru izdao,
• nije napustio liturgijski život samovoljno,
• nego je podigao glas protiv nepravde,

bilo bi zloupotreba disciplinskog mehanizma radi zastrašivanja savesti, a ne radi pastirske brige.

• Pored toga, sud koji je već:
  • izrekao privremenu zabranu pričešća bez prethodnog saslušanja,
  • vodio postupak uz povrede procesnih prava odbrane,

teško može u ovom stadijumu da tvrdi da su „iz priloženih dokaza nesporno utvrđene“ teške krivice koje opravdavaju konačno isključenje.

 

1. Zaključak i predlog

 

Imajući u vidu sve navedeno:

• Pozivanje na kanon Drugog vaseljenskog sabora ne stoji, jer:
  • optuženi ne spada u kategorije lica na koje se taj kanon primarno odnosi,
  • nije dokazano da su njegove izjave lažne i klevetničke,
  • nije pokazana namera razaranja Crkve, već namera savesnog svedočenja.
• Navodi o povredi člana 214 i pratećih članova Pravila o postupku nisu precizno poduprti činjenicama;

izostanak jasne i konkretne optužnice, povrede procesnih prava i nepoštovanje kanonskog duha već sami po sebi kompromituju zaključak o „nesprornoj“ krivici.

• Predložena kazna konačnog isključenja iz crkvene zajednice je nesrazmerna, pastirski i kanonski neopravdana i ne odgovara stvarnom karakteru dela koja mu se stavljaju na teret.

 

Stoga se predlaže:

• da Crkveni sud Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke odbije predlog za izricanje kazne konačnog isključenja,
• da, ukoliko smatra da postoji osnov za bilo kakvu crkvenu meru, preispita celokupan postupak u svetlu kanona i Ustava SPC, uz poštovanje prava odbrane,
• i da se, u duhu jevanđelja i ikonomije, opredeli za put dijaloga, pojašnjenja i bratskog opominjanja, a ne za kaznu koja faktički znači proterivanje iz Crkve čoveka koji se nije odrekao vere, već je podigao glas savesti.

Tako kaže veštačka inteligencija.

Ali, pustimo veštačku inteligenciju. Vratimo se Hristu, Koji je Logos i Premudrost Božja, i Koji jeste Ljubav.

Zato, i samo zato: tražim pomilovanje!

 

 

DANICA I VUK DRAŠKOVIĆ

 

Ako se krene sa osudama Srba za političke stavove, gde bi nam bio kraj? Iz mora primera naše novije prošlosti, navodim šta su svojevremeno pisali Vuk i Danica Drašković, bez kojih nije bilo Srpskog pokreta obnove. DA SE RAZUMEMO: JA NE TRAŽIM DA SE PREMA BILO KOME VODE CRKVENO – SUDSKI POSTUPCI ZBOG POLITIČKIH STAVOVA. Ja samo podsećam da se Blagoju Panteliću sudi za ono što se, u našoj novijoj crkvenoj istoriji, nikom nije sudilo.

 

Godine 1994, 29. avgusta, u novinama partije SPO, Danica Drašković je pisala:“Diktator Milošević je odbio posmatrače na Drini. To je pitanje suvereniteta države, kaže se u saopštenju. To kaže onaj isti Milošević koji je pre dve godine na Londonskoj konferenciji sam predlagao posmatrače na Drini i čak tražio da oficiri Unprofora uđu u srpsku vojsku i kontrolišu da li Srbija šalje oružje.

Odbijanju posmatrača na Drini sigurno su doprineli i tajno-javni razgovori našeg diktatora sa patrijarhom i članovima Sinoda. Mora da su mu gadno zapretili kada je posle blokade Srba na Drini ovom odlukom blokirao samog sebe. Na lepoj Miločerskoj plaži sunčam prošlogodišnje povrede i čitam. U Ninu, Žarko Gavrilović, zavodnik maloletnica i sveštenik, kaže da je neko u Sinodu Pravoslavne crkve predlagao ekskomuniciranje iz crkve Vuka i Slobe.

Kakav Sinod takvi i predlozi.

Oni pre liče na ratni štab osvajačke vojske nego na Sinod hrišćanske crkve. Otvoreno propovedajući pravoslavni džihad, rat i osvajanje teritorija, rušenje džamija i etničko čišćenje, pre će sebe ekskomunicirati iz hrišćanstva nego Vuka iz pravoslavne crkve.

Da vidimo ko su ti članovi Sinoda.

Vladika sarajevski Vladislav, prvih dana rata pobegao je iz Sarajeva na Pale zajedno sa svim sveštenicima. Nije ga interesovalo što je u Sarajevu ostavio 200 hiljada Srba niti je ikada digao glas protesta zbog granatiranja tih ljudi sa okolnih brda. Isto je učinio i vladika zagrebački Jovan, pobegavši iz Zagreba u Beograd odmah na početku rata, ne vodeći računa o stotinama hiljada Srba koji su ostali u njegovoj eparhiji. A za vreme Drugog svetskog rata, pod ustaškom vlašću, nijedan srpski vladika nije napustio svoj narod ni iz Zagreba, ni iz Sarajeva, ni iz Tuzle.

Ostali su sa narodom do kraja rata.

Vladika crnogorski Amfilohije, gladi bradu i priča sa osmehom i zadovoljstvom da na području od Drine do Une nema više ni jedne džamije. Tuzlanski vladika Vasilije Kačavenda pripoveda po Srbiji kako oni čiste muslimanska sela. Kaže da je u tuzlanskoj eparhiji pre rata bilo oko 300 hiljada Muslimana, a da ih je sada ostalo oko 20 hiljada. „Taj ostatak čistimo tako što mobilišemo Muslimane u našu vojsku, a odmah potom u selo ulaze kamioni u koje utovarujemo njihove porodice i deportujemo ih do borbenih linija. Tu im kažemo da moraju da beže kod njihovih koji su na drugoj strani. Kada oni počnu da zapomažu i govore da ne žele da idu iz svojih kuća i imanja, te pokazuju sveže krštenice da su prešli u pravoslavlje, naši im pripucaju sa leđa i nateraju ih u beg prema muslimanskim rovovima, odakle najčešće bivaju dočekani paljbom. Tako potpuno očistimo selo“.

Ovog vladike se i ja sećam sa jednog susreta na aerodromu 1991. godine. Putovao je u Atinu sa još nekim vladikama i pričao pred velikom grupom ljudi da ide tamo da nabavi „ono od čega se živi“ – oružje.

Pre rata su se spremali za rat.

A vladika Atanasije Jeftić traži borbu do poslednjeg Srbina. Učenik Justina Popovića, od duhovnika preobrazio se u ratnika. To je njegovo ljudsko pravo i da se razumeti. Ali, tada je dužan da skine svoju svešteničku odeždu i odloži krst iz ruke. To mu nalaže njegova crkva i njeni kanoni. Kada se pop Luka Lazarević pridružio Karađorđu u Prvom srpskom ustanku rekao je: „Uzimam pušku a krst odlažem, to dvoje ne može zajedno“. Isto je učinio i pop Momčilo Đujić u poslednjem ratu. Kada skinu odežde idu u prve borbene redove, što se očekuje i od gospodina Jeftića i ostalih vladika koji pričaju o nebeskoj Srbiji i pričešćuju ostatak naroda za totalno izginuće. I da dele jednu paštetu sa ostalim borcima na frontu, da prodaju najnovije modele „mercedesa“ kojim se voze sa gozbe na gozbu, da se žrtvuju za ono za šta se zalažu.

Njima to ne pada na pamet. Oni izdaju saopštenja, zasedaju na sinodima, huškaju na još veći rat i narodnu nesreću. Umesto, kako uči pravoslavlje, da propovedaju ljubav, pokajanje, pomirenje, život i praštanje, oni govore jezikom Arkana i nije nimalo slučajno da je on često u njihovom društvu. Prati Amfilohija na Cetinje, drži govor vernicima ispred manastira u Nikšiću i govori javno da mu je patrijarh komandant. Čega? Zločina koje je počinio po Bosni? Jer, drugoga kod njega nema, ni ljubavi, ni pokajanja, niti bilo čega o čemu patrijarh govori.

Ja ne pristajem na to.

Ne pristaju ni mnogi vernici naše crkve. Zato, umesto Vuka, neka mene ekskomuniciraju iz crkve. Neće mi biti žao. Duhovno nisam sa njima, a ako oni koji to govore čine crkvu, nisam ni u toj crkvi. Ne želim da živim u pravoslavnom Iranu.

U jednoj od naših bolnica nedavno je lečen mladić od 19 godina koji je na ratištu izgubio obe noge i obe ruke. Beskrajno nesrećan, nije mislio na sebe; ponudio je lekaru da na televiziji govori protiv rata. „Kada me vide ovakvog političari, prestaće rat“, rekao je.

Trebalo je da ga vide i naše vladike, mislim ja.

Volela bih čuti njihov mogući razgovor sa tim dečakom, koji svojom nesrećom želi da zaustavi nesreću. Htela bih čuti šta bi mu to naša crkva ponudila duhovno dovoljno vredno izgubljenih nogu i ruku. Kako bi mu objasnile vladike da moramo svi da izginemo, da izgubimo i noge i ruke i glave za nešto samo njima znano. Nešto o čemu maštaju u „mercedesima“ kojima putuju.

Moja crkva, moj vladika, moje pravoslavlje je taj dečak i njegova beskrajna ljubav prema bližnjemu, njegov oproštaj i želja da zaustavi zlo svojom ogoljenom trupinom. Umro je.

Zbog njega, zbog mene, zbog mnogih mladosti pod zemljom, uništenih porodica, srušenih kuća i sveopšte narodne nesreće, pitam se kako da mi preživimo otadžbinu. Svima nam je dosta ova koja svakih 50 godina traži od naroda danak u krvi, traži izginuće, nesreću, beskrajne žrtve. Već vekovima ne može ni jedna generacija u ovoj zemlji proživeti u miru, ne može otac da napravi kuću i ostavi sinu, da kada se rodi ima šta i da nasledi, kao u drugim srećnim otadžbinama. Gledala sam u Italiji, Francuskoj, Engleskoj, kuće u kojima je jedna porodica živela stotinama godina. Mi ne stvaramo ni porodičnu, ni nacionalnu stabilnost i bogatstvo, nego samo nesreću, bedu, ruševine, glad i smrt, a sve to svaka generacija čini za otadžbinu i u njeno ime.

To druge otadžbine ne rade, pa je sigurno u našoj otadžbini, njenoj istoriji, tradiciji, kulturi neka greška.

I u njenoj crkvi, odnosno u ljudima koji čine tu crkvu. Nemoćni da se izborimo za bolju otadžbinu ostaje nam samo da je preživimo.

Sad već daleke 1995, 5. juna, Danica Drašković je, u novinama partije SPO, objavila tekst „Popovi na daljinski upravljač“, u kome je optužila srpski episkopat za ratnohuškačku politiku i Crkvu proglasila glavnim krivcem za kult smrti u našem narodu.

Između ostalog, pisala je:“Najvažniju ulogu u nametanju i negovanju kulta smrti i žrtvovanja kao nacionalne obaveze odigrala je srpska crkva. Njene vladike danas, kao crne vrane smr-ti lebde iznad Bosne i Krajine, grakću i traže rat do kraja, do istrebljenja. U ime Hrista propovedaju nastavak ubijanja kao nacionalnu obavezu svakog „pravog“ Srbina. Da to potvrde i sasvim ozvaniče, sastavili su ovih dana Sveti arhijerejski sabor i usvojili politiku daljeg rata apelujući na vlast u Srbiji da nikako ne potpiše mir i da ne prizna Bosnu i Hrvatsku, bez obzira na mišljenje celog sveta. Nije važno koliko košta, nedavno je rekao sveti ratnik Atanasije, a njegovu politiku „smrti do kraja“ usvojio je ceo Sabor i poručio narodu pravoslavnom: ratujte, ginite, nestajte, ali nam eparhije sačuvajte.

Ovim apelom Arhijerejski sabor je potvrdio da su smrt, beda, ruševine i narod u svetskoj izolaciji, politika i cilj Srpske pravoslavne crkve. Vladike javno prizivaju neminovnu apokalipsu naroda tražeći produžetak rata koji praktično znači uvlačenje i Srbije i Crne Gore u rat sa celim svetom. Taj rat bi se sigurno završio potpunim porazom celog naroda i če-rečenjem do sada nespornih teritorija. Pojačane sankcije i ratni poraz pretvorile bi uskoro Srbiju u ekonomsku, političku, kulturnu, biološku i moralnu ruševinu, a Drina sigurno ne bi bila granica između Srba nego reka na čijoj levoj oblasti Srba više ne bi bilo.

To želi srpska crkva koja za sebe kaže da je hriš-ćanska i da sledi put Svetoga Save.

Daleko je sve to od hrišćanstva i od svetosavlja. Dok je Sveti Sava u svoje vreme mirio narode i vere, gradio katoličke bogomolje, njegovi današnji sledbenici u njegovo ime čine suprotno. Svedoci smo razornog delovanja srpske crkve na sukobljavanju naroda i vera, sve do organizovanog delovanja u rušenju tuđih bogomolja. Današnje srpske vladike, njihovi Sabori i Sinodi nikada nisu digli glas protiv bestijalnog rušenja džamija i katoličkih crkava u Bosni. Naprotiv, kao da su to želeli i podržavali. Nedavno je rušena i katolička crkva u samoj Srbiji. Naš Sinod nije o tome raspravljao niti protestovao, već je apelom za na-stavak rata zapravo podržao rušenje i nehrišćansko delovanje naroda.

Tražeći rat a ne mir, vladike traže i žrtvu za nacionalne ciljeve koja podrazumeva pristanak na bedu, glad, izbeglištvo i nestanak celih porodica, što se na njih nikako ne odnosi. Dok narod pati u nemaštini i strahu, na svim teritorijama koje vladike traže da se sačuvaju, same vladike odmah pobegnu iz eparhije na najmanji znak opasnosti. Poznat je slučaj mitro-polita Jovana zagrebačkog koji je pobegao iz Zagreba početkom rata i ostavio stotine hiljada Srba; ili Nikolaja sarajevskog, koji je napustio Sarajevo zajedno sa svim sveštenicima. Danas u Sarajevu ima Srba ali nema srpskih sveštenika, jer je to „opasno po njihov život i nikako ne može da ih natera da idu tamo gde im je život ugrožen“, rekao je nedavno Patrijarh Srbima iz Sarajeva koji su tražili sveštenika za Sarajevo.

Slučaj Zapadne Slavonije je najsvežija slika licemerja srpskih vladika koji traže od naroda žrtvu a sami je nikako ne podnose. Čim su Hrvati krenuli na Slavoniju, prvi je pobegao vladika Lukijan sa sveštenstvom i nije ga interesovalo da li je narod uspeo da izbegne stradanje ili ne.

Vladika i sveštenici na ratom zahvaćenim pod-ručjima prisutni su samo tamo gde Srbi vojskom drže teritorije i samo dok ih drže. Kad zapreti opasnost gubitka teritorija oni odlaze u Beograd, saboruju i traže od naroda da se bore za sela i gradove koje je Crkva napustila. Nemoral tih ljudi primeren je njihovom komunističkom poreklu i vaspitanju.

Slavonski vladika Lukijan, piše štampa, poslat je sada čak u Ameriku „na izvesno vreme“, sa zadatkom da prikuplja pomoć i propoveda o patnjama naroda u Slavoniji, kao i na ispomoć tamošnjem vladici Novogračaničkom Nikolaju. Nije dovoljno što je pobegao iz Slavonije u Beo-grad.

U Americi će on, na bezbednoj razdaljini, pričati o narodnim mukama, o izdaji nekih Srba, koji ne podržavaju „pravednu borbu srpskog naroda“. Nadam se da će ga neki Srbin u Americi upitati: „Šta ćeš ti ovde, tvoje mesto je sa narodom, da prvi podneseš bedu i žrt-vu da bi je mogao od drugih tražiti“. Nadam se, ali ne verujem jer su u Ameriku pobegli Srbi slični njemu, ratnici na daljinski upravljač, sa tuđim porodicama. Srbima iz Slavonije ostaje da razmišljaju u čemu će to njihov vladika ispomagati američkom vladici Ni-kolaju čiji vernici žive u slobodi i izobilju i da li je trebalo biti obrnuto, da i američki i australijski  evropski vladika dođu u Slavoniju i pomognu narodu za čiju se sudbinu na rečima tako mnogo brinu.

Napušteni narod u Zapadnoj Slavoniji, izbeglice koje ne mogu preći Drinu, svi unesrećeni ovim ratom, verujem da sada vide kako nikada nisu ni bili briga srpskih vladika i sveštenstva, kao ni vojske i države u kojoj su živeli i koju su podržavali.

Dok je hrvatska artiljerija gađala kolonu srpskih izbeglica, u njima nije bilo ni sveštenika, ni političara, ni vojnih komandanata. Vojska nije ni pokušala da ih zaštiti, pa su preživeli, nadam se, shvatili da nema ni vojske, ni države, ni Crkve koju treba poštovati i za koju se treba žrtvovati.

Tim pre što se ni Crkva očito ni malo ne žrtvuje za svoj narod.

He samo što nije prisutna tamo gde se gine i strada nego je zahvaljujući tom stradanju a prikupljajući pomoć za stradalnike znatno unapredila standard svo-jih vladika.

Nedavno, 13. maja ove godine održan je arhijerejski Sabor u manastiru Mileševi kod Prijepolja. Jedan pravoslavac, građanin, pozvao je našu redakciju sa mol-bom da dođe novinar i napiše reportažu o Saboru ko-ji je pre ličio na sajam automobila. Oko manastira bilo je parkirano preko pedeset vozila najnovije proizvodnje, od mercedesa, do džipova i be-em-vea, sve najbolje što se danas na svetskom tržištu nudi onima koji mogu da plate.

Narod se čudio razmetljivosti vladika koje propovedaju patnju i rat, a sami uživaju sve blagodeti današnje civilizacije.

Inače, narod je, čini se, teret za vladike i Sinod srpske crkve. Nedavno, na stepeništu Patrijaršije, videla sam čoveka koji se grči u epileptičnom napadu dok pored njega prolaze sveštenici. Na pitanje zašto mu niko ne pomogne ili ne pozove hitnu pomoć, sveš-tenik u prolazu je rekao: „Ma pusti ga, taj je dosadan – svaki dan je tu“. Strašno je što je sve to video i naš gost, američki pilot Felman, koji nije mogao verovati da se pred hramom pravoslavnim tako ravnodušno posmatra ljudska patnja i uskraćuje pomoć. Posle razgovora sa mitropolitom američkim Irinejom verujem da je shvatio koliko je hrišćanstvo i pravoslavlje udaljeno od naših vladika i hramova.“

NIKAD NIKO NIJE POZVAO DANICU DRAŠKOVIĆ DA ODGOVARA ZA OVE REČI NA RAČUN SRPSKOG EPISKOPATA.

Vođa SPO, Vuk Drašković, u listu „Danas“ objavio je 15. maja 2018. tekst u kome piše:“Ako je, zaista, istorija učiteljica života, vek iza nas opominje nas da je Srpska crkva među krivcima za najveće nacionalne i državne tragedije. Na sudbinskim raskršćima, ona je srpski narod žrtvovala „carstvu nebeskom“ i gurala ga u najveće i nepotrebne pogibije.

Opredeljenje za smrt, kao vrhovna obaveza srpskog naroda, sažeto je, 27. marta 1941, u samoubilački poklič: „Bolje grob nego rob“. I dobili smo slom države, ustaški genocid, građanski rat u srpskom narodu, diktaturu i zločine komunista posle „pobede“.

Pre dve decenije Srpska crkva je, opet u ime „carstva nebeskog“, fanatično podržala odluku Slobodana Miloševića da Srbiju gurne u kosovski rat sa NATO alijansom, najvećom vojnom silom u istoriji sveta. I dobili smo bombe, smrt, razaranja, bezuslovnu kapitulaciju, progon države Srbije sa Kosova i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti usvojenu po Sedmom poglavlju Povelje UN. Dobili smo i žig države razbojnika.

Srpska crkva nije ni pomislila da prizna i okaje svoj greh zasluge za kosovski slom, niti je pokušala da račun za gubitak Kosova ispostavi Slobodanu Miloševiću. Umesto toga, pilatovski je oprala svoje ruke, poraz proglasila za pobedu, a gubitak Kosova za „stanje koje moramo čuvati“ do vremena propasti jeretičkog Zapada i trijumfa pravoslavne „majke Rusije“.

Zbog zagledanosti u „carstvo nebesko“, carstvo smrti i nestajanja, arhijereje ne zanima hoće li, kad dođe to vreme koje oni čekaju, na Kosovu biti ijednog Srbina, i šta će biti, šta mora biti sa Srbijom samom, ako posluša glas „majke Crkve“ i, zbog „carstva nebeskog“, uđe u ekonomski, razvojni i civilizacijski rat sa Evropom, Amerikom i celim demokratskim svetom. Crkva ne strepi od te kataklizme. Sprema se za nju. Na Saboru su odlučili da ojačaju eparhije u rasejanju, da sveštenici budu uz stotine hiljada Srba koji napuštaju Srbiju i beže, ne ni u Rusiju, ni u Kinu, ni u Indiju, ni u Surinam ili Burundi, države koje nam „štite suverenitet nad Kosovom“, nego sreću traže baš u zemljama koje priznaju nezavisnost Kosova.

U dokumentu, Ahtisarijevom, koji su kosovski Albanci, pod snažnim pritiskom iz Vašingtona, morali da prihvate, piše da su „sve crkve, manastiri i njihova imovina na Kosovu svojina Srpske pravoslavne crkve, sa sedištem u Beogradu“. Piše, u tom dokumentu, i da se oko trideset i devet srpskih crkava i manastira na Kosovu moraju odrediti zaštićene zone, u koje se Albanci ne mogu naseljavati niti u njih zalaziti. Arhijerejski sabor se ovim nije bavio. Nije zatražio od vlasti u Prištini razgovore ni dogovore o, hitnom, uspostavljanju zaštićenih zona oko srpskih crkava i manastira. Sadašnje stanje, kada tih crkvenih ostrva nema, potrebno je čuvati.

Već devet decenija Srpska crkva odbija i Srpski kalendar Milutina Milankovića, iako ga je bila prihvatila na Vaseljenskom saboru 1923. godine. Prihvatila, pa povukla prihvatanje, jer se Milankovićev kalendar, jedini tačan u vekovima koji dolaze, trenutno podudario sa gregorijanskim kalendarom. Sve pravoslavne crkve, sem Srpske i Ruske, računaju vreme po Srpskom kalendaru srpskog naučnika. Zbog toga je i kralj Aleksandar došao bio u sukob sa Srpskom crkvom. Ni on nije mogao da urazumi njene arhijereje. Priznaće Srpski kalendar, odgovorili su Aleksandru, samo ako ga prizna i Ruska crkva.

Najavio je bio Aleksandar da će lomiti tu zaslepljenost, sve dok je ne slomi. Nije, nažalost, stigao.

I danas, toliko decenija posle ubistva najvećeg državnika u istoriji Srba, Božić i Uskrs slavimo po kalendaru paganina Julija Cezara, a Srpska crkva propoveda da se u Moskvi, a ne u Beogradu, mora odlučivati i o Kosovu.

 

UMESTO ZAKLJUČKA

 

Ponavljam – posle svih ovih argumenata, ne pozivam se ni na jedan argument. Samo molim i preklinjem da Blagoje Pantelić ne bude odlučen od Crkve i lišen pričešća Hristom. Prosto, jasno, jednostavvno – tražim pomilovanje, preklinjem za pomilovanje, molim za milost i milosrđe. I okončavam molitvom za umnoženje ljubavi.

Gospode, koji si zapovest novu dao učenicima Tvojim da ljube drug druga, obnovi istu i upečati u duše i srca naša blagodaću presvetoga Duha Tvojega, kako bi se brinuli: ne kako ćemo sebi ugoditi, no Tebi, i poslužiti bližnjem na korist i spasenje: molimo Ti se, Blagodatelju milostivi, usliši i milostivno pomiluj.

Da budemo savršeni u ljubavi Tvojoj, Bože naš, da imamo nelicemernu ljubav ka bližnjem, prinudi nas, Gospode, blagodaću Tvojega Duha. Ko misli da ima ljubav prema Tebi, a brata svojega mrzi, laža je, i u tami hodi. Zato, Milostivi, razgori duše i srca naša na ljubav prema Tebi i prema braći – molimo Ti se, kao milostiv usliši i kao preblag pomiluj.

 

Izvor: Srbin info

Oznake: Blagoje Pantelić, dr Vladimir Dimitrijević, epitimija, pomilovanje, pravda, SPC