,,Ноћ с ове стране месеца често огрезне у непотребне истине и одушевљена клања" Бранко Миљковић: Триптихон за Еуридику

АКСИОМ ПРАВОСЛАВЉА

 

Када смо прилазили Цркви од Истока, научили смо најважнији аксиом: свакоме треба желети спасење и, како је говорио Свети Јустин Ћелијски, свачијој души треба приступити на голубијим  ногама. Читали смо Пролог Светог владике Николаја, и у њему о Светом апостолу Карпу:“Свети апостол Карп, један од Седамдесеторице апостола, беше пратилац и слуга светог апостола Павла; разносио је његове посланице онима којима беху намењене. Подвизавајући се много са апостолом Павлом у проповедању благовести Христове, свети Карп претрпе многе напасти. Затим би од апостола Павла постављен за епископа града Верије у Тракији. Но свети Карп потруди се проповедајући еванђеље Христово и на острву Криту. Ту он прими у свој дом и светог Дионисија Ареопагита. Ту он виде и Господа који му се јави у виђењу, када Га Карп мољаше да казни два грешника, и чу глас Господа који му говораше: Мучи Мене још, јер сам готов да поново будем распет за спасење људи.“

Зато овај мој текст, писан без икакве намере да било кога поучава, јесте вапајна молба да се у случају Благоја Пантелића, члана лаоса, народа Божјег, поступи у складу са првотном хришћанском човекољубљем, каквом смо се учили кад смо у Цркву улазили.

Јер Благоју Пантелићу се прети одлучењем од Цркве: да не може да се моли Богу са народом Христовим, да не може да прима Светињу Тела и Крви Богочовека, да не може да се исповеда, нити да учествује ни у једној Тајни Цркве, да не може да буде кум на крштењу и на венчању, да не може да буде сахрањен по православним погребним обредима. (https://n1info.rs/vesti/teolog-pantelic-objavio-delove-optuznice-crkvenog-suda-neistine-i-nepreciznosti/)

А то је страшно. Стварно је страшно. Разум чује, али срце не прихвата. Тражи се да Пантелић буде одлучен од Христа.

Пантелићу се суди за увреду јерахије – у ствари, за критике на рачун, по његовом мишљењу сервилног, понашања извесних јерараха према режиму Александар Вучића. Пантелић сматра да је врх СПЦ требало да подржи студенте који су устали против уставокршитељског и издајничког режима, који је учинио све супротно нашим народним интересима и демократском поретку, од издаје Косова и Метохије до урушавања свих права и слобода који су нам Уставом гарантовани.

 

О ПОШТОВАЊУ ПРЕМА ЕПИСКОПИМА

 

Кад су епископи у питању, поштовање према њима се подразумева, по речи Посланице Источних патријараха о вери из 1848. године:“Без епископа ни Црква не може Црквом не само да буде, већ ни да се зове, као ни хришћанин хришћанином. Јер је епископ, као наследник апостола који је полагањем руку и призивањем Светог Духа задобио од Бога власт која му се по прејемству даје да разрешава и везује грехе, жива икона Божја на земљи и, по свештенодејствујућој сили Духа Светога, обилан извор свих тајни Васељенске Цркве којима се задобија спасење. Епископ је исто толико потребан за Цркву колико и дисање за човека и сунце за живи свет”.

Верни, знајући да је Христос основао Цркву, не суде својим пастирима кад су  ствари њиховог личног морала у питању, већ то препуштају надлежним црквеним властима. Они се, пак, држе Христове речи:„На Мојсијеву столицу седоше књижевници и фарисеји. Све дакле што вам кажу да држите, држите и творите; али шта они чине не чините; јер говоре а не чине. Него вежу бремена тешка и незгодна за ношење, и товаре на плећа људска; а прстом својим неће да их прихвате. А сва дела своја чине да их виде људи: раширују своје амајлије, и граде велике скуте на хаљинама својим. И траже зачеље на гозбама и прва места по зборницама, и да им се клања по улицама, и да их људи зову: Рави! Рави!“ ( Мт. 23, 2-7)

Ту, у раној Јерусалимској Цркви, видимо и апостолску ревност и апостолску мудрост. Њу је показао велики апостол незнабожаца, Павле: “А Павле упери поглед на Синедрион и рече: Људи браћо, ја сам са свом добром савести живео пред Богом до самога овога дана. А првосвештеник Ананија заповеди онима што стајаху до њега да га бију по устима. Тада му рече Павле: Тебе ће Бог бити, зиде окречени! И ти седиш те ми судиш по закону, а насупрот закону заповедаш да ме бију. А они што стајаху унаоколо рекоше: Зар првосвештеника Божијега вређаш? А Павле рече: не знадох, браћо, да је првосвештеник, јер је писано: Не говори зло старешини народа свога“. ( Д. Ап. 23,1-5)

Дакле, Павлу се незаконито суди. Он оштрим речима грди неправедног судију, али кад сазна да је првосвештеник, он своју реч повлачи – не зато што се боји, него што не жели да се тако обраћа свештеном лицу.

Све је то тако. Благоје Пантелић, Србин, изговорио је, веле, речи преоштре, увредио јерархију.

 

ИСКУСТВО ЈЕДНОГ ПОКОЛЕЊА

 

То је, између осталог, последица чињенице да Пантелић припада оном поколењу младих православних који су учени да могу бити слободни у изражавању својих, па и политичких, мишљења.  Он припада поколењу које је учило од владика попут Амфилохија и Атанасија.  Митрополит Амфилохије је, на Божић 1989/1990, у тексту „Сабор и достојанство“, објављеном у часопису НИН, рекао и следеће:“Могу ја да будем епископ, али ја осећам тај народ. Једноставно, ја морам њега да испоштујем, његову одговорност да испоштујем. Лепо, он мене поштује као епископа али хоће и да ми каже: Јесам ја стадо, али ја сам словесно стадо, ја сам разумно биће које има став и достојанство, одговорност пред Богом и историјом за своју судбину и за судбину народа и Цркве као и ти. Православна Црква од памтивека васпитава човека и људе на одговорност пред Богом и пред историјом. Никакав централни комитет, никакав Сабор, никакав центар, рецимо римски, Ватикански, (а по принципу Roma locuta causa finita – Рим је одлучио спор је окончан), бечки, московски и цариградски. Уз поштовање свих, моја одговорност остаје моја одговорност. Неодузимљива пред историјом и пред Богом.“

У књизи „Знак препоречни“, Београд 1994, стр. 20,владика Атанасије је писао:“Једни мисле да ако имају свештенички или јерархијски положај и службу у Телу Цркве, да су само они Црква, па и кажу „ми Црква сматрамо“, или „Црква наређује“; док неки други, наводно у име братске љубави и слободе, често су склони да забораве да је Православна Црква ипак са свештенослужабним (што би грчки било јерархијским) редом и поретком, али складним, органским, међусобно повезаним поретком.(…) Много нам треба православног црквеног, рекао бих домаћег васпитања, праве људске и хришћанске трпељивости и великодушности. Онако како пише као деци својој Апостол Павле Коринћанима: „Срце наше постаде широко према вама, Коринћанима; а вама није тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим““ (1 Кор. 6.11-12).“

Додавао је и следеће:“Према томе, треба се борити за живу, облагодаћену саборност. Не само чекати шта ће један „сабор“ свеједно који, да „одлучи“,  јер свака саборска одлука у Православној Цркви подлеже саборној рецепцији, животном усвајању од целог тела Цркве, како су то рекли Источни Патријарси (у својој познатој Посланици из 1848. г.). Или како то вели Св. Василије Велики: „Распоређења и уредбе у Цркви доносе епископи, али оне бивају потврђиване од народа“ (Писмо 230).“

Тако су говорили Пантелићеви узори, митрополит Амфилохије и владика Атанасије.

 

ПОЛИТИЧКИ СТАВОВИ ПАНТЕЛИЋЕВИХ УЧИТЕЉА

 

И Пантелић је мислио да је тако, и против Вучића говорио како су владика Атанасије и митрополит Амфилохије говорили против Милошевића и Ђукановића. Године 1992. владика Атанасије је, на „Студију Б“, средином марта, дао интервју који је месецима одјекивао Србијом. Пошто „Студио Б“ није могао да се гледа у провинцији, видео-касета са тим разговором је умножавана и дељена посвуда. Тадашњи Епископ Банатски је рекао: „Докле ћемо трпети понижење? Ми смо под Брозом, брозомором и Брозовим наследницима тако понижени да нас ни пет турских векова нису тако понизили. Ми смо понижени као никада, као народ. Не само пред светом, него пред сопственим образом. (…) Они су (милошевићевци на власти, нап. В.Д.), господо моја, издали Крајину и Босну. Издаће све да би се одржали на власти. (…) Социјалистичка партија је само нормалан наставак, само преименована, од комунизма. Они треба да оду да би овај народ ослободили. Да оставе народ. Коме – нека их није брига. Овај народ ће се снаћи, па ће уместо једног Главаша наћи једног Карађорђа, па ће наћи трећег. (…) Боље би било господину Шешељу да остави на миру овај народ и да гледа своја посла. (…) Српски народ је издан и продан од комуниста. Прави гроб наш је авнојевска Југославија, Брозова, милошевићевска. Они ће отцепити Санџак, Косово. (…) ДА НЕ ДА БОГ ТРАГЕДИЈУ КОЈУ ЈА ВИДИМ ОВОГА НАРОДА. НИ СЛОБОДНИ БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК НЕЋЕ ДА ПОСТОЈИ (подвлачење наше – нап. В.Д.). Не постоји Скупштина. Постоји један човек који одлучује о судбини овог народа. МИЛОШЕВИЋ ЈЕ ОСИОН, ОПАК ЧОВЕК (подвлачење наше, нап. В.Д.). Што пре оде, биће боље овом народу. То му је моја порука. Као Србина, као човека, као монаха. Баш ме брига шта ће они да кажу… ЊЕГОВ ПОРАЗ ЈЕ И КОСОВО. НЕМОЈТЕ СЛУШАТИ ОНО ШТО ОНИ КАЖУ ДА ЈЕ НА КОСОВУ СРЕЂЕНО. НИШТА НИЈЕ СРЕЂЕНО“.

У септембру 1993. године Владика Атанасије, већ као Херцеговачки Епископ, даје још једну изјаву за „Студио Б“ и каже: „Милошевић и Клинтон су две стране једне исте медаље: бруталног настављања комунистичких рана на живом организму Српског Православног народа“.

Тако је митрополит крајем марта 2019, током протеста против режима Мила Ђукановића, рекао да народ тражи слободу, наводећи да је она “основно звање човјеково“. Коментаришући грађанске протесте у Подгорици, он је казао да ако народ тражи слободу “онда му је у сваком случају треба дати“.

Зато је Пантелић почео да (пре)гласно збори против сервилности неких из јерархије кад је Вучићев режим у питању.

Ипак, да ли је заслужио да буде одлучен од Христа?

Ја само једно молим, без обзира што ни на кога и ни на шта немам утицаја: нека буде опроштено Благоју Пантелићу. Тражим помиловање!

 

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ И ОЛАКО АНАТЕМИСАЊЕ

 

Учили смо, у наше „ранохришћанско“, време, и од Светог Јована Златоуста који је, да би прекратио саблазни у помесној Цркви, убрзо по свом рукоположењу за презвитера 386. Године, изговорио ову беседу, чији пуни наслов Гласи: „О томе да не треба проклињати (анатемисати) ни живе ни мртве“, упозоравајући верне да не анатемишу олако своје ближње: „Али, ко си ти да себи присвајаш такву власт и такву велику силу? „Тада ће Син Божији сести на престо славе Своје… и поставиће овце са десне стране Себи, а јарад са леве“ (Мт. 25, 31, 33). Зашто ти сам себи присвајаш такву част, које би удостојен искључиво сабор Апостолски, те истинити и, у свему, исправни њихови прејемници (наследници), испуњени благодаћу и силом? И они, строго испуњавајући заповест, одлучиваху јеретике од Цркве, а као да тиме сами себи копаху своје десно око, што и доказује велико састрадавање и саболовање њихово, као приликом одсечења повређенога уда. Зато и Христос назва то ископањем деснога ока (Мт. 5, 29), изразивши тиме сажаљење према онима који бивају одлучени (од Цркве). Зато они, и у овом, као и у сваком другом делу, строго испуњавајући (заповест), обличаваху и одбациваху јереси, али никога од јеретика не подвргаваху анатеми. И апостол (Павле), очигледно по нужди, само на два места употреби ту реч, али ни тада као оно што се односи на неко конкретно лице: у посланици Коринћанима, (Св. ап.) Павле говори: „Ако неко не љуби Господа нашега Исуса Христа нека је анатема“ (1. Кор. 16,22) и још: „Ако вам неко јави Еванђеље друкчије него што примисте, проклет (анатема) да буде“ (Гал. 1,9). И када нико од оних који примише власт не учини то нити смеде да изговори такву осуду, зашто се, онда, ти усуђујеш да то чиниш, поступајући противно (циљу) смрти Господње и да предухитраваш суд Цара? Хоћете ли да чујете шта изрече један свети муж, који пре нас беше прејемник Апостола и који би удостојен мучеништва? Објашњавајући тежину те речи, он се послужи следећим поређењем: као што се простак, који се у царску одежду (сам) обуче, заједно са својим саучесницима, предаје смрти као тиранин, тако и они, вели он, који злоупотребљавају својство Господље и предају човека црквеној анатеми, подвргавају себе потпуној погибељи, присвајајући себи достојанство Сина Божијега. Или ви, можда, сматрате да је неважно то што, пре времена и пре Судије, некога осућујете на такву осуду? Јер анатема потпуно одлучује од Христа. Али, шта говоре људи спремни на свако зло? „Он је јеретик“, говоре они, „ђаво је у њему, он хули на Бога и својим убеђењима и сујетним ласкањем низвргава многе у бездан погибељи. Зато је га Оци и одбацише, а нарочито учитеља његовога, који проузрокова раскол у Цркви…“, а овде се мисли на Павлина или на Аполинарија. Но, ти поучавај и „са кротошћу карај оне који се противе, еда би им Бог ако дао покајање за познање истине, и да се избаве замке ђавола, који је живе уловио да врше вољу његову“ (2. Тим. 25, 26). Забацуј мрежу љубави, да посрнули не погине, но да се спасе. Покажи да, по великоме добродушју (своме), желиш да своје добро учиниш општим. Забаци добропријатну удицу састрадања и, на тај начин, откривши скривено, извуци из понора погибељи онога ко се умом у њу погрузио. Поучавај да све оно што се по пристрашћу или по незнању прима као (оно што је) добро, није сагласно са предањем апостолским; и ако заблудели човек то поучење прими, он ће, онда, како вели Пророк, „живети (јер прими опомену), а ти ћеш сачувати душу своју“ (Језек. 3, 21). Ако, пак, он неће (поучење да прими) и упоран остане, онда – а да се сам не би показао кривим – само посведочи да се тако и збило, са дуготрпљењем и кротошћу, е да Судија не би затражио душу његову из руке твоје, без мржње, без гнушања, не прогонећи га, но показујући искрену и истинску љубав према њему. Њу ти задобијај и, макар и немао никакве друге користи, велика је корист и велики је добитак већ то што волиш и доказујеш да си ученик Христа: „По томе ће сви познати“, говори Господ, „да сте ученици Моји, ако будете имали љубав међу собом“ (Јн. 13,35), а без ње ни познање тајни Божијих, ни вера, ни пророштво, ни сиромаштвовање, ни мучеништво за Христа неће вам бити ни од какве користи, како и објави Апостол:„Ако знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам… Ако језике ангелске говорим… и ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи: љубав дуго трпи, љубав се не горди, не тражи своје, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи (уп. 1. Кор. 1-7).“

Свети Јован Златоусти каже за апостола Павла:“И, имајући такву љубав према Христу, он никога не подврже ни казни, ни принуди, ни анатеми: јер никако другачије не би привукао к Богу толико народа и градова, но, подвргавши се унижењу, бичевању, шамарању, подсмевању од свију, он учини све то, снисходећи, убеђујући и умољавајући. Тако, дошавши Атињанима и затекавши их све у идолопоколонству, он не поче да их укорава и да говори: ви сте безбожници и потпуни нечастивци. Он не рече: ви све сматрате за Бога, а једнога Бога, Владику и Творца свега, одбацујете. Него шта (учини)? „Јер пролазећи“, каза он, „и посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме је написано: непознатоме Богу. Онога, дакле, Којега не познајући поштујете, Тога вам ја проповедам“ (Дел. ап. 17, 23). О, дивнога ли дела! О, очинскога ли срца! Он побожнима назва Јелине – идолопоклонике, безбожнике. Зашто? Зато што они, слично побожнима, савршаваху своје богослужење, мислећи и будући уверени да (тиме) поштују Бога.

Саветујем све вас, а заједно са вама, и себе самога да подражавамо овоме. Ако Господ, предзнајући склоности свакога од нас и какав ће бити свако од нас, (ипак) створи овај свет да би у потпуности показао дарове и штедрост Своју, и ако Он чак и зле (људе), премда не створи свет за њих, удостоји општих добара, желећи да Му сви подражавају, како ћеш онда чинити супротно ти, који у цркву улазиш и жртву Сина Божијега приносиш? Зар не знате да Он „трске стучене не преломи, нити свештила што се пуши не угаси“? (Иса. 42, 3). Шта то значи? Послушај: ни Јуду, нити њему сличне погибељнике Он не одбаци, све док сваки од њих самога себе (од Њега) не одлучи, предавши се заблуди. Па зар за незнање народа не приносимо мољења? Зар нам није заповеђено да се молимо за оне који нас мрзе и који нас гоне? Ми, дакле, савршавамо то служење и поучавамо вас, (јер) рукоположење не води к властољубљу, нити на надменост наводи, нити власт пружа. Сви примисмо једнога истога Духа, и сви смо на усиновљење призвани: оне које Отац изабра⁷ Он их и удостоји да са влашћу служе браћи својој. Испуњавајући, дакле, то служење, ми вас саветујемо и преклињемо да одустанете од тога зла. Јер тај кога хоћеш анатеми да предаш, или жив је и још увек битује у овом смртном животу или се, пак, већ упокојио. Ако је жив, онда поступаш безбожно, одлучујући онога који се још увек налази у неодређеном стању и који се још увек може обратити од зла к добру. Ако се, пак, упокојио, тим мање (имаш право да га анатемишеш). Зашто? Зато што он „своме Господу стоји или пада“(…)

Јеретичка учења, несагласна са учењем које прихватисмо, треба проклињати и безбожне догмате обличити, но људе је неопходно на сваки начин штедети и молити се за њихово спасење. О када бисмо се сви ми, умножавајући љубав према Богу и ближњима, и испуњавајући заповести Господње, удостојили да сретнемо Небескога Женика са уљем и упаљеним светиљкама у дан васкрсења, и да Му представимо многе (оне), које састрадавањем својим задобисмо, благодаћу и човекољубљем Јединороднога Сина Божијега, са Којим нека је слава Оцу, заједно са Духом Светим, сада и увек и у векове векова. Амин.“

Тако нас је учио Свети Јован Златоусти.

 

СЛУЧАЈ ПАТРИЈАРХА ГРИГОРИЈА ПЕТОГ

 

Године 1821, Грци су дигли устанак против Турака. Султан је одмах објавио џихад, и позвао муслимане да побију све православне, почевши од Мале Азије. Патријарх Григорије Пети, који је срцем био за свој народ, да би спречио гнев муслимана, 27. марта те године, у петој недељи Великог поста, проклео је вође устаника, страшним и тешким речима:“Камен, дрво, гвожђе нека се распадну – а они ( устаници ) никада!(…) Да пре времена погину у овом животу, и да буду кажњени у будућем! Муње небеског гнева да падну на главе њихове! (…) Да буду деца њихова сирочад и жене удовице!(…) Анђео Господњи да их гони мачем огњеним!(…) Да буде клетва свих светих од века на њима и на онима који их непокајано следе или мисле да их следе у будућности!“

Патријарх Григорије је, да би утолио гнев Турака, скупа с патријархом јерусалимским и својим епископима, упутио посланицу народу у којој је хвалио султана и његову власт као Богом установљену, и позивао  вернике да побуњенике и њихове завере откривају турској власти, да би побуна била угушена. Писао је за устанике:“Као нарушиоци божаствених закона и канонског устројства, као презиратељи свештеног помазања, благодарности и захвалности добротворима ( мислио је на захвалност султану, нап. В. Д. ), као противници моралних и грађанских установа, као бесавесни изазивачи погибије невиних и ни у чему кривих сународника, да буду одлучени, проклети и без опроштаја, неразрешени ни после смрти, под вечном анатемом, ако не пожеле да схвате злочин и обману, да се врате и крену правим путем спасења, то јест ако сасвим не усвоје понашање које одговара верним поданицима (султана, нап. В.Д. )“.

Ипак, ништа није вредело. Турци су патријарха сменили и бацили у тамницу. На крају, тражили су од њега да се потурчи, што је он одлучно одбио. Осуђен на смрт априла 1821, молио се Господу, чекајући да припрема вешала на вратима Патријаршије у Фанару. Обесио га је неки потурчењак, коме су у томе помагали Јевреји. Јевреји су откупили патријархово мученичко тело, неколико дана му се ругали, и бацили га у море. Промислом Божјим, на мошти Григорија Петог наишао је неки руски брод. Превезли су га у Русију и положили у један од православних храмова града Одесе, где је почивао све до 1871, када је пребачен у Атину, где и данас почива.  После убиства патријарха Григорија, султанов гнев се смирио, и он је престао да убија Грке по Малој Азији и Цариграду.

Патријархова анатема на устанике је била повод да Грци престају да признају власт цариградског патријарха, и основа да формирају своју аутокефалну, Грчку Православну Цркву, која постоји  до дана данашњег.

Ево, дакле, још једног примера из тешке и мученичке историје Цркве: патријарх Григорије је, да би спречио свеопшти покољ својих сународника који нису могли да се дигну против Турака, анатемисао, страшним речима, устанике – с једне стране; с друге стране, устаници, који су подигли стег слободе,  нису могли да послушају патријарха, јер би то значило да се враћају ропству. Ни Карађорђе и његови устаници нису слушали Цариград кад су се дигли против Стамбола, иако је и од њих Цариград ( чија се јурисдикција, после пада Пећке патријаршије, простирала и на Србију ) тражио да се покоре султану. Ипак, Црква је знала да је Свети Григорије Пети анатему бацио по нужди; као јунак и мученик, који је одбио да се потурчи, он је 1871. године канонизован. Грци и данас славе како Светог Григорија, тако и своје храбре устанике који су их ослобађали Турака, иако је патријарх устанике својевремено анатемисао, и то најстрашнијим могућим речима.

 

ИЗ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

 

Ево шта о положају српских владика у Босни и Херцеговини, када су многи свештеници, плаћени од Беча, били аустријски шпијуни, пише Француз Андре Бар у својој књижици „Свети Сава, слава и гусле/ Верска агресија Римске цркве на православне у Босни и Херцеговини од 1878. до 1903. године“ (Бели анђео, Шабац, 2003; реч је о прве две главе Барове књиге „Босна и Херцеговина“, објављене 1906. у Београду):“Аустрија даје, али не у ветар; митрополит је постао владина креатура, њена верна слуга, па често највернији извршилац њених ниских дела. Некада, под турском владом, кад је народ био жртва њених неправдених паша, народ је тражио да га митрополит помаже и заштити. Данас народ ништа не очекује од свога епископа; он му не верује. Извесно је да се свештеник, стављен између своје савести и деспотске власти која га плаћа, неће устезати; он је бити на оној страни одакле долази новац. Шта га се тиче  мишљење свога стада? (…) У Мостару је митрополит предмет једнодушног презирања; ако је он у цркви, у њу нико не улази; ако учествује у каквој пратњи, остављају га сама; прође ли улицом, окрећу главу и звижде. У Сарајеву, митрополита Николу Мандића осуђују тако исто. Старци неће да приме причешће из његових руку; на зидовима његове куће налазе се сваког дана погрдне објаве или безобразна шарабатања. Ономе који зна како православни поштују своје митроплите, ове ствари изгледају као несумњив знак опште деморализације; народ мрзи своје свештенике, који су постали помагачи завојевачу, и који не покушавају ништа да га поврате било на већу побожност, било на веће поштовање.(…) Она (Аустрија, нап. В.Д.) се труди да одлично свештенство замени свештенством без карактера, без образовања и без морала. Заглупљујући пастира, она се нада да ће тиме одвратити верне од вере, коју она треба да угуши, сматрајући да је њој, као католичкој сили, дужност то учинити, те да тим начином одвоји веру од њених снова о Српству, јер јој њени интереси налажу да она искорени за свагда те идеале“.

Срби су се ограђивали од поступака клира који је служио Бечу, али се нису одрекли своје Цркве. Уосталом, искушења су увек иста. Ево цитата литванског мислиоца Антанаса Мацејне, из његове књиге „Тајна безакоња“: “Саблазан земаљских права, могућности, привилегија и добара је толика да ће мали број њих моћи да му одоли. Већина ће се предати тој саблазни, на тај начин се предавајући и скривеној вољи антихриста.(…) Седети у сенци земних престола, поклонити се земним властодршцима – то је најзначајнија, најзначајнија и најпостојанија претња Цркви. Под том претњом, најлакше је од Бога отпасти, јер такво понашање, по речима апостола Павла, има обличје побожности лишено силе (Друга Тим. 3,5). Такви хришћани подржавају ону спољашње у религији, али јој се изнутра ругају: уместо Цара Христа на престо узводе земног цара, уместо милости Божјих примају дарове владара. Вера у Духа Светога и крв светих претвара се у уздање у лукавство и подршку кнежева. Антихрист одлично зна за ту слабост хришћана, и зато им увек нуди своје дарове. Он стално позива хришћане себи – да седну у хладовину његовог престола и склоне се од сунчане врелине борбе“.

 

 

СВЕТИ СИНОД И ЛАВ ТОЛСТОЈ

 

Одлука руског Светог Синода од 20-22. фебруара 1901. године

 

Почетком 20. века, Синод Руске Цркве објавио је да велики писац, гроф Лав Толстој, више не припада Цркви од Истока. Ево текста овог одлучења:

„Од почетка, Црква Христова трпела је хулу и нападе бројних јеретика и лажних учитеља који су настојали да је сруше и пољуљају њене основне темеље, који почивају на вери у Христа, Сина Бога Живога. Али све силе пакла, по Господњем обећању, нису могле да савладају Свету Цркву, која ће заувек остати непобедива. А у наше време, по Божјем допуштењу, појавио се нови лажни учитељ, гроф Лав Толстој. Светски познати писац, Рус по рођењу, православан по крштењу и васпитању, гроф Толстој, преварен својим гордим умом, дрско се побунио против Господа, Његовог Христа и Његовог светог наслеђа. Отворено се одрекао Мајке која га је неговала и васпитала, Православне Цркве, и посветио је свој књижевни рад и таленат који му је Бог дао ширења учења супротних Христу и Цркви међу људима, и искорењивању из умова и срца људи вере отаца наших, православне вере, која је темељ васељене, којом су наши преци живели и били спасени, и којом је Света Русија остала јака и постојана.

У својим списима и писмима, која он и његови ученици у великом броју распростиру широм света, а посебно у границама наше драге Отаџбине, он проповеда, са фанатичним жаром, рушење свих догмата Православне Цркве и саме суштине хришћанске вере. Пориче личног, живог Бога, прослављеног у Светој Тројици, Творца и Промислитеља васељене; пориче Господа Исуса Христа, Богочовека, Искупитеља и Спаситеља света, који је пострадао за нас и за наше спасење, и који је васкрсао из мртвих; пориче бесемено зачеће Христа Господа по Његовој човечности, и девственост пре и после рођења Пречисте Богородице, Приснодјеве Марије; не признаје загробни живот и узвраћање по делима на Суду Божјем; одбацује све тајне Цркве и благодатно дејство Светог Духа у њима; и, исмевајући најсветије предмете вере православног народа, не оклева да исмеје највећу од тајни, Свету Евхаристију. Гроф Толстој све ово непрестано проповеда, речју и списима, на саблазан и ужас целог православног света, и тиме се, отворено, и то отворено пред свима, свесно и намерно, одвојио од сваког општења са Православном Црквом. Напори за његово уразумљивање били су безуспешни. Стога га Црква не сматра својим чланом и не може то учинити док се не покаје и не обнови општење са њом. Сада сведочимо о томе пред целом Црквом, ради укрепљења оних који стоје праведно и ради исправљања оних који греше, посебно ради будућег исправљања самог грофа Толстоја. Многи његови блиски сарадници који чувају веру са жаљењем размишљају о чињеници да је, на крају својих дана, остао без вере у Бога и нашег Господа и Спаситеља, одбацивши благослове и молитве Цркве и свако заједништво са њом.

Стога, сведочећи његовом отпадању од Цркве, молимо се и да му Господ подари покајање за познање истине (2. Тим. 2:25). Молимо Те, милостиви Господе, који не желиш смрт грешника, услиши га, помилуј га и обрати га светој Цркви Твојој. Амин.“

Веома је важно рећи: Синод не екскомуницира Лава Толстоја из Цркве, већ само наводи да је гроф добровољно отпао од ње – иако треба узети у обзир да су, према руским законима тог времена, Толстојеви ставови сматрани кажњивим, јер је православна вера била заштићена законом. Црква није анатемисала Толстоја, нити је од државе тражила да га било чиме казни. Само је константована чињеница.

 

ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА: ОДГОВОР НА ЗАКЉУЧНЕ НАВОДЕ ОПТУЖНИЦЕ

 

Вештачка интелигенција није права, Богом дарована, људска разумност, него начин машинске обраде огромног броја података на основу извора доступних на Интернету. Међу овим изворима, налазе се и они који се тичу канонског права. У доба вештачке интелигенције и плитке памети, ево шта се добија претрагом везаном за „случај Пантелић“.

 

На закључак тужиоца да се „из приложених доказа неспорно утврђује“ да је оптужени Благоје Пантелић извршио и више пута поновио „грозне канонске и црквене кривице“, износим следеће:

 

1. О злоупотреби позивања на канон Другог васељенског сабора

• Тужилац се позива на канон Другог васељенског сабора, тврдећи да је оптужени „хотимично смућивао и рушио црквени благопоредак, злобно и клеветнички измишљајући некакве оптужбе против православних епископа“.

Међутим, сам тај канон (на који се позива) јасно говори о:

• јеретицима,
• од Цркве већ одлученима,
• онима који скупљају парасинагоге против канонских епископа,
• и о клеветничким оптужбама које имају за циљ да без основа наруше углед епископа и створе неред.

• Оптужени Благоје Пантелић у време својих јавних иступа:
  • није био јеретик;
  • није био одлучен од Цркве нити кажњен;
  • није организовао никакву парацрквену заједницу „против канонских епископа“;
  • његови јавни наступи нису имали облик формалне црквеносудске оптужбе против одређеног епископа, већ теолошко-друштвене критике јавних деловања црквених великодостојника, у домену односа Цркве и државе, насиља у друштву, злоупотребе религије у политичке сврхе, ћутања пред неправдом и сл.

Зато формална примена овог канона, као да је реч о класичном „кривичном делу клеветничке тужбе против епископа“, не стоји ни у чињеничном ни у канонском смислу.

• Канон Другог васељенског сабора претпоставља да су у питању „измишљене оптужбе“ (клевета), дакле:
  • морало би конкретно да се покаже која је изјава оптуженог неистинита,
  • у чему је та неистина,
  • да ли је оптужени знао да је изјава лажна,
  • и да ли је деловао с намером да падне углед епископа, а не ради критике, савести и позива на покајање.

У оптужници, међутим, недостаје управо то:нема аналитичког набрајања појединачних изјава, њиховог контекста, истраживања (не)истинитости, нити се доказује „злоба“ као субјективни елеменат. Уместо тога, све се своди на опште квалификације.

• Поред тога, исти тај канон предвиђа и заштиту савести епископа од клеветника, али и један општи принцип који важи у сваком црквеносудском поступку:

да нико не може бити осуђен на најтеже казне без јасне, доказане кривице и без поштовања правног поретка.

Примена тог канона на оптуженог, без прецизног утврђивања да се ради о лажи и клевети, а не о савесној и аргументованој критици, представља управо оно што канон забрањује: злоупотребу црквених прописа ради ућуткивања.

 

1. О наводној повреди члана 214 став 1 тачка Б) алинеја 1 и 2 Устава СПЦ и чл. 47 и 49 Правила о поступку

 

Тужилац даље тврди да је оптужени:

• „каљао углед свештенства“,
• „побуњивао против црквене власти“,
• „ускраћивао дужно поштовање јерархијској црквеној власти“,
• „вређао, клеветао и ниподаштавао јерархијску власт“
• и „предузимао радње против црквеног поретка“.

 

На то:

• Кршење начела законитости и одређености кривице

Чак и у унутрашњем црквеном праву важи основно начело:

• кривица мора бити прецизно одређена, појединачно описана,
• уз навођење времена, места, начина и садржаја спорне радње,
• и подведена под тачно одређену норму.

• Разлика између „каљања угледа“ и теолошко-социјалне критике

Устав и Правила забрањују:

• намерно, злонамерно, неистинито и безразложно рушење угледа свештенства,
• подстицање на непослушност црквеној власти,
• подривање поретка.

Међутим, оптужени је:

• јавно говорио о конкретним јавним поступцима појединих црквених великодостојника (политичка блискост са влашћу, прећуткивање насиља, игнорисање жртава, симболичко легитимисање неправде),
• његови ставови су били аргументовани библијски, патристички и морално,
• није позивао на увођење паралелне јерархије, раскол или отпадништво, већ на покајање, преиспитивање и враћање јеванђеоском духу.

У теолошкој традицији Цркве, постоји јасна разлика између:

• клевете (свесно ширење лажне оптужбе),
• и пророчке или савесне критике (упозоравање на злоупотребе, неравноправност, симбиозу олтара и престола, скандал пред „малима овим“).

Не може се свака критика јерархије по аутоматизму превести у „каљање угледа“ и „побуњивање против власти“, иначе би Црква лишила лаички део своје плироме права и дужности савесног сведочења истине.

• О „побуњивању против црквене власти“

Ни у једном доказу који је до сада био доступан, не показује се да је оптужени:

• позивао вернике да напусте богослужења,
• позивао на непослушност у питању вере, догмата, светих тајни,
• позивао на организацију паралелне црквене структуре.

Он је, напротив:

• остао у Цркви,
• није самовољно прекинуо литургијско учешће,
• јавно је наглашавао да жели да остане у окриљу Цркве,
• и своје критике је формулисао изнутра, као верник који пати због одређених појава.

Позивање на чланове о „побуњивању“ и „радњама против поретка“ без доказа о реалном подривању канонске структуре, своди се на кажњавање мишљења и гласног неслагања, а не на кажњавање истинске црквене кривице.

• Правила и поступак – повреда процесних гаранција

Чланови 47 и 49 Правила о поступку за црквене судове, у контексту целог правилника, подразумевају:

• поштовање форме оптужнице,
• право оптуженог на обавештеност,
• право на одбрану и на благовремено изјашњење,
• фер поступак у складу са јеванђељским духом.

Оптужени је више пута указао да:

• је прво кажњен забраном причешћа, а тек потом је предмет упућен суду,
• да му при изрицању прве казне није омогућено претходно саслушање,
• да му није било дозвољено присуство адвоката у поступку,
• да оптужни акт није био довољно прецизан.

У таквим околностима, позивање на ове чланове не служи као доказ његове кривице, него, напротив, указује да су и сами процесни прописи прекршени на његову штету.

 

III. О формули „упорности и истрајности“ у „кривицама“

 

Тужилац као отежавајућу околност истиче „упорност и истрајност“ оптуженог у понављању радњи које квалификује као кривице.

 

На то треба одговорити:

• Оно што се назива „упорношћу“ јесте, заправо, доследност савести: оптужени је годинама, у једном истом кључу, указивао на опасну симбиозу Цркве и политичке власти, на прећуткивање насиља и злоупотреба, на морални скандал који саблажњава „малене“ и удаљава многе од Цркве.
• У јеванђељској и пророчкој традицији, таква „упорност“ у сведочењу, чак и по цену трпљења, није кривица, већ врлина.

Кривица би постојала само онда ако би се показало да:

• он свесно износи лажи,
• приписује црквеним великодостојницима дела за која зна да их нису учинили,
• или подстиче вернике на разарање самог бића Цркве.

Таквих доказа нема.

 

1. О несразмерности предложене казне – коначно искључење из Црквене заједнице

 

Тужилац предлаже да се, на основу члана 216 став 1 тачка Б) алинеја 3 Устава СПЦ, оптуженом изрекне црквена казна коначног искључења из црквене заједнице.

 

На то:

• Коначна екскомуникација је ultima ratio у црквеном праву:
  • она се традиционално везује за упорно, свесно и неокајано одступање од вере (јерес),
  • за раскол (стварно цепање јединства Цркве),
  • или за тешка дела која су у директној супротности са самим бићем хришћанског морала.

Оптужени, међутим:

• јавно исповеда православну веру,
• не пориче догмате,
• не позива на раскол,
• не одриче Тајне,
• него управо из вере и љубави према Цркви критикује конкретне јавне поступке људи који је представљају.

• Циљ сваке црквене казне, по канонској традицији, није уништење лица, већ његово исцељење и поправљање.

Изрицање најтеже казне човеку који:

• није јерес учио,
• није веру издао,
• није напустио литургијски живот самовољно,
• него је подигао глас против неправде,

било би злоупотреба дисциплинског механизма ради застрашивања савести, а не ради пастирске бриге.

• Поред тога, суд који је већ:
  • изрекао привремену забрану причешћа без претходног саслушања,
  • водио поступак уз повреде процесних права одбране,

тешко може у овом стадијуму да тврди да су „из приложених доказа неспорно утврђене“ тешке кривице које оправдавају коначно искључење.

 

1. Закључак и предлог

 

Имајући у виду све наведено:

• Позивање на канон Другог васељенског сабора не стоји, јер:
  • оптужени не спада у категорије лица на које се тај канон примарно односи,
  • није доказано да су његове изјаве лажне и клеветничке,
  • није показана намера разарања Цркве, већ намера савесног сведочења.
• Наводи о повреди члана 214 и пратећих чланова Правила о поступку нису прецизно подупрти чињеницама;

изостанак јасне и конкретне оптужнице, повреде процесних права и непоштовање канонског духа већ сами по себи компромитују закључак о „неспрорној“ кривици.

• Предложена казна коначног искључења из црквене заједнице је несразмерна, пастирски и канонски неоправдана и не одговара стварном карактеру дела која му се стављају на терет.

 

Стога се предлаже:

• да Црквени суд Архиепископије београдско-карловачке одбије предлог за изрицање казне коначног искључења,
• да, уколико сматра да постоји основ за било какву црквену меру, преиспита целокупан поступак у светлу канона и Устава СПЦ, уз поштовање права одбране,
• и да се, у духу јеванђеља и икономије, определи за пут дијалога, појашњења и братског опомињања, а не за казну која фактички значи протеривање из Цркве човека који се није одрекао вере, већ је подигао глас савести.

Тако каже вештачка интелигенција.

Али, пустимо вештачку интелигенцију. Вратимо се Христу, Који је Логос и Премудрост Божја, и Који јесте Љубав.

Зато, и само зато: тражим помиловање!

 

 

ДАНИЦА И ВУК ДРАШКОВИЋ

 

Ако се крене са осудама Срба за политичке ставове, где би нам био крај? Из мора примера наше новије прошлости, наводим шта су својевремено писали Вук и Даница Драшковић, без којих није било Српског покрета обнове. ДА СЕ РАЗУМЕМО: ЈА НЕ ТРАЖИМ ДА СЕ ПРЕМА БИЛО КОМЕ ВОДЕ ЦРКВЕНО – СУДСКИ ПОСТУПЦИ ЗБОГ ПОЛИТИЧКИХ СТАВОВА. Ја само подсећам да се Благоју Пантелићу суди за оно што се, у нашој новијој црквеној историји, ником није судило.

 

Године 1994, 29. августа, у новинама партије СПО, Даница Драшковић је писала:“Диктатор Милошевић је одбио посматраче на Дрини. То је питање суверенитета државе, каже се у саопштењу. То каже онај исти Милошевић који је пре две године на Лондонској конференцији сам предлагао посматраче на Дрини и чак тражио да официри Унпрофора уђу у српску војску и контролишу да ли Србија шаље оружје.

Одбијању посматрача на Дрини сигурно су допринели и тајно-јавни разговори нашег диктатора са патријархом и члановима Синода. Мора да су му гадно запретили када је после блокаде Срба на Дрини овом одлуком блокирао самог себе. На лепој Милочерској плажи сунчам прошлогодишње повреде и читам. У Нину, Жарко Гавриловић, заводник малолетница и свештеник, каже да је неко у Синоду Православне цркве предлагао екскомуницирање из цркве Вука и Слобе.

Какав Синод такви и предлози.

Они пре личе на ратни штаб освајачке војске него на Синод хришћанске цркве. Отворено проповедајући православни џихад, рат и освајање територија, рушење џамија и етничко чишћење, пре ће себе екскомуницирати из хришћанства него Вука из православне цркве.

Да видимо ко су ти чланови Синода.

Владика сарајевски Владислав, првих дана рата побегао је из Сарајева на Пале заједно са свим свештеницима. Није га интересовало што је у Сарајеву оставио 200 хиљада Срба нити је икада дигао глас протеста због гранатирања тих људи са околних брда. Исто је учинио и владика загребачки Јован, побегавши из Загреба у Београд одмах на почетку рата, не водећи рачуна о стотинама хиљада Срба који су остали у његовој епархији. А за време Другог светског рата, под усташком влашћу, ниједан српски владика није напустио свој народ ни из Загреба, ни из Сарајева, ни из Тузле.

Остали су са народом до краја рата.

Владика црногорски Амфилохије, глади браду и прича са осмехом и задовољством да на подручју од Дрине до Уне нема више ни једне џамије. Тузлански владика Василије Качавенда приповеда по Србији како они чисте муслиманска села. Каже да је у тузланској епархији пре рата било око 300 хиљада Муслимана, а да их је сада остало око 20 хиљада. „Тај остатак чистимо тако што мобилишемо Муслимане у нашу војску, а одмах потом у село улазе камиони у које утоварујемо њихове породице и депортујемо их до борбених линија. Ту им кажемо да морају да беже код њихових који су на другој страни. Када они почну да запомажу и говоре да не желе да иду из својих кућа и имања, те показују свеже крштенице да су прешли у православље, наши им припуцају са леђа и натерају их у бег према муслиманским рововима, одакле најчешће бивају дочекани паљбом. Тако потпуно очистимо село“.

Овог владике се и ја сећам са једног сусрета на аеродрому 1991. године. Путовао је у Атину са још неким владикама и причао пред великом групом људи да иде тамо да набави „оно од чега се живи“ – оружје.

Пре рата су се спремали за рат.

А владика Атанасије Јефтић тражи борбу до последњег Србина. Ученик Јустина Поповића, од духовника преобразио се у ратника. То је његово људско право и да се разумети. Али, тада је дужан да скине своју свештеничку одежду и одложи крст из руке. То му налаже његова црква и њени канони. Када се поп Лука Лазаревић придружио Карађорђу у Првом српском устанку рекао је: „Узимам пушку а крст одлажем, то двоје не може заједно“. Исто је учинио и поп Момчило Ђујић у последњем рату. Када скину одежде иду у прве борбене редове, што се очекује и од господина Јефтића и осталих владика који причају о небеској Србији и причешћују остатак народа за тотално изгинуће. И да деле једну паштету са осталим борцима на фронту, да продају најновије моделе „мерцедеса“ којим се возе са гозбе на гозбу, да се жртвују за оно за шта се залажу.

Њима то не пада на памет. Они издају саопштења, заседају на синодима, хушкају на још већи рат и народну несрећу. Уместо, како учи православље, да проповедају љубав, покајање, помирење, живот и праштање, они говоре језиком Аркана и није нимало случајно да је он често у њиховом друштву. Прати Амфилохија на Цетиње, држи говор верницима испред манастира у Никшићу и говори јавно да му је патријарх командант. Чега? Злочина које је починио по Босни? Јер, другога код њега нема, ни љубави, ни покајања, нити било чега о чему патријарх говори.

Ја не пристајем на то.

Не пристају ни многи верници наше цркве. Зато, уместо Вука, нека мене екскомуницирају из цркве. Неће ми бити жао. Духовно нисам са њима, а ако они који то говоре чине цркву, нисам ни у тој цркви. Не желим да живим у православном Ирану.

У једној од наших болница недавно је лечен младић од 19 година који је на ратишту изгубио обе ноге и обе руке. Бескрајно несрећан, није мислио на себе; понудио је лекару да на телевизији говори против рата. „Када ме виде оваквог политичари, престаће рат“, рекао је.

Требало је да га виде и наше владике, мислим ја.

Волела бих чути њихов могући разговор са тим дечаком, који својом несрећом жели да заустави несрећу. Хтела бих чути шта би му то наша црква понудила духовно довољно вредно изгубљених ногу и руку. Како би му објасниле владике да морамо сви да изгинемо, да изгубимо и ноге и руке и главе за нешто само њима знано. Нешто о чему маштају у „мерцедесима“ којима путују.

Моја црква, мој владика, моје православље је тај дечак и његова бескрајна љубав према ближњему, његов опроштај и жеља да заустави зло својом огољеном трупином. Умро је.

Због њега, због мене, због многих младости под земљом, уништених породица, срушених кућа и свеопште народне несреће, питам се како да ми преживимо отаџбину. Свима нам је доста ова која сваких 50 година тражи од народа данак у крви, тражи изгинуће, несрећу, бескрајне жртве. Већ вековима не може ни једна генерација у овој земљи проживети у миру, не може отац да направи кућу и остави сину, да када се роди има шта и да наследи, као у другим срећним отаџбинама. Гледала сам у Италији, Француској, Енглеској, куће у којима је једна породица живела стотинама година. Ми не стварамо ни породичну, ни националну стабилност и богатство, него само несрећу, беду, рушевине, глад и смрт, а све то свака генерација чини за отаџбину и у њено име.

То друге отаџбине не раде, па је сигурно у нашој отаџбини, њеној историји, традицији, култури нека грешка.

И у њеној цркви, односно у људима који чине ту цркву. Немоћни да се изборимо за бољу отаџбину остаје нам само да је преживимо.

Сад већ далеке 1995, 5. јуна, Даница Драшковић је, у новинама партије СПО, објавила текст „Попови на даљински управљач“, у коме је оптужила српски епископат за ратнохушкачку политику и Цркву прогласила главним кривцем за култ смрти у нашем народу.

Између осталог, писала је:“Најважнију улогу у наметању и неговању култа смрти и жртвовања као националне обавезе одиграла је српска црква. Њене владике данас, као црне вране смр-ти лебде изнад Босне и Крајине, гракћу и траже рат до краја, до истребљења. У име Христа проповедају наставак убијања као националну обавезу сваког „правог“ Србина. Да то потврде и сасвим озваниче, саставили су ових дана Свети архијерејски сабор и усвојили политику даљег рата апелујући на власт у Србији да никако не потпише мир и да не призна Босну и Хрватску, без обзира на мишљење целог света. Није важно колико кошта, недавно је рекао свети ратник Атанасије, а његову политику „смрти до краја“ усвојио је цео Сабор и поручио народу православном: ратујте, гините, нестајте, али нам епархије сачувајте.

Овим апелом Архијерејски сабор је потврдио да су смрт, беда, рушевине и народ у светској изолацији, политика и циљ Српске православне цркве. Владике јавно призивају неминовну апокалипсу народа тражећи продужетак рата који практично значи увлачење и Србије и Црне Горе у рат са целим светом. Тај рат би се сигурно завршио потпуним поразом целог народа и че-речењем до сада неспорних територија. Појачане санкције и ратни пораз претвориле би ускоро Србију у економску, политичку, културну, биолошку и моралну рушевину, а Дрина сигурно не би била граница између Срба него река на чијој левој области Срба више не би било.

To жели српска црква која за себе каже да је хриш-ћанска и да следи пут Светога Саве.

Далеко је све то од хришћанства и од светосавља. Док је Свети Сава у своје време мирио народе и вере, градио католичке богомоље, његови данашњи следбеници у његово име чине супротно. Сведоци смо разорног деловања српске цркве на сукобљавању народа и вера, све до организованог деловања у рушењу туђих богомоља. Данашње српске владике, њихови Сабори и Синоди никада нису дигли глас против бестијалног рушења џамија и католичких цркава у Босни. Напротив, као да су то желели и подржавали. Недавно је рушена и католичка црква у самој Србији. Наш Синод није о томе расправљао нити протестовао, већ је апелом за на-ставак рата заправо подржао рушење и нехришћанско деловање народа.

Тражећи рат а не мир, владике траже и жртву за националне циљеве која подразумева пристанак на беду, глад, избеглиштво и нестанак целих породица, што се на њих никако не односи. Док народ пати у немаштини и страху, на свим територијама које владике траже да се сачувају, саме владике одмах побегну из епархије на најмањи знак опасности. Познат је случај митро-полита Јована загребачког који је побегао из Загреба почетком рата и оставио стотине хиљада Срба; или Николаја сарајевског, који је напустио Сарајево заједно са свим свештеницима. Данас у Сарајеву има Срба али нема српских свештеника, јер је то „опасно по њихов живот и никако не може да их натера да иду тамо где им је живот угрожен“, рекао је недавно Патријарх Србима из Сарајева који су тражили свештеника за Сарајево.

Случај Западне Славоније је најсвежија слика лицемерја српских владика који траже од народа жртву a сами је никако не подносе. Чим су Хрвати кренули на Славонију, први је побегао владика Лукијан са свештенством и није га интересовало да ли је народ успео да избегне страдање или не.

Владика и свештеници на ратом захваћеним под-ручјима присутни су само тамо где Срби војском држе територије и само док их држе. Кад запрети опасност губитка територија они одлазе у Београд, саборују и траже од народа да се боре за села и градове које је Црква напустила. Неморал тих људи примерен је њиховом комунистичком пореклу и васпитању.

Славонски владика Лукијан, пише штампа, послат је сада чак у Америку „на извесно време“, са задатком да прикупља помоћ и проповеда о патњама народа у Славонији, као и на испомоћ тамошњем владици Новограчаничком Николају. Није довољно што је побегао из Славоније у Бео-град.

У Америци ће он, на безбедној раздаљини, причати о народним мукама, о издаји неких Срба, који не подржавају „праведну борбу српског народа“. Надам се да ће га неки Србин у Америци упитати: „Шта ћеш ти овде, твоје место је са народом, да први поднесеш беду и жрт-ву да би је могао од других тражити“. Надам се, али не верујем јер су у Америку побегли Срби слични њему, ратници на даљински управљач, са туђим породицама. Србима из Славоније остаје да размишљају у чему ће то њихов владика испомагати америчком владици Ни-колају чији верници живе у слободи и изобиљу и да ли је требало бити обрнуто, да и амерички и аустралијски  европски владика дођу у Славонију и помогну народу за чију се судбину на речима тако много брину.

Напуштени народ у Западној Славонији, избеглице које не могу прећи Дрину, сви унесрећени овим ратом, верујем да сада виде како никада нису ни били брига српских владика и свештенства, као ни војске и државе у којој су живели и коју су подржавали.

Док је хрватска артиљерија гађала колону српских избеглица, у њима није било ни свештеника, ни политичара, ни војних команданата. Војска није ни покушала да их заштити, па су преживели, надам се, схватили да нема ни војске, ни државе, ни Цркве коју треба поштовати и за коју се треба жртвовати.

Тим пре што се ни Црква очито ни мало не жртвује за свој народ.

He само што није присутна тамо где се гине и страда него је захваљујући том страдању а прикупљајући помоћ за страдалнике знатно унапредила стандард сво-јих владика.

Недавно, 13. маја ове године одржан је архијерејски Сабор у манастиру Милешеви код Пријепоља. Један православац, грађанин, позвао је нашу редакцију са мол-бом да дође новинар и напише репортажу о Сабору ко-ји је пре личио на сајам аутомобила. Око манастира било је паркирано преко педесет возила најновије производње, од мерцедеса, до џипова и бе-ем-веа, све најбоље што се данас на светском тржишту нуди онима који могу да плате.

Народ се чудио разметљивости владика које проповедају патњу и рат, а сами уживају све благодети данашње цивилизације.

Иначе, народ је, чини се, терет за владике и Синод српске цркве. Недавно, на степеништу Патријаршије, видела сам човека који се грчи у епилептичном нападу док поред њега пролазе свештеници. На питање зашто му нико не помогне или не позове хитну помоћ, свеш-теник у пролазу је рекао: „Ма пусти га, тај је досадан – сваки дан је ту“. Страшно је што је све то видео и наш гост, амерички пилот Фелман, који није могао веровати да се пред храмом православним тако равнодушно посматра људска патња и ускраћује помоћ. После разговора са митрополитом америчким Иринејом верујем да је схватио колико је хришћанство и православље удаљено од наших владика и храмова.“

НИКАД НИКО НИЈЕ ПОЗВАО ДАНИЦУ ДРАШКОВИЋ ДА ОДГОВАРА ЗА ОВЕ РЕЧИ НА РАЧУН СРПСКОГ ЕПИСКОПАТА.

Вођа СПО, Вук Драшковић, у листу „Данас“ објавио је 15. маја 2018. текст у коме пише:“Ако је, заиста, историја учитељица живота, век иза нас опомиње нас да је Српска црква међу кривцима за највеће националне и државне трагедије. На судбинским раскршћима, она је српски народ жртвовала „царству небеском“ и гурала га у највеће и непотребне погибије.

Опредељење за смрт, као врховна обавеза српског народа, сажето је, 27. марта 1941, у самоубилачки поклич: „Боље гроб него роб“. И добили смо слом државе, усташки геноцид, грађански рат у српском народу, диктатуру и злочине комуниста после „победе“.

Пре две деценије Српска црква је, опет у име „царства небеског“, фанатично подржала одлуку Слободана Милошевића да Србију гурне у косовски рат са НАТО алијансом, највећом војном силом у историји света. И добили смо бомбе, смрт, разарања, безусловну капитулацију, прогон државе Србије са Косова и Резолуцију 1244 Савета безбедности усвојену по Седмом поглављу Повеље УН. Добили смо и жиг државе разбојника.

Српска црква није ни помислила да призна и окаје свој грех заслуге за косовски слом, нити је покушала да рачун за губитак Косова испостави Слободану Милошевићу. Уместо тога, пилатовски је опрала своје руке, пораз прогласила за победу, а губитак Косова за „стање које морамо чувати“ до времена пропасти јеретичког Запада и тријумфа православне „мајке Русије“.

Због загледаности у „царство небеско“, царство смрти и нестајања, архијереје не занима хоће ли, кад дође то време које они чекају, на Косову бити иједног Србина, и шта ће бити, шта мора бити са Србијом самом, ако послуша глас „мајке Цркве“ и, због „царства небеског“, уђе у економски, развојни и цивилизацијски рат са Европом, Америком и целим демократским светом. Црква не стрепи од те катаклизме. Спрема се за њу. На Сабору су одлучили да ојачају епархије у расејању, да свештеници буду уз стотине хиљада Срба који напуштају Србију и беже, не ни у Русију, ни у Кину, ни у Индију, ни у Суринам или Бурунди, државе које нам „штите суверенитет над Косовом“, него срећу траже баш у земљама које признају независност Косова.

У документу, Ахтисаријевом, који су косовски Албанци, под снажним притиском из Вашингтона, морали да прихвате, пише да су „све цркве, манастири и њихова имовина на Косову својина Српске православне цркве, са седиштем у Београду“. Пише, у том документу, и да се око тридесет и девет српских цркава и манастира на Косову морају одредити заштићене зоне, у које се Албанци не могу насељавати нити у њих залазити. Архијерејски сабор се овим није бавио. Није затражио од власти у Приштини разговоре ни договоре о, хитном, успостављању заштићених зона око српских цркава и манастира. Садашње стање, када тих црквених острва нема, потребно је чувати.

Већ девет деценија Српска црква одбија и Српски календар Милутина Миланковића, иако га је била прихватила на Васељенском сабору 1923. године. Прихватила, па повукла прихватање, јер се Миланковићев календар, једини тачан у вековима који долазе, тренутно подударио са грегоријанским календаром. Све православне цркве, сем Српске и Руске, рачунају време по Српском календару српског научника. Због тога је и краљ Александар дошао био у сукоб са Српском црквом. Ни он није могао да уразуми њене архијереје. Признаће Српски календар, одговорили су Александру, само ако га призна и Руска црква.

Најавио је био Александар да ће ломити ту заслепљеност, све док је не сломи. Није, нажалост, стигао.

И данас, толико деценија после убиства највећег државника у историји Срба, Божић и Ускрс славимо по календару паганина Јулија Цезара, а Српска црква проповеда да се у Москви, а не у Београду, мора одлучивати и о Косову.

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

 

Понављам – после свих ових аргумената, не позивам се ни на један аргумент. Само молим и преклињем да Благоје Пантелић не буде одлучен од Цркве и лишен причешћа Христом. Просто, јасно, једноставвно – тражим помиловање, преклињем за помиловање, молим за милост и милосрђе. И окончавам молитвом за умножење љубави.

Господе, који си заповест нову дао ученицима Твојим да љубе друг друга, обнови исту и упечати у душе и срца наша благодаћу пресветога Духа Твојега, како би се бринули: не како ћемо себи угодити, но Теби, и послужити ближњем на корист и спасење: молимо Ти се, Благодатељу милостиви, услиши и милостивно помилуј.

Да будемо савршени у љубави Твојој, Боже наш, да имамо нелицемерну љубав ка ближњем, принуди нас, Господе, благодаћу Твојега Духа. Ко мисли да има љубав према Теби, а брата својега мрзи, лажа је, и у тами ходи. Зато, Милостиви, разгори душе и срца наша на љубав према Теби и према браћи – молимо Ти се, као милостив услиши и као преблаг помилуј.

 

Извор: Србин инфо

Ознаке: Благоје Пантелић, др Владимир Димитријевић, епитимија, помиловање, правда, СПЦ