Прочитај ми чланакКад је председник Савеза Срба Француске Давид Јаковљевић за портал Расејање.инфо говорио о притисцима из цркве и активностима које су, како тврди, подразумевале и прикупљање “сигурних гласова” за изборе у Србији, било је јасно да то није изолован случај из дијаспоре, већ још један део приче која се већ годинама одвија пред очима јавности.
Прича из Француске важна је управо зато што разоткрива механизам, јер у центру пажње није само куповина куће у Аржантеју вредне око 500.000 евра, за коју се у српској заједници наводи да је финансирана сумњивим новцем из Србије, већ и оно што је политички далеко осетљивије, а то је тврдња да су црквене структуре коришћене за прикупљање „сигурних гласова“ међу људима из дијаспоре.
Јаковљевић је говорио о притисцима, мешању у рад Савеза, фаворизовању појединих удружења, а потом се појавио и акт епископа западноевропског Јустина од 28. јануара 2026. године, у којем се свештенству у Француској налаже да „до даљег прекине сваку сарадњу“ са Савезом Срба Француске, уз упозорење да ће свако другачије поступање бити санкционисано у складу са правилима СПЦ.
„У цркви овде апсолутно не смете рећи ништа против Александра Вучића, као некада против Тита“, рекао је Јаковљевић, практично сумирајући атмосферу о којој говори.
Није изузетак, већ правило
Ко хоће да поверује да је реч о изузетку, морао би претходно да заборави све оно што се дешавало у Србији последњих година. А тешко је заборавити да се крајем марта, у финишу кампање за локалне изборе у Књажевцу, у споту Српске напредне странке појавио протојереј Синиша Ђорђевић, некадашњи старешина Цркве Светог великомученика Георгија, који у том тренутку није био ни случајни пролазник, ни приватни симпатизер, већ део кампање у којој је мантија требало да послужи као продужетак политичке поруке.
Управо тај случај добија додатну тежину када се погледа реакција надлежних црквених органа, која је стигла тек након што су избори завршени, што је отворило простор за питање да ли је тајминг био пажљиво одабран како се не би реметио ток саме кампање или да се неко не би замерио властима.
У саопштењу Епархије тимочке, објављеном 2. априла, наводи се да Ђорђевић већ годинама не обавља свештеничку службу, да је још 2019. разрешен дужности старешине, а потом и да му је 2021. изречена доживотна забрана свештенодејства због поступања супротног црквеном поретку, укључујући и прихватање световних функција. Истовремено, из епархије наглашавају да свако политичко ангажовање свештеног лица нарушава његову пастирску улогу и да се такви иступи не могу доводити у везу са ставовима Цркве у целини.
Ипак, чињеница да је овакво саопштење уследило тек пошто су избори завршени, и након што је спот већ одрадио свој посао, додатно појачава утисак да се у оваквим ситуацијама реагује тек када више нема непосредног политичког ризика, што читавом случају из Књажевца даје додатну тежину и уклапа га у шири образац односа између СПЦ и СНС.
У преводу, оно што је у Паризу описано као наводно скупљање „сигурних гласова“, у Књажевцу је већ виђено као јавна и отворена употреба црквеног ауторитета у политичке сврхе.
Сеча непослушних
И ту престаје свака озбиљна прича о томе да СПЦ стоји по страни, јер проблем више није у томе да ли се понеки владика или свештеник приватно опредељује, већ у томе што се, мало по мало, формирао образац у којем једни епископи служе као декор власти, други као политички мегафон, а трећи, они који покажу макар трунку самосталности, постају проблем који би требало хитно решити.
То се најјасније видело на примеру митрополита жичког Јустина, који је формално суспендован због начина управљања епархијом, али је одлука Синода уследила непосредно након што је јавно осудио насиље над демонстрантима и отворио врата храмова студентима.
Његов случај послужио је као порука свима који се дрзну да изађу из задате линије и јасан сигнал да граница између црквене дисциплине и политичке лојалности више није онаква каквом се представља.
Зато синтагма „Порфиријева сеча непослушних“ не делује као новинарско претеривање, већ као прилично прецизан опис процеса који се одвија пред очима јавности, и чији је образац готово увек исти: најпре се понавља како се „СПЦ не бави политиком“, затим се епископи и свештеници појављују као део декора, неки ће рећи и фолклора, у политичким кампањама, потом следе санкције за оне који се против тога побуне, а на крају се иста реченица понови као да се ништа није догодило.
Истовремено, Путину се објашњава да је у Србији на делу „обојена револуција“, користећи исти речник који се свакодневно чује на режимским телевизијама.
Проблем поверења
Највећи проблем за саму цркву можда није ни то што ће овакви текстови изазивати политичке реакције, већ то што се тиме урушава поверење верника који су годинама слушали да црква стоји изнад дневне политике и друштвених подела.
Јер слика која је данас пред очима прилично је јасна: Патријарх и део епископа користи политички речник власти, свештеници се појављују као део страначког декора, а они који се са тим не слажу постају легитимне мете.
Својевремено је уредник и новинар Стојан Дрчелић, описујући односе унутар СПЦ, дао поређење које и данас звучи прецизно, уз малу измену имена:
„Ја могу да замислим како патријарх, кад су насамо и без камера, љуби Вучићу руку, јер од Карађорђа, наовамо, није се метанисало већем кабадахији од Вучића. Не могу да замислим да Герман љуби Титову, нити Павле Милошевићеву, али Порфиријеве Вучићеву, то могу. А рука која даје, увек је изнад руке која прима“.
И зато питање више није да ли се СПЦ бави политиком.
Питање је да ли неко још верује да се не бави.
