Pročitaj mi članakObraz Beograda, naše prestonice, mora ostati svetao Major Dragutin Gavrilović, oktobra 1915.
Добио сам мејл једног родитеља ученика Пете београдске гимназије који ме је, у страху од одмазде, молио да га објавим, али да он остане анониман. Ево тог писма уплашеног родитеља.
Поштовани господине Димитријевићу, пишем Вам ово електронско писмо, и молим да га објавите на неком од сајтова на коме сарађујете, али да ме не помињете –једноставно, такво је време, и ко зна шта ће бити. Знамо се одавно, са неких трибина, али то није важно као што је важна Ваша добра воља да писмо објавите. Нека народц зна о чему се ради – а ради нам се, као и мниго пута до сада, о глави.
Жао ми је што моје дете трпи сва ова понижења и муке, али такав је, већ дуго, веома дуго, живот у Србији. Морамо да се боримо за сваки слободан дах, а камоли за слободну реч и слоодан живот.
Иако је стари наставнички кадар мање-више подлегао доминацији „институције у институцији“, жезлодршцу Пете београдске гимназији, самозваној Lady Drone Данки, једној од вероватно најозлоглашенијих личности у Србији 2025., ученици ове познате београдске школе и њихови родитељи су наставили да се буне. Против ње су од почетка ове школске године организовали неколико масовних протеста испред зграде Гимназије, покренули су против именоване неколико кривичних пријава, иступали много пута против ње у јавности и, као круна целог тог бунта, ученици Школе су 13.10.2025. у вечерњим сатима прогласили физичку блокаду школе. У сам објекат не може да уђе нико осим ђака, а испред и око њега се даноноћно налазе родитељи ђака, сами ученици и друго грађанство, међу којим се издваја група верних некадашњих ђака Пете. И тако већ читаву седмицу.
Популарно названа Дронка је више пута прошлих дана иступила у такозваним режимским медијима, тражећи одлучну акцију државе, читај полиције. Међутим, како каже Даница Грујичић, некадашњи министар здравља и то баш у оквиру Вучићевог режима, „актуелна вршитељка дужности директора је погубила конце и треба да прихвати да сви траже њену оставку.“ Сам министар (пр)освете Дејан Вук Станковић је изнео концепт да ће ђаци и лојални професори Пете бити расељени по другим школама или објектима других школа у оквиру постојеће институције (остало је недоречено), „а да ће сам објекат Пете послужити као хотел онима који пешаче ка Новом Саду“. Испод свих објава о Петој претходних дана иде маса коментара у којима се „неки грађани“ залажу за затварање ове београдске гимназије. Други, пак, спомињу да је слична судбина Јовине гимназије у Новом Саду и Гимназије „Стеван Сремац“ у Нишу. Из свега можемо извести закључак да су намере актуелне власти према Петој лоше и да јој се црно пише.
А како на све ово реагују професори ове знамените школске установе? Најпре да кажемо да се од краја прошле школске године они осећају немоћно и као да су доживели пораз, јер је Дронка покажњавала све које је могла, а крајем августа је отпустила скоро све наставнике, који су радили по уговору на одређено време и још је суспендовала педагога, психолога и три професорке Пете, које имају уговор на неодређено време, са немуштим објашњењима. А на место тридесет и нешто наставника владарка Пете је напабирчила чак шездесетак нових наставника, многима дајући по неколико часова изборних предмета! И тако је постигла тесну већину наставника за које се претпоставља да ће јој бити лојални. Једном речју-спроводи своју страховладу. Само је првог дана нове школске године део такозваног старог колектива спровео обуставу наставе из солидарности са отпуштеним колегама. А целокупним другим понашањем је дао легитимитет актуелној управи Школе, која дефинитивно не уме да организује наставу, па тако мења распоред часова на недељном нивоу, доводи неподесне наставнике, као 75-годишњег физичара, математичара који пише минус 0 на табли и квази-наставницу немачког језика која је одмах понудила ученицима креме за подмлађивање(дотична је остала укупно један дан у школи пошто су је ђаци и родитељи разоткрили). Можемо да разумемо, али не и прихватимо такав став старог дела колектива код кога је очигледно, до претпрошле седмице, надвладао страх и безнађе. Дакле, уместо да иду на све или ништа, из принципа, али и уочавања врло лоше перспективе са својим пословима у отписаној београдској гимназији, ови професори, међу којима је немали број оних који су ближи пензији него почетку своје каријере, савили су своје шије и одлучили да сачекају да ово недоба прође само од себе. Као, уосталом, и велики део становништва Србије које истрајно трпи терор овог ненародног режима. А онда су претпрошле седмице пробудили искру бунта неколико „старих“ професора састављањем два дописа, који су њихове колеге потписале, својој шефици у којима траже од ње да образложи законитост забране доласка родитеља у школу и отказивања наставе у новим околностима.Одговора на оба дописа, наравно, нема и неће га бити.
Шта може читалац ових редова да помисли сем да се против Пете београдске гимназије све заверило да пропадне и нестане у овим јесењим гибањима? Укидање школске установе, коју је челни човек наше државе већ етикетирао као „расадник блокадера и кругдвојкашке-усташке рушитељске акције против Србије“ један је популистички потез којим би многи били намирени. Неки из других београдских гимназија све то посматрају са осмехом хијена, јер рачунају да ће добити известан број добрих ђака, каква је репутација ђака Пете. Уместо солидарности са колегама, они исказују свеколики нехај за судбину запослених у Петој, а своје комплексе због Пете, које вуку већ деценијама, сада лече злурадим констатацијама „како све то није случајно“. Јер, Пета је одувек важила за најбољу београдску гимназију, колико год да у томе има или нема истине. Пета је школа са најјачим алумнијем у Србији, са највећим бројем освојених медаља на државним такмичењима (на интернационалним доминира Математичка гимназија), те са најразвијенијим ваннаставним-културним животом у нашој држави – по оцени Екстерне инспекције Министарства просвете из 2017. Таква успешност се код Срба не прашта!
Изгледа да Гимназију под Ташмајданом још може само да спаси Вишњи Бог, ако је није напустио због грехова њених становника. Но, нестанак ове установе био би свакако симптом нестанка српске просвете какву познајемо до сада. Као и одузимање Косова Србији, био би то преседан који би могао бити модел за укидање или приватизовање разних школа на тлу Србије. А на месту где је радио Српски женски Оксфорд, како је била названа Прва женска реална гимназија, претеча Пете београдске гимназије, ко зна шта ће настати, што је, такође, веома симболично за Србију која срља у пропаст и нестанак.
ЗАР НАС НИЈЕ СРАМОТА?
Наравно, писмо преносим без икакве измене, али са дубоким осећањем стида што смо такви. Како нас није срамота да своју децу препуштамо да се сама боре против психопатског режима Врховног Кловна, српског Пенивајза који се увлачи у сваку пору наше стварности и отима нам не само будућност, него и прошлост, наше успомене на такав сјај какав је Пета београдска била, какав јесте, и какав може бити ако не дозволимо да је укину? Где су све струке и све бранше да паралишу Пенивајзову уставомрзитељску и школоубилачку власт да би Србија опет проходала? Или ћемо се непрестано вртети у круг и, као змија Уроборос, уједати себе за реп, под изговором да неког уједамо и против неког се боримо?
ЗАШТО СЕ ДЕЦА БОРЕ САМА?
Зашто Београд не паралишу таксисти, судије, учитељи, адвокати, пекари, чистачи улица, перачи прозора, интелектуалци и неписмени, власници станова у Београду на води и корисници контејнерске исхране? Владике, свештеници, ђакони, свирачи, певачи, Деда Мразеви и Божић Бате? Зар се сви они плаше и штуцају од страха пред Пенивајзом, који је само утвара наших хедонистичких слабости?
Какав смо ми то зечји род, а тврдимо да смо Обилићеви и Карађорђеви? И да смо Његошеви и Живојина Мишића?
Срам да нас буде пред децом која скачу у огањ и воду да би ослободила своју земљу и нас, кукавице! Срам да нас буде пред децом која, уместо да спремају матурски и пријемни, бране своје школе од Пенивајза и дроновских утвара насталих у представама о Луциферу власника Пинковизије! Срам да нас буде када сумњамо у своју слободу, а верујемо у вечно ропство!
ПОТОМЦИ ГИМНАЗИЈАЛАЦА ИЗ 1915.
Али деци београдској, која устају да бране школу, част и чест. То су потомци оне деце која су, 1915, бранила Београд, и о којима је М. Арсенијевић, у тексту „Има хероја!“ писао:“Београдски бели орлићи Душан Вујић (14 година), Светислав Ђорђевић (14 година), Јован Станић (12 година), ученици I мушке београдске гимназије, на првој линији ватре пузећи вуку огромни сандук пешадијске муниције да би га дотурили српским добровољцима у рову код Небојшине куле. (Сва тројица, после уласка Немаца у град, стрељани су због тог свог херојског подвига, што је и забележено на фотографијама једног немачког официра!).“ Није био само мајор Драгутин Гавриловић са својом последњом одбраном – били су и мали гимназијалци београдски. И ево их поново! Не боје се дроњавих дроњова, који верују да су дронови, а само су Кловнови клонови оба пола!
Хвала вам, гимназијалци београдски – Ви сте живи доказ да образ Београда, наше престонице, и даље остаје светао! То је образ нашег образовања, то је бесмртна истина наших школа, то је будућност у коју верујем – то сте ви, којима се дивим.
Хвала још једном и поклон до земље – оне слободне наше земље, за коју се сви боримо, али ви најсмелије, ви најбесмртније!
