Pročitaj mi članakPredsednik Saveta roditelja Pete beogradske gimnazije Nemanja Milošević oštro je kritikovao odluku da Svetosavska nagrada bude dodeljena vršiocu dužnosti direktorke te škole Danki Nešović, ocenivši da je jasno da „kriterijumi, komisija i izbor laureata dolaze sa jedne adrese – iz zgrade okružene Ćacilendom“.
Prema njegovim rečima, Nešović je nagradu dobila ne zbog doprinosa obrazovanju, već zato što je, kako kaže, „za diktatora i njegov režim uradila sve što treba“ otpustila i suspendovala više od trećine kolektiva, obesmislila nastavni proces, uvela atmosferu straha i zabranila roditeljima ulazak u školu.
Milošević tvrdi da su roditelji još oko Božića saznali da iza svega stoji sam predsednik države, koji je, kako navodi, javno potvrdio da „osveta Petoj dolazi direktno od njega“. On ističe da su svi pokušaji roditelja da preko institucija Ministarstva prosvete, školske uprave, inspekcije i Ombudsmana normalizuju stanje u školi, propali, jer se, kako kaže, „uzurpirana država svojim aparatom sveti nastavnicima, deci i roditeljima“.
Govoreći šire o stanju u prosveti, Milošević je ocenio da poslednjih godinu dana pokazuje postojanje sistemskog plana da se obrazovanje uruši i ponizi. Po njegovim rečima, autoritarnom režimu nisu potrebna obrazovana i slobodnomisleća deca, već poslušni pojedinci bez etičkih principa, dok je drugi motiv odmazda i zastrašivanje.
Za roditelje Pete gimnazije, pravi dobitnik Svetosavske nagrade je učenik Vanja Marković, koji je na zimovanju spasao život svom drugu, pokazavši solidarnost, požrtvovanost i hrabrost vrednosti koje, kako ističu, žele da vrate u srpsko društvo.
Svetosavska nagrada Danki Nešović uručena je u Vladi Srbije, uz obrazloženje da je dala „značajan doprinos unapređenju vaspitno-obrazovne delatnosti“. Odluku su oštro kritikovali i iz stranke Srbija centar (SRCE), ocenjujući da je vlast time ponizila prosvetu i nagradila „beskrupuloznu poslušnost“.
Slučaj dodele Svetosavske nagrade vršiocu dužnosti direktorke Pete gimnazije prevazilazi okvire jedne školske ustanove i postaje simbol načina na koji vlast koristi institucije i priznanja kao sredstvo političke discipline. Umesto da nagrada bude posvećena promociji znanja, morala i prosvetiteljskih vrednosti Svetog Save, ona se, prema oceni roditelja i dela javnosti, pretvara u nagradu za lojalnost režimu i spremnost na sprovođenje represivnih mera.
Roditelji i nastavnici upozoravaju da se time šalje opasna poruka celokupnom obrazovnom sistemu da se profesionalnost, solidarnost sa učenicima i kritičko mišljenje kažnjavaju, dok se strah, poslušnost i obračun sa neistomišljenicima nagrađuju. U tom kontekstu, pitanje Svetosavske nagrade više nije pitanje jedne direktorke, već ogledalo stanja u srpskoj prosveti i odnosa vlasti prema obrazovanju kao temelju društva.
