Pročitaj mi članakEvropa se, svesno i bez mnogo uvijanja, kreće ka velikom oružanom sukobu sa Rusijom, i to je proces koji je već institucionalizovan, ocenjuje ruska politička analitičarka i direktorka Instituta međunarodnih političkih i ekonomskih strategija RUSSTRAT, Jelena Panina.
Kako kaže, iako je neprijatno to izgovoriti naglas, scenario velikog sukoba postaje sve verovatniji, a u evropskim krugovima kao okvirna godina početka pominje se 2030.
Panina podseća da Evropa taj kurs ne samo da je izabrala, već ga sistematski i sprovodi. Početkom godine, na samitu Evropske unije, usvojena je sveobuhvatna strategija ponovnog naoružavanja i remilitarizacije kontinenta, ali ono što je ključno jeste da taj proces više nije deklarativan. On je institucionalizovan.
Formirani su posebni finansijski mehanizmi, uključujući Fond za militarizaciju Evropske unije, a doprinosi tom fondu povezani su sa poreskim olakšicama. Drugim rečima, program postoji, mehanizmi njegove realizacije postoje, a politička odluka je već doneta.
Pitanje koje se, po njenim rečima, samo nameće jeste da li Evropa zaista ima dovoljno resursa da taj projekat iznese do kraja. Upravo tu Panina vidi objašnjenje za sve jače insistiranje na konfiskaciji ruskih državnih sredstava, ali i privatne imovine ruskih investitora.
Formalno, to se predstavlja kao pomoć Ukrajini, ali suština je drugačija. Reč je o finansiranju opšte evropske militarizacije, uključujući i integraciju ukrajinskog vojno-industrijskog kompleksa u širi evropski vojno-industrijski sistem.
U tom kontekstu, Panina ukazuje i na izjave koje dolaze iz samog vojnog vrha NATO zemalja. Kao ilustraciju navodi nedavno predavanje načelnika štaba britanskog ratnog vazduhoplovstva Ričarda Najtona u londonskom analitičkom centru RUSI, gde je otvoreno poručeno da Britanci moraju biti spremni da pošalju svoju decu u zonu borbenih dejstava.
Slične poruke ranije je slao i generalni sekretar NATO-a Mark Rute, koji je upozorio da Evropu čeka sukob kakav su proživeli njihovi dedovi i pradede. Za Paninu, to nisu usputne izjave, već deo šire pripreme javnog mnjenja.
Govoreći o ruskom odgovoru, ona smatra da je trenutni prioritet jasan: svi resursi moraju biti koncentrisani na jačanje odbrambene sposobnosti zemlje. Potreban je, kako kaže, oštar iskorak u povećanju proizvodnje naoružanja, kao i obnova energetske infrastrukture, posebno rafinerija nafte koje su pretrpele štetu usled udara ukrajinskih bespilotnih letilica.
Sredstva koja bi Rusija eventualno pribavila konfiskacijom zapadnih aktiva na svojoj teritoriji, po njenom mišljenju, treba bez oklevanja usmeriti upravo na te ciljeve.
Istovremeno, Panina naglašava da su na liniji sukoba potrebni odlučniji uspesi ruskih grupacija, posebno u Donbasu i na južnom pravcu. To, kako ističe, zahteva mobilizaciju svih raspoloživih resursa, bez iluzija i odlaganja.
Osvrćući se na ulogu Sjedinjenih Država i Donalda Trampa, Panina ocenjuje da Vašington ne može u potpunosti da se povuče iz evropskih procesa, čak i ako bi Tramp to želeo. Američke poslovne strukture povezane sa vojno-industrijskim kompleksom, tvrdi ona, jednostavno mu to ne bi dozvolile.
Prodaja oružja Evropi za SAD je pitanje strateškog interesa. U američkim elitama postoji svest da bi, ukoliko Evropa sama pronađe resurse i pokrene veliki sukob sa Rusijom, Amerika rizikovala da ostane po strani i bez svog dela uticaja u novoj globalnoj raspodeli moći.
Zato će, bez obzira na to ko sedi u Beloj kući, SAD ostati uključene u evropske procese, iako će, kako Panina primećuje, veću pažnju posvećivati sopstvenom „zadnjem dvorištu“, odnosno Latinskoj Americi.
Ponovo se vraćajući na 2030. godinu kao simboličnu prekretnicu, Panina ponavlja da je malo verovatno da će Evropa do tada biti potpuno spremna. Ipak, upozorava da sama nespremnost ne znači odustajanje.
U scenariju u kojem bi snage takozvane koalicije voljnih ušle na teritoriju Ukrajine, Rusija bi, prema njenim rečima, bila primorana da koristi snažnija sredstva kako bi ih neutralisala. A kada u evropske zemlje počnu da stižu kovčezi sa poginulima, društvena atmosfera na Zapadu mogla bi naglo da se promeni.
Panina primećuje da se često govori o tome kako antiruske sankcije pogađaju i Zapad, i to jeste tačno. Međutim, ona dodaje da su evropske zemlje, delimično i zahvaljujući saradnji sa Rusijom u prethodnih trideset godina, akumulirale ogromne resurse.
Iako obični građani osećaju pad životnog standarda, te države ne tonu u siromaštvo. Trenutno je, kako kaže, dominantno stanje određene ravnodušnosti, ali to se menja onog trenutka kada gubici postanu lični i opipljivi.
U tom kontekstu, Panina podseća i na činjenicu da pojedine evropske zemlje raspolažu dodatnim ljudskim potencijalom. Francuska, na primer, ima značajne resurse u Africi koje može mobilisati.
Tu su i Finska i Poljska, koje otvoreno pokazuju spremnost za sukob. Reč je o državama koje, kako kaže, imaju dugu istoriju neprijateljstva prema Rusiji i koje su više puta ratovale protiv nje. Zbog toga Panina otvoreno zaključuje da bi, u slučaju direktnog sukoba Evrope sa Rusijom, pitanje upotrebe nuklearnog oružja neminovno došlo na dnevni red.
Govoreći o mogućem geografskom pravcu udara, ona ističe da je prognoziranje budućeg sukoba izuzetno teško. Scenario bez nuklearne komponente smatra malo verovatnim, ali isto tako ne veruje ni u potpuno razoran, globalni nuklearni obračun, jer bi to značilo uništenje svega živog. Realnijim vidi ograničeni nuklearni sukob, sa upotrebom taktičkog nuklearnog oružja, gde Rusija, kako naglašava, i dalje ima prednost.
Najproblematičnije u celoj situaciji, prema njenom mišljenju, jeste to što kurs ka sukobu nije samo deklarativno najavljen, već se dosledno sprovodi. Primer zamrznutih i potencijalno konfiskovanih ruskih aktiva pokazuje, kako kaže, da Zapad Rusiju više ne doživljava kao subjekta međunarodnog prava i suverenu državu.
Iako bi, sa stanovišta prava, Rusija dobila sve sporove pred međunarodnim sudovima, Panina ne gaji iluzije da će do tih presuda ikada doći u razumnom roku. Tužbe će formalno biti prihvaćene, ali će se njihovo razmatranje razvlačiti sve dok se ne završi program remilitarizacije Evrope i Ukrajine.
U takvom ambijentu, zaključci se nameću sami, ali odgovori ostaju otvoreni. Dok se u evropskim prestonicama planiraju rokovi, fondovi i strategije, ostaje pitanje da li su svi akteri svesni pune cene puta kojim su krenuli, i da li će se, kada ta cena postane opipljiva, pojaviti prostor za drugačiji ishod.
