U Vašingtonu se sve češće čuje ista rečenica: energetsko tržište je postalo krajnje osetljivo. Senator iz Kanzasa Rodžer Maršal nedavno je u razgovoru za CNN priznao da situacija, zbog sukoba sa Iranom, izgleda „veoma delikatno“.

U tom kontekstu izneo je i stav da bi privremeno ukidanje ograničenja na kupovinu ruske nafte za Indiju moglo da ide u korist američkim interesima. Dodao je, gotovo usput, da to nikako ne znači trajnu prednost za Moskvu i da bi sankcije, ako zatreba, mogle ponovo da se uvedu istom brzinom.

Ipak, mnogi analitičari sumnjaju da je to tako jednostavno, posebno dok su energetska tržišta u stanju napetosti i dok se posledice krize na Bliskom istoku tek raspliću.

U međuvremenu, slike zapaljenih tankera u Persijskom zalivu obišle su svet. Snimci dva broda u plamenu, nakon navodnih udara povezanih s Iranom, dodatno su uzdrmali ionako nestabilno tržište nafte.

Čak i ako se Ormuški moreuz uskoro ponovo potpuno otvori za promet, analitičari upozoravaju da bi poremećaji u snabdevanju mogli potrajati nedeljama. Upravo tu mnogi vide potencijalnu korist za Moskvu: svako duže zadržavanje visokih cena nafte direktno puni rusku državnu kasu.

Jedan od onih koji na to otvoreno ukazuju je Danijel Jergin, dobitnik Pulicerove nagrade i potpredsednik kompanije S&P Global. Prema njegovim rečima, ruski predsednik je u ovoj situaciji „dobio na lutriji“.

Govoreći za CNN, Jergin je objasnio da rast cena energenata automatski povećava prihode Rusije, što indirektno jača finansiranje njenog vojnog aparata. Sve se to, dodao je, dešava u trenutku kada se ponegde već govori i o ublažavanju sankcija koje su uvedene zbog sukoba u Ukrajini.

A to je tek deo šire slike. U američkoj administraciji već se razmatra koliko bi resursa i naoružanja moglo da bude preusmereno ka Bliskom istoku, iako su prvobitno bili namenjeni podršci Kijevu.

Ako se takav scenario nastavi, Moskva bi, barem na strateškom planu, mogla dobiti više prostora za manevrisanje. Neki evropski saveznici, pritom, još pokušavaju da se snađu posle napetosti nastalih zbog američkog pritiska da podrže napade na Iran.

U takvoj atmosferi dogodio se još jedan zanimljiv susret. Visoki ruski zvaničnik Kiril Dmitrijev doputovao je u sredu na Floridu gde se sastao sa članovima Trampovog kruga: specijalnim izaslanikom Stivom Vitkofom, Džaredom Kušnerom i savetnikom Bele kuće Džošom Grunbaumom.

Vitkof je kasnije kratko rekao da su „razgovarali o različitim temama“ i da će ostati u kontaktu. O detaljima, međutim, nije rekao gotovo ništa, iako između dve zemlje postoji niz otvorenih pitanja.

Neposredno pre tog sastanka Vitkof je demantovao izveštaje da Rusija Iranu dostavlja obaveštajne podatke o kretanju američkih snaga, brodova i aviona. Na CNBC-ju je rekao da je Moskva to negirala tokom telefonskog razgovora između Donalda Trampa i Vladimira Putina. „Rekli su da to nije tačno, pa možemo uzeti njihovu reč“, dodao je.

Ipak, istog dana stigle su nove informacije koje su celu priču dodatno zakomplikovale. Novinar CNN-a Nik Pejton Volš objavio je ekskluzivan izveštaj prema kojem Iran preuzima rusku taktiku upotrebe dronova razvijenu tokom borbi u Ukrajini. Jedan zapadni obaveštajni izvor opisao je to kao „najzabrinjavajući oblik saradnje“ između saveznika koji se protive američkom uticaju.

Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski otišao je i korak dalje. On tvrdi da ruska pomoć Teheranu ne uključuje samo bespilotne letelice već i rakete i sisteme protivvazdušne odbrane.

Zelenski je ranije čak ponudio da ukrajinski stručnjaci za dronove pomognu američkim snagama u odbrani od iranskih „Šaheda“, što samo pokazuje koliko je iskustvo stečeno u sukobu u Ukrajini promenilo način vođenja modernih operacija.

Upravo ta iskustva sada postaju globalna valuta. Masovni naleti dronova, ponekad u desetinama letelica odjednom, omogućili su ruskim jedinicama da razviju nove taktičke obrasce.

Te metode, tvrde analitičari, mogle bi pomoći Iranu da lakše probije protivvazdušnu odbranu američkih baza i država u Persijskom zalivu. Moskva pritom raspolaže i satelitskim sistemima koji mogu doprineti preciznijem navođenju na ciljeve.

Sve to otkriva složenu strategiju koju, prema mišljenju mnogih posmatrača, vodi ruski predsednik. S jedne strane nastoji da iskoristi svaku globalnu krizu, a s druge pazi da ne pokvari odnose sa Trampom, računajući da bi upravo taj kanal mogao biti ključan za ostvarenje ciljeva u Ukrajini.

U tom smislu, Putin često deluje poput akrobate na trapezu: balansira između različitih interesa, pokušavajući da ni u jednom trenutku ne izgubi ravnotežu.

Postoji i širi geopolitički kontekst. Vašington je godinama pokušavao da ubedi Indiju da smanji kupovinu ruske nafte kako bi se izvršio pritisak na Moskvu. Međutim, nedavno je indijskim rafinerijama odobreno 30 dana dodatnog vremena za nabavku nafte sa tankera takozvane ruske „flote u senci“.

Američki ministar finansija Skot Besent čak je rekao da bi neke druge sankcije mogle biti ublažene. Ta izjava izazvala je reakciju demokrata iz bankarskog odbora Senata, koji su zatražili istragu i saslušanje ministra.

Priča o energentima samo je jedna dimenzija. Ako američke i evropske snage budu sve više angažovane na Bliskom istoku, to bi, barem teorijski, moglo otvoriti dodatni prostor za rusku strategiju na drugim frontovima.

Istovremeno, Moskva ima sopstvene razloge da pomaže Teheranu: u tome vidi priliku da uzvrati na način na koji su Sjedinjene Države ranije pomagale Ukrajini obaveštajnim podacima.

Naravno, ni za Rusiju situacija nije bez rizika. Ako bi vlast u Iranu bila ozbiljno oslabljena ili promenjena, Moskva bi mogla izgubiti još jednog partnera na međunarodnoj sceni. Ove godine je već pretrpela udarac kada je tokom operacije američkih specijalnih snaga zarobljen venecuelanski lider Nikolas Maduro, čime je jedan važan saveznik ispao iz igre.

Zato Kremlj zasad ne komentariše direktno navode o pomoći Iranu u vezi s dronovima. Tišina ponekad govori više od demantija, ali u Vašingtonu ona stvara dodatnu nelagodnost.

A tu je i politička dimenzija odnosa između Donalda Trampa i Vladimira Putina. Tokom oba Trampova mandata često se govorilo o neobično toplom tonu između dvojice lidera. Tramp je svojevremeno tvrdio da su obojica bili mete „lova na veštice“ zbog procena američkih obaveštajnih službi o mešanju Rusije u izbore 2016. godine. Njegov izaslanik Vitkof ponekad ponavlja sličan ton, pa je prošle godine izjavio da Putina ne vidi kao negativnu figuru.

U javnost je procurio i zapis telefonskog razgovora koji je objavila agencija Bloomberg, u kojem Vitkof ruskom zvaničniku objašnjava kako bi trebalo pristupiti Trampu tokom pregovora. Još jedan zanimljiv detalj je mirovni plan od 28 tačaka koji je Vitkof predstavio prošle godine.

Dokument je, prema mišljenju nekih analitičara, delovao kao da je pisan u Moskvi, pa je državni sekretar Marko Rubio morao nedeljama da ga dorađuje kako bi postao prihvatljiva osnova za pregovore.

Sve to pokazuje koliko su odnosi Vašingtona i Moskve često puni paradoksa. Republikanski političari s vremena na vreme pokušavaju da objasne taj neobičan balans, ali ni njima nije uvek lako.

U pozadini svega ostaje jedno pitanje koje sve češće kruži među analitičarima: šta ako se sukob na Bliskom istoku oduži? Tramp se nada brzom završetku operacija protiv Irana, ali zatvaranje Ormuškog moreuza već je pokazalo koliko se situacija može zakomplikovati.

Ako američke snage ostanu u regionu duže nego što je planirano, paradoks bi mogao biti očigledan: i Tramp i Putin našli bi se u sukobima koji traju mnogo duže nego što su na početku očekivali.

U takvim okolnostima, pitanje ko je stvarni dobitnik ove geopolitičke partije možda još nema konačan odgovor. Ali jedno je sigurno – kako se kriza širi od Persijskog zaliva do Evrope i nazad, svaka nova epizoda menja pravila igre, a rasplet je, barem za sada, daleko od jasnog.

Izvor: webtribune

Oznake: Iran, Rusija, SAD