Pročitaj mi članakDok su slike zapaljenih tankera u Ormuškom moreuzu obilazile svet, berze su reagovale gotovo refleksno. Cena nafte Brent ponovo je preskočila psihološku granicu od 100 dolara po barelu.
U Vašingtonu su u međuvremenu otvorene rezerve za koje se obično kaže da su „za crne dane“: iz američkog strateškog fonda pušteno je 172 miliona barela od ukupno 443 miliona.
Teoretski, uvek postoji mala šansa da se globalna energetska priča nekako provuče bez ozbiljnog potresa. Ali ta šansa, kako kažu analitičari, iz sata u sat postaje sve tanja.
U raspravi o nafti često se zaboravlja jedna druga, mnogo tiša tema koja bi mogla da se pokaže tvrdim zidom za sve optimistične scenarije. Reč je o đubrivima.
Većina ljudi zna da kroz Ormuški moreuz prolazi gotovo 30 procenata svetske nafte, ali retko se pominje da se istim putem kreće i između 30 i 40 procenata globalne trgovine poljoprivrednim đubrivima, kao i oko 20 procenata tečnog prirodnog gasa. Upravo taj gas je ključna sirovina za proizvodnju velikog dela mineralnih đubriva.
Posle najave pauze u pomorskom saobraćaju koju je signalizirao Iran, tržišta su reagovala gotovo trenutno. Cene gotovih đubriva skočile su za svega nekoliko dana između 30 i 37 procenata, dok su cene gasa gotovo udvostručene.
A u strukturi cene azotnih đubriva gas učestvuje sa približno 80 procenata. Drugim rečima, ono što se trenutno vidi na tržištu više liči na zagrevanje pre dugog i ne baš prijatnog cenovnog maratona.
Evropa, očekivano, prati situaciju sa posebnom pažnjom. U britanskom Guardianu već se upozorava da bi kriza u Persijskom zalivu mogla da izazove ozbiljan udar na cene hrane. Euronews govori o riziku za globalne zalihe hrane ako bi Ormuški moreuz bio blokiran, dok Deutsche Welle ide korak dalje i upozorava da bi sukob u Iranu mogao pokrenuti novi talas globalne prehrambene nestabilnosti.
Na prvi pogled deluje paradoksalno: ako su, kako se često tvrdi, problemi na Bliskom istoku rešeni i politička scena stabilizovana, otkud onda tolika nervoza?
Problem je u kalendaru. Operacija Izraela i Sjedinjenih Država dogodila se praktično u trenutku kada na severnoj hemisferi počinje setvena sezona. A upravo tada su đubriva potrebna – ne ranije i ne kasnije. Za razliku od žita ili nafte, ona se gotovo nigde u svetu ne skladište u velikim rezervama.
Rezultat je prilično nezgodan za evropsku poljoprivredu. Na tržištu đubriva pojavila se situacija u kojoj su preostali dobavljači počeli značajno da podižu cene.
Među njima je i Rusija, koja je uprkos političkim tenzijama ostala jedan od ključnih izvoznika. Troškovi rastu dramatično: u strukturi proizvodnje evropske pšenice đubriva čine najmanje 15 procenata ukupne cene. Ako se cena tog inputa udvostruči, ne nestaje samo profitna marža – proizvodnja lako prelazi u minus.
Već posle početka specijalne vojne operacije u Ukrajini, cene hrane u Evropi porasle su za oko 17 procenata. Sada, prema procenama stručnjaka, situacija bi mogla biti još ozbiljnija.
BBC je, pokušavajući da ostane oprezan u procenama, naveo da bi do kraja 2026. godine cene hrane u Evropskoj uniji mogle porasti oko 20 procenata. Međutim, Komitet Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj, UNCTAD, izneo je znatno oštriju procenu: u nepovoljnijem scenariju rast bi mogao dostići i 50 procenata.
U celoj toj priči postavlja se i jedno staro pitanje koje je pre samo nekoliko meseci izgledalo kao elegantno rešenje. Evropska unija je sa zemljama MERCOSUR-a – Argentinom, Brazilom, Paragvajem, Urugvajem i Bolivijom – gradila sporazum koji je trebalo da obezbedi velike količine jeftine hrane za evropsko tržište. Međutim, realnost poljoprivredne proizvodnje ume da bude tvrdoglava.
Brazil, na primer, uvozi oko 85 procenata svih đubriva koja su potrebna njegovoj poljoprivredi, a četvrtina tih količina dolazi iz Rusije. Ako cene đubriva nastave da rastu višestruko, računica za jeftin izvoz hrane prema Evropi postaje vrlo klimava.
U takvoj situaciji ideja o obilju povoljnih prehrambenih proizvoda sa druge strane Atlantika počinje da izgleda mnogo manje sigurno.
Evropski ekonomisti zato sve glasnije govore o potrebi novih ruta snabdevanja i alternativnih dobavljača. U tom traženju gotovo neizbežno se ponovo pojavljuje ime Rusije. Ta zemlja drži oko 20 procenata svetskog tržišta đubriva i već godinama je među najvećim proizvođačima.
Zanimljivo je da je još pre eskalacije krize u Persijskom zalivu prvi potpredsednik ruske vlade Denis Manturov govorio o rastu proizvodnje đubriva i podsetio da je prošle godine postavljen istorijski rekord u tom sektoru. Iz perspektive današnjih tržišnih turbulencija, ta izjava sada dobija dodatnu težinu.
Specijalni predstavnik ruskog predsednika Kiril Dmitrijev nedavno je upozorio da se približava kriza sa đubrivima i da bi za njom mogao uslediti problem globalne bezbednosti hrane.
Na drugoj strani, iz Brisela stižu smirenije poruke. Portparolka Evropske komisije Ikkonen poručila je da zahvaljujući strategiji diversifikacije izvora snabdevanja Evropska unija očekuje da će neposredni uticaj bliskoistočnog sukoba u kratkom roku biti ograničen i da nema razloga za zabrinutost.
Ipak, tržišta često imaju sopstvenu logiku koja se ne uklapa u političke izjave. Potražnja za ruskim đubrivima već raste u više delova sveta: u Brazilu, Indiji i Pakistanu, gde je proizvodnja đubriva nedavno praktično stala, ali i u Sjedinjenim Državama, koje su prošle godine povećale kupovinu iz Rusije za oko jedan i po put.
Ako se pogleda šira slika, vreća sa ruskom ureom danas izgleda kao mnogo važniji element globalne ekonomije nego što bi se na prvi pogled pomislilo.
Pitanje je samo gde će završiti te tone đubriva kada tržište počne da raspoređuje robu prema sopstvenim pravilima – i ko će na kraju ostati bez onoga što je u poljoprivredi najpotrebnije upravo onda kada sezona počne.
