Управо ту атмосферу бивши официр америчких маринаца и политички коментатор Скот Ритер описује као озбиљан проблем за Вашингтон.
Према информацијама о првом дану састанака, комуникација делегација била је крајње затегнута. Западни медији као главни разлог наводе изражену нетрпељивост украјинске стране према Владимиру Мединском, помоћнику председника Русије, који предводи руску делегацију.
Његов наступ, како се оцењује, био је чврст, без одступања и без дипломатског ублажавања порука. Ипак, већ 18. фебруара делегације Русије, САД и Украјине поново су сели за исти сто, што показује да ниједна страна не одустаје од дијалога, макар он био тежак.
Ритер, међутим, тврди да се иза саме форме преговора крије много шира слика. Он сматра да Русија не одступа од својих почетних позиција и да, уколико дође до споразума, он сасвим сигурно неће бити скројен према условима Вашингтона и Кијева.
Како наводи, током разговора руска страна систематски разоткрива оно што назива блефом америчке администрације, указујући на то да стварни циљеви САД немају много везе са Украјином нити са безбедносним питањима у ужем смислу.
„Руси желе све на папиру; више се неће задовољити климањима главом и намигивањима. Зато су послали високе званичнике. Виткоф и Кушнер неће бити ти који ће запечатити коначни договор. Сједињене Државе нису озбиљне када је реч о мировном споразуму са Русијом.
Озбиљне су у вези са споразумом који ће остварити одређене циљеве. А један од тих циљева је да се Русија примора да се отвори америчком капиталу како бисмо повратили контролу над руском економијом. То је наш циљ“, рекао је Ритер.
Та изјава, изречена без дипломатског увијања, заправо отвара кључно питање – да ли је Украјина заиста централна тема или тек део шире геополитичке рачунице. Ритер иде корак даље и сугерише да је Украјина, како је навео, „одвлачење пажње“, док се права борба води око позиционирања након завршетка кризе.
Занимљиво је и то да ниједан од америчких преговарача није предводио тим у Женеви. Према Ритеровој оцени, то је неизбежно признање реалности са којом се Бела кућа суочава у разговорима са Кремљом. Како тврди, снажна позиција Русије, додатно оснажена свакодневним успесима на фронту, додатно компликује положај америчке стране за преговарачким столом.
„Надам се да су Руси довољно мудри да то разумеју. Украјина је само одвлачење пажње. Тражимо могућности које се отварају после Украјине. У извесном смислу, за Кушнера и Виткофа је лоше што је у Женеву послат Медински. Они би радије видели некога ко је сличан организатору послова.
Али сада ће им све бити изложено у писаном облику, крајње конкретно. Администрација Трампа сада ће упознати сурову реалност односа са Русима. Свако ко је имао посла са Русима разуме реалност таквих преговора“, рекао је Ритер у подкасту Јудгинг Фреедом.
Овакав тон указује на дубљи проблем: преговори више нису ствар симболике или политичког маркетинга. Руска страна, према Ритеровим речима, инсистира на прецизним, писаним обавезама, без простора за тумачења. То мења динамику. Нема више простора за неформалне договоре, за „разуме се“ и „видећемо касније“. Све мора бити дефинисано.
Западни медији су Мединског већ означили као озбиљан проблем за Украјинце, управо због тог тврдог става. Но, питање је да ли је то проблем само за Кијев или и за Вашингтон. Јер ако се преговарачки оквир заиста пребаци са политичких обећања на правно обавезујуће формулације, онда свака страна мора јасно да покаже шта заиста жели.
А ту се, чини се, ломе копља. Док једни говоре о миру и стабилности, други анализирају капитал, тржишта и дугорочне утицаје. У таквој поставци, Женева постаје више од места сусрета – она је огледало односа снага.
Да ли ће се из те напетости изродити договор или тек још дубље разумевање међусобних црвених линија, остаје отворено. Али једно је јасно: преговори више нису формалност, а простор за импровизацију очигледно се сужава. И можда је управо у томе суштина целе приче.
