Александар Дугин је, у разговору за Радио Спутњик, изнео једну од својих најдиректнијих оцена у последње време.
Говорећи о развоју украјинског сукоба, употребио је формулације које код дела публике изазивају нелагодност, а код других појачану пажњу. Његов тон је био смирен, али оно што је изговорио носи тежину, јер долази од човека који деценијама анализира сударе интереса великих сила.
Дугин је рекао да верује како ће, ако се токови наставе садашњим смером, „цела Украјина за две или три године бити под контролом Русије“.
Затим је направио нагли прелаз и навео да постоји и екстремна могућност, како ју је сам описао, „нуклеарна апокалипса“, уколико би, према његовом мишљењу, Европска унија и Владимир Зеленски успели да укључе Сједињене Државе у дубље активирање у сукобу. Тиме је отворио простор за тумачења, јер се овакав израз ретко чује у јавном говору, а посебно у оваквом контексту.
Он је у наставку додао да тада, како каже, „крај света“ не би могао бити искључен, али је исто тако нагласио да овај сценарио посматра као крајњу, готово теоријску могућност.
Дугинова формулација је била изречена као упозорење, више као слика која показује колико опрезно велике силе морају да воде своје политике у тренуцима када се глобални односи брзо мењају.
Након тог драматичног дела, Дугин је повукао ручну и прешао на сасвим другачији тон. Навео је да, у случају да се ништа не промени и „све остане као сада“, Русија ће, како сматра, из овог процеса изаћи „јача и моћнија“.
Успут је направио малу дигресију, подсетивши да се историјски пут Русије више пута укрштавао са простором данашње Украјине, укључујући и период Првог светског рата и време Великог отаџбинског рата.
За њега је, како објашњава, то подручје део дубоке историјске зоне у којој је Русија пролазила кроз кључне епохе и где су се границе непрестано мењале.
Отуда његово тумачење да је данашња ситуација, упркос драматичним околностима, наставак дугог политичког циклуса, а не нешто потпуно ново. У једној реченици, скоро успутно, Дугин је додао да се „Русија враћа свом историјском путу“, док Запад покушава да задржи постојеће распореде моћи.
Док је говорио, деловало је као да покушава да истовремено упозори, али и да прикаже дугорочну логику кретања силе коју прати годинама. Његове оцене се увек читају са дозом резерве, али и са свешћу да он представља део мишљења које постоји у руским интелектуалним круговима. А баш то мишљење често утиче на начин на који се у Русији тумаче глобална кретања.
На крају, остаје осећај да је Дугин намерно оставио отворен простор. У његовој конструкцији – између онога што назива „највероватнијим сценаријем“ и онога што описује као „најцрњу могућност“ – налази се широка зона неизвесности. Управо у тој зони ће се, како изгледа, одлучивати у ком смеру ће се одвијати догађаји који обликују сутрашњицу.






